Marlon Brando bio je jedan od najuticajnijih glumaca u istoriji filma, koji je dvojim revolucionarnim stavom pomerao granice na daskama koje život znače. Međutim, njegov privatni život je bio toliko intrigantan da se takav scenario retko viđao i u bioskopu.
Naime, slovio je za velikog zavodnika, a šuškalo se da voli i muškarce. Svojim agresivnim seksepilom i izrazitom muževnošću razbio je mit o uglađenom, dekadentnom džentlmenu kao idealu muške lepote.
Iza sebe je ostavio 14 dece, propale brakove i više od 30 unučadi, ali i veoma buran ljubavni život isprepletan brojnim tragedijama.
Stekao slavu i priznanje tokom pedesetih godina prošlog veka, ističući se u ulogama koje su promenile pejzaž filmske umetnosti. Njegova karijera obuhvatala je raznolike žanrove, od drama do komedija, a nekonvencionalni pristup glumi postao je Marlonov zaštitni znak.
Jedan od najpoznatijih trenutaka u Brandoovoj karijeri bio je njegov nastup u filmu "A Streetcar Named Desire" (Tramvaj zvani čežnja) iz 1951. godine. Intenzivan i emotivan pristup ulozi osvojio je gledaoce i kritičare, a Brando je za tu ulogu dobio svoju prvu nominaciju za Oskara.
Brando je nastavio sa svojom neprikosnovenom glumom, a njegova sledeća ključna uloga bila je u filmu "On the Waterfront" (Na dokovima) iz 1954, koja mu je donela Oskara za najboljeg glavnog glumca i učvrstio njegov status kao vrhunskog glumca.
Brando je nastavio ostvarivati značajne uloge u filmovima poput "The Godfather" (Kum) iz 1972. godine, gde je igrao čuvenog Dona Korleona. Maestralna gluma u ovom ostvarnju nagrađena je opet Oskarom.
Među brojnim priznanjima zauvek će ostati upamćena i ova - Američki filmski institut Marlona Branda proglasio je četvrtom najvećom muškom filmskom zvezdom svih vremena.
Sa druge strane, Marlon je prezirao i popularnost i pohvale. Tokom svoje karijere razočarao se u svoju ličnost. Činilo se da slava trune u njemu; smatrao je da je to grubo i neukusno. "Želeo sam da budem uključen u stvaranje filmova kako bih ih mogao promeniti u nešto bliže istini“, kaže Brando, zvučeći donekle rezignirano. „Mislio sam da to mogu.“ Uprkos sve većem nepoverenju prema holivudskoj mašini, Brando je shvatio da filmovi mogu biti moćno oruđe, kako za glumca, tako i za publiku. Mogli bi da promene čovekovo mesto u svetu. Mit se mogao stvoriti i koristiti za sopstvene potrebe.
Na kraju, uspeh je postao omča oko Brandovog vrata. Stalno se osećao pogrešno predstavljenim, pogrešno protumačenim - bilo da su novinari i pisci ili zbog stalnog upada koji bi imao da se pozabavi kad god je napustio utočište svog doma na Beverli Hilsu. Postao je paranoičan. Počeo je opsesivno da snima sve, svaku osobu koju je sreo kod kuće, svaki poslovni sastanak, čak i ideje za dodatne mere bezbednosti koje je želeo da preduzme u svojoj kući.
Umesto da se na kraju karijere koncentriše na glumu, Brando se još češće sukobljavao sa rediteljima i producentima. Izbegavao je da uči tekst i postavljao ultimatum – ili tekst ili on. Sa druge strane, glumci su ga smatrali plemenitim i duhovitim, i doživljavali ga kao podršku i oslonac. Kada je snimio poslednji film, Marlon se povukao na Tahiti, a njegova težina dostigla je čak 136 kilograma.
Brando je umro 1. jula 2004. od respiratornih i srčanih tegoba. Iza sebe je ostavio 14 dece i najmanje 30 unučadi. Pred kraj života bolovao je od slabog vida, uzrokovanog dijabetesom, a takođe i od raka jetre.
Malo pre nego da umre, svu decu je pozvao telefonom, nije želeo da brinu zbog njegovog zdravstvenog stanja. Bio je svestan da mu se bliži kraj, zato je hteo da ode siguran u to da su njegovi naslednici znali koliko ih je voleo.
"Sećam se onog poslednjeg razgovora koji sam vodila s njim. Prošlo je samo nekoliko nedelja pre nego što je umro. Nije želeo da svi, posebno ne sva deca, znaju koliko mu je loše. Izrazili smo ljubav jedni prema drugima i to je bilo to. Nikada to neću zaboraviti", otkrila je ćerka Rebeka.
Sve je frapirala kada je otkrila koja je bila poslednja želja čuvenog glumca i zavodika. Naime, izuzetno je voleo tehnologiju i sve novitete koje je donela, te se nadao da će njegova smrt drugačije izgledati.
"Moj otac je želeo da bude zamrznut. To je ono što je najviše želeo da naučnici pronađu način na koji može umreti, a zatim da bude vraćen nazad kroz par decenija."
Kremiran je, a njegov pepeo rasut je na dva mesta, zajedno sa pepelom njegovog prijatelja Volija Koksa i Sema Gilmana.[86] Jedan deo rasut je na Tahitiju, a drugi u Dolini smrti.
Prema Forbsu, prihodi od objekata u Brandovom posedu iznose devet miliona dolara godišnje, pa glumac spada među deset mrtvih zvezda sa najvećom zaradom posle smrti.
