Nekada prepoznatljivo televizijsko lice, a danas jedna od najčitanijih srpskih spisateljica – Jelena Bačić Alimpić godinama uspešno gradi svoj književni svet, osvajajući čitaoce snažnim pričama i emotivnim narativima. Njen veliki zaokret u karijeri mnogi su dočekali sa iznenađenjem, ali još više sa oduševljenjem, jer su romani koje potpisuje postali pravi bestseleri. Iako je bila jedna od naših najuspešnijih voditeljki kod koje su priželjkivale da dođu najveće zvezde, ugasila je svetla reflektora i počela od nule. Sada ponosno ističe da joj se sav rizik isplatio, iako uopšte nije znala šta je čeka kada je rešila da krene u nepoznato, ali sa velikom željom da ostvari dugogodišnji san. Svojim napisanim redovima uspela je da dodirne dušu brojnih ljudi, oslobodila se svih stega, i za sebe može da kaže da je postala istinski srećna žena.
Nedavno ste izdali novi roman “Krojač”, gde ste pronašli inspriraciju za interesantnu priču o Jakobu, nasledniku krojačke loze koji je morao da promeni ime da bi preživeo pakao Drugog svetskog rata?
- U svojoj mašti. Jakob je, kao i ostali likovi u romanu “Krojač” izmaštan, i sama priča je fikcija, ali mogu da kažem da mi je deo inspiracije za ovu knjigu dala životna priča jedine preživele žrtve holokausta danas u Srbiji, gospođe Ester Bajer, odnosno, njeno rođenje u logoru Staro sajmište. Dakle, to je bio "okidač" za priču koja se vremenom razvila u mojoj mašti.
Da li ste i Vi bili prisiljeni da radite nešto u životu mimo svoje volje?
- Naravno, kao i svaki čovek, pretpostavljam. Ali, kada idete protiv sebe i radite nešto na silu, zarad moranja, a ne htenja, to se po vas nikada dobro ne završi. Ne želim ni da se sećam koliko sam intervjua uradila a da ih nisam želela, kakvih sam se priča naslušala koje me nisu interesovale, ali u to vreme, dok sam radila kao novinar i imala nadređene, nisam mogla da biram. Nekada sam istinski uživala radeći novinarski posao, ali nažalost, ti trenuci su bili znatno ređi nego ovi drugi. Zato sam ga i napustila. I u privatnom životu se verujem, svako od nas našao u situaciji kada je morao da učini neku vrstu kompromisa "zarad mira u kući" a na svoju štetu, i ni to nikada dobro ne završi.
Na neki način ste i Vi sebi prekrojili sudbinu kada ste odlučili da napustite televiziju i voditeljski posao i posvetite se pisanju. Koji je bio prelomni momenat da donesete takvu odluku, s obzirom da su Vam emisije bile najgledanije?
- Onog trenutka kada više nisam bila spremna na kompromise na uštrb svoje ličnosti, svog zdravlja i naposletku savesti. Jednostavno sam u jednom trenutku donela odluku da ne mogu tako više da radim i živim jer nisam bila srećna. Nisam bila čak ni zadovoljna, a kamoli srećna. Sve se pretvorilo u jednu kolotečinu koja se vremenom samo urušavala i ja sam se iz svega toga dostojanstveno povukla i otisnula se, ne bez strepnje, u posao slobodnog umetnika, koji je u tom trenutku bio čist rulet. Ali, bila sam spremna da rizikujem i danas sam veoma zahvalna i srećna žena.
U Vašem najnovijem štivu pisali ste o onima koji su krojli život uprkos smrti i o tajnama koje su ostale u šavovima odela, a da li možete da nam otkrijete neku zanimljivu činjenicu o Vama za koji javnost do sada nije znala?
- Ne znam da li sam to ikada spominjala u javnosti, ali budući da sam dete iz radničke klase, iz jedne obične porodice pune ljubavi, još kao srednjoškolka sam se trudila da pomognem roditeljima tako što sam sama zarađivala svoj džeparac. Radila sam i na benzinskim pumpama, i na poljoprivrednim sajmovima, i za kulturno-prosvetnu zajednicu Vojvodine, sve dok me televizija, u ono vreme jedina - JRT nije kidnapovala u svoj dokumentarno-obrazovni program gde sam mnogo naučila o novinarskom i televizijskom poslu, imale neverovatne mentore, bardove srpskog novinarstva, nažalost odavno počivše od kojih sam mnogo naučila i strasno zavolela dokumentarne filmove.
