Jedna do najčuvenijih advokata na Balkanu Toma Fila proživeo je u životu stvari koje se retko viđaju i na filmu. Iako je među najboljima u struci, smatra da svog oca nikad nije nadmašio. Iskustvo koje ima je neprocenjivo, a da može da vrati vreme, čini se da ne bi mnogo toga menjaju, jer veruje da se baš u svim tim nepredvidivim okolnostima krije posebna čar zbog koje je postao ovo što je danas.
Njegovu veliku životnu ispovest vam prenosimo u celosti:
Ovako ide moja priča. Rastao sam pored oca i majke. Moja majka je bila domaćica, a moj otac Filota Fila bio je veliki advokat. Uvek sam govorio: zašto nisam bio dobar kao on? On je došao, što se kaže, sa dva para gaća u Beograd. Upoznao je moju majku, ona je bila bogata, odavde je. Oženio se njom ‘39, a ‘41. sam ja rođen. Ali je majka pobegla odavde u Bitolj. Morala je da ode da je Nemci ne ubiju jer je njen otac, moj deda, bio mason i odmah su ga ubili Nemci. Kako su ušli, posle prvog dana bio je likvidiran.
Otac
Tata je muvao s komunistima, bio je socijaldemokrata, kao i ja... U stvari, ja sam to ponovio za njim. Zato ja u SPS predstavljam socijaldemokratsko krilo.
Moj otac je zbog svojih socijalističkih ideja ispaštao. U kraljevini je jedno 15 dana bio u zatvoru jer su on i Ðilas zajedno istukli dekana Pravnog fakulteta. To je čuveni, najveći stručnjak za međunarodno pravo bio, ne mogu da se setim kako se zove. Debeo, onako ogroman...
E, onda je za vreme rata tata radio s komunistima, bio je i u partizanima. On je bio šef obaveštajne službe u Beogradu i onda ga je 1943. godine uhapsio Gestapo. Jedan je propevao pod batinama da je moj tata obaveštajac i oni su ga onda uhapsili. Kad su ga maznuli, odveli su ga u Batrovce.
Moj otac je bio čudan, imao je uspone i padove u životu. Uostalom, kao i svi. Kad je za vreme rata bio uhapšen, njegove kolege s fakulteta već su bile u specijalnoj policiji. Govorili su mu: „Cincarine, ako petljaš s komunistima, lično ćemo da te ubijemo.“
I, krajem ‘43. mog oca uhapse, odvedu ga u zgradu Doma armije. Kad su ga tamo udarili, on je pao sa stola, a Nemac mu je rekao nešto na šta mu je tata odgovorio da mu ne treba prevodilac jer zna nemački. Nemac se začudio kako on kao „treger“, to jest prosti nosač, zna nemački, a moj otac mu je rekao da je on zapravo advokat. Nemac onda izbaci prevodioca i prizna tati da je i on advokat. Tada mu je rekao da može da mu ponudi dve stvari: prvo je da obučete nemačku uniformu, gubimo rat, treba nam takvih ljudi i da budete sa nama, rekao mu je. Moj otac nije želeo ni da čuje za to, pa mu je ovaj ponudio da traži da kao bude pod njegovom zaštitom i da onda nekako ode odatle. Tako je tata organizovao bekstvo iz voza. Svi su pobegli, ali se neki pop zaglavi u rupi. Pošto nije mogao ni gore ni dole, tata kao vođa grupe odluči da mu pomogne i tako njega uhvate, a ostali pobegnu. Zato ti kažem da je njegov život i u maleru i u dobru prošao.
