U Novom Sadu nekada su se ljubavi rađale sporije, ali su trajale duže. Nije bilo mobilnih telefona, društvenih mreža ni poruka koje stižu u sekundi. Ljudi su jedni drugima gledali u oči, obećanja davali licem u lice, a reči su imale težinu koju danas retko imaju.
Upravo u takvom vremenu živela je ljubavna priča Jele i Borisa, priča o kojoj se godinama pričalo po novosadskim ulicama, u kafićima, na korzou i porodičnim okupljanjima. Mnogi su bili uvereni da će njih dvoje jednog dana stati pred oltar, osnovati porodicu i dočekati starost zajedno.
Bili su mladi, lepi i zaljubljeni do ušiju.
Boris je bio jedan od onih muškaraca za kojima su se prolaznici okretali. Visok, stasit, tamne kose i vedrog osmeha, odrastao je u uglednoj novosadskoj porodici. Njegovo držanje odavalo je samopouzdanje, ali ne i nadmenost. Ljudi su ga voleli jer je umeo svakome da pruži ruku i nikada nije odbijao razgovor.
Jela je, sa druge strane, bila oličenje nežnosti. Slovakinja iz Kisača, ćerka poznatih lekara, odgajana u domu u kojem su obrazovanje, poštenje i porodične vrednosti bili svetinja. Imala je svetle oči koje su odavale dobrotu i osmeh koji je osvajao bez truda.
Kada su se upoznali, činilo se kao da je sve unapred zapisano.
Njihovi prijatelji kasnije su pričali da je dovoljno bilo samo nekoliko minuta razgovora da se između njih rodi nešto posebno. Ubrzo su postali nerazdvojni.
Šetali su Dunavskim parkom, držali se za ruke na Keju, sedeli satima na Petrovaradinskoj tvrđavi posmatrajući svetla grada kako se presijavaju na reci. Imali su svoje omiljene klupe, svoje šifre, svoje male rituale koje niko drugi nije razumeo.
Za njih nije postojao niko drugi.
Kada bi Boris dolazio po Jelu u Kisač, meštani su već unapred znali zašto je stigao. Njegov automobil često je bio parkiran ispred njihove kuće, a njeni roditelji nisu krili da ga smatraju idealnim zetom.
Njihova budućnost izgledala je potpuno izvesno.
Međutim, tada je stigao poziv koji je promenio sve.
Boris je morao na odsluženje vojnog roka.
Za današnje generacije možda je teško razumeti koliko je to nekada predstavljalo veliki izazov za mlade parove. Odlazak u vojsku značio je mesece razdvojenosti, retke susrete i još ređa pisma. Mnoge ljubavi nisu uspevale da izdrže takvu probu.
Ali Jela i Boris bili su uvereni da njihova hoće.
Na železničkoj stanici okupili su se porodica i prijatelji da ga isprate. Jela se trudila da ne plače. Nije želela da poslednja slika koju će Boris poneti sa sobom bude njeno uplakano lice.
Zagrlili su se dugo.
Dugo kao da su oboje osećali da će taj trenutak zauvek ostati urezan u njihovom sećanju.
„Čekaj me“, rekao joj je.
„Uvek“, odgovorila je.
Voz je krenuo.
Jela je ostala na peronu mašući sve dok poslednji vagon nije nestao iz vidokruga.
Tada nije ni slutila da ga možda poslednji put gleda kao svog čoveka.
Prvih nekoliko meseci sve je bilo kao u najlepšim ljubavnim romanima.
Pisma su stizala redovno.
Jela je u početku odbijala da poveruje da se među njima nešto nepovratno promenilo, pa je svako kašnjenje njegovog pisma i svaku šturu rečenicu koja bi stigla iz daljine pokušavala da objasni umorom, vojnim obavezama i napornim danima koje je Boris provodio daleko od kuće, uveravajući samu sebe da ljubav ponekad zahteva strpljenje i da će se sve vratiti na staro čim se ponovo nađu jedno pored drugog.
Međutim, kako su meseci prolazili, njegova pisma su postajala sve ređa, a ono što je nekada bilo ispunjeno nežnim rečima, sitnim šalama, planovima za zajedničku budućnost i obećanjima da će uskoro ponovo biti zajedno, pretvaralo se u nekoliko hladnih redova koji su više ličili na obavezu nego na poruku čoveka koji nekoga voli svim srcem.
Iako je duboko u sebi osećala da se iza te tišine krije nešto mnogo ozbiljnije od umora i svakodnevnih briga, nije želela da sluša glas sopstvene sumnje, jer je znala da bi prihvatanje istine moglo da sruši sve ono u šta je godinama verovala i čemu se nadala.
Zato je jutro kada je na njenu adresu stigla obična koverta izgledalo kao svako drugo, bez ikakvog nagoveštaja da će nekoliko trenutaka kasnije stajati na ivici provalije između života koji je poznavala i života koji je tek trebalo da nauči da podnosi.
Otvorivši pošiljku gotovo ravnodušno, ne sluteći šta se u njoj nalazi, iz koverte je izvukla fotografiju i već pri prvom pogledu osetila kako joj se telo ledi, jer je na njoj ugledala Borisa, nasmejanog i svečano obučenog, dok je pored njega stajala nepoznata žena u venčanici, držeći ga za ruku na način koji nije ostavljao prostor ni za kakvu zabunu.
Njihova lica odavala su sreću, spokoj i bliskost ljudi koji upravo započinju zajednički život, a taj prizor bio je dovoljan da u jednom jedinom trenutku uništi godine čekanja, vernosti i ljubavi koje je Jela brižljivo čuvala kao najveće blago.
Kada je drhtavim prstima okrenula fotografiju, nadajući se da će na poleđini pronaći makar objašnjenje, izvinjenje ili nekoliko reči koje bi joj pomogle da razume šta se dogodilo, dočekala ju je samo kratka poruka: „Jelo, zaboravi me.“
Te četiri reči, hladne i ogoljene od svakog osećanja, bile su sve što je dobila od čoveka kojem je verovala više nego bilo kome drugom, i upravo zato bolele su mnogo više nego bilo kakva svađa, optužba ili priznanje izdaje.
Kasnije je govorila da tog dana nije zaplakala, ne zato što je nije bolelo, već zato što je šok bio toliko snažan da je potisnuo svaku drugu reakciju, ostavljajući je satima nepomičnu pred fotografijom koju je iznova posmatrala kao da će se prizor promeniti ako ga dovoljno dugo bude gledala.
Prava patnja stigla je tek kasnije, tokom dugih dana i još dužih noći, kada je tišina postala glasnija od svih reči koje nikada nije dobila, a pitanja bez odgovora počela da je progone upornije od samog sećanja na čoveka kojeg je izgubila.
Godine su nastavile da prolaze svojim neumoljivim tokom, donoseći nove ljude, nove događaje i nove obaveze, ali postoje rane koje vreme ne može potpuno da izbriše, već samo nauči čoveka kako da živi sa njima, skrivajući ih duboko u sebi dok spolja nastavlja dalje kao da je sve u redu.
Zato je priča o Jeli i Borisu ostala da živi među ljudima mnogo duže nego što je trajala njihova ljubav, kao tužan podsetnik da ponekad najteži kraj ne dolazi posle velikih svađa, burnih rastanaka i izgovorenih optužbi, već stane u jednu fotografiju, jednu poruku i četiri kratke reči koje nastavljaju da bole čak i onda kada prođu decenije od trenutka kada su prvi put pročitane: „Jelo, zaboravi me.“