Jednom prilikom ste izjavili da sada kao književnica zarađujete više nego dok ste radili kao urednica, novinarka i voditeljka, da li je to istina i kako je izgledao Vaš put do samog vrha u svetu domaćih pisaca?
- Da, to je istina i sve sam to postigla sama, zahvaljujući pregalačkom radu, upornosti, hrabrosti, interesovanjima, neodustajanju i ogromnoj ljubavi prema pisanoj reči koju sam gajila od malena i za koju sam se školovala. Sigurna sam i u to da mi je Bog dao talenat koji su čitaoci u velikoj većini prepoznali i na tome sam beskrajno zahvalna i uvek ću biti.
Da li Vas je neko sa javne scene razočarao kada ste odlučili da napravite veliki zaokret u karijeri? Jeste li od nekoga očekivali podršku, a izostala je?
- Ne, niko me nije razočarao jer nisam ni očekivala podršku od ljudi sa kojima sam povremeno sarađivala. Najvažniju podršku mi je pružila porodica, prijatelji, ali i moje kolege iza kamera sa kojima sam godinama radila.
Istakli ste da najbolje pišete kada ste tužni, koji je bio najbolniji momenat u Vašem životu i da li je baš tada nastao neki od Vaših romana?
- To su sve trenuci kojih je prosto nemoguće setiti se jer oni dođu i prođu, iako mnogi ostanu kao opomena i večita tuga, ali su previše lični da bih o njima javno govorila. Naravno, najbolniji momenat koji traje punih osamnaest godina je smrt mog oca sa kojim sam bila veoma bliska i zbog kojeg sam se, dve godine nakon što je preminuo, latila pera i napisala svoj književni prvenac - "Ringišpil".
Imate veoma zanimljivu ljubavnu priču sa suprugom, upoznali ste se na neobičan način, kako je biti u braku sa sudijom tolike godine?
- Mi se toliko dugo poznajemo, preko trideset godina i ta priča je mnogo puta ispričana uvek uz njegovo negodovanje tako da mi, nadam se, nećete zameriti što je ovog puta neću ponovo pričati. Moj suprug uživa u penzionerskim danima, vrlo je aktivan, druži se, putuje i čini ono što ga čini srećnim i što je zaslužio. Oduvek smo podržavali jedno drugo, to činimo i danas.
Gde god da se pojavite, zapljusnete ljude neverovatnom energijom i osmehom, kako održavate taj mladalački duh?
- Takva sam rođena. To je nešto što se ne može baš sasvim naučiti iz psiholoških priručnika, jednostavno se sa takvim duhom i energijom rađate, a verujem i odlazite s ovog sveta. Premalo nam je života dato da bih ga traćila na nedostojne, zavidne, zlobne i ljubomorne. Nikome ne zavidim, mnogima se divim, volim ljude, poštujem njihove uspehe, pružam ruke i kad padaju i kad ustaju, uvek sam tu za svoje. Trudim se da negujem pozitivan stav prema životu, da se što više smejem, a ono što u dobroj meri pored svega nabrojanog oplemenjuje moj život je i ljubav prema životinjama, posebno psima kojih u našoj porodici ima četvoro od kojih su dva udomljena. Što se izgleda tiče, zaista ne ulažem previše truda, osim što se svakodnevno negujem, odlazim povremeno na kozmetičke tretmane, ali vodim računa o ishrani i mnogo, mnogo šetam.
Da li Vas je uloga bake promenila?
- Oplemenila me je. Mila je unela novu dimenziju ljubavi u moj život i pokazala mi kako još sve umem i mogu da volim. Ona je jedno čudo ludo bajkino, i ja je naprosto obožavam. Imam divan odnos sa decom, pun ljubavi i obostranog poštovanja, uvažavanja i razumevanja. Ja sam srećna majka, baka i žena - zaključila je Jelena za naš magazin.