Cipele mog tate
Mogao bih o svom ocu još mnogo. Evo, na primer, moj otac je imao jednu ozbiljnu vrlinu - uvek je čistio sam svoje cipele. Umeo je da pregazi Dunav s jedne strane i da izađe sa suvim i čistim cipelama. A ja po Sahari da hodam, izaći ću blatnjav! Zašto ti ovo pričam? Zato što mu je to spaslo život. Nemački narednik SS tražio je nekog da mu očisti čizme, ali tako da može da se brije na njima, i moj tata mu kaže da će ih on očistiti. Kad mu je očistio čizme, deset meseci je bio kod njega, dok ovog nisu poslali na front. A ovaj mu, inače, nije davao ni da jede, ni da pije, samo ga je lupao. Davao mu je čorbu od rotkve ponekad i jeo je ono što je sakrivao u pidžami, otpatke od hrane koje su davali svinjama. Ma da ti ne pričam šta se sve dešavalo! Vadio je iz WC hranu! Taj narednik uzme hranu i da ne bi dao zarobljenicima, namerno baci sve u šolju. Odvratno, ali snalazio se... Tamo je bio od decembra ‘43. do marta ‘45, do samog kraja, dok Amerikanci nisu oslobodili teritoriju.
Snašao se
Pošto je tata dosta bio smršao i imao tuberkulozu, računali su da će da umre. Tada ga je ponovo znanje nemačkog jezika spaslo. Došao je neki ruski lekar i pitao da li neko govori nemački i tata se javio. A znao je i ruski. Tako se snašao, lekari su mu dali antibiotike. Dobio je bolesti i na repu i na leđima, od stalnih i jakih udaraca čizmom od Nemaca. I tada ga taj lekar spase i izleči. Posle toga, vratio se nazad, kao prvoborca su ga posebnim vagonom doveli u Bitolj. Moj stric je tvrdio da tamo gde si se rodio i živiš prve dve-tri godine, tamo se uvek vraćaš!
Bitolj
Rođen sam u Bitolju i tamo sam živeo 20 dana jer su moju majku proterali zato što je imala prezime na „ić“. Kao Sapundžić je rođena. A ja sam rođen kao Toma Filović, a ne kao Toma Fila, to malo ko zna. Makedonija je bila Južna Srbija, i ako hoćeš u državnu službu, morao si da staviš „ić“. Moja majka je, evo, i to malo ko zna, bila visoka 1,57, a tata je bio bar 1,87. On je voleo te krofnaste žene, a ja sam celog života voleo tanke. Moja Vesna kad se udala za mene, imala je 48 kilograma.
Čekaj, da ovo ne zaboravim! Kad su moju majku Bugari videli, rekli su joj da odmah mora nazad. Pustili su je da se porodi i onda je morala nakon sedam dana za Beograd. Onda su oni otišli u Negotin, jer su bili izbeglice. Moj otac se vrati nazad, lečio se jedno šest meseci u sanatorijumu od tuberkuloze u Bitolju. Kasnije su hteli da ga postave za šefa policije u Bitolju, trebalo je da ubije 150 članova svoje familije. Znaš, mi smo Cincari. Da čuješ sad...
Tužilac veterinar
Laza Koliševski je isto bio bitoljski đak. On i moj otac se uopšte nisu trpeli iako su obojica bili nalevo, ali je ovaj bio komunista. Kaže on mom tati da dođe u Skoplje i kaže mu: „Šta ti hoćeš, Cincarine, da ostaneš čistih ruku?“, a tata mu odgovori: „Ja da potpišem ovo za streljanje - neću!“, a ovaj mu kaže da sudbina i treba da mu bude takva. Kad je izašao napolje, više nije bilo auta i tata je krenuo peške iz Skoplja za Bitolj. Srećom, zaustavio je neki kamion. Kad je došao, pošto je jedini bio školovan, dali su mu zadatak da formira sud. To ti pričam onako ukratko.
Inače, javni tužitelj Makedonije bio je veterinar i moj tata ga jednom upita kako to da lekar za životinje bude tužilac, a ovaj mu kaže: „Pa šta je narod nego stoka?!“ Eto o čemu ti pričam. Negde 1947. godine, kad je formirao sud, dozvolili su mu da bude advokat.
Zatvor
Kad je postao advokat, jednom je rekao: „Ne mogu mangupi da vode državu, nego stručnjaci!“ I za to je dobio godinu dana zatvora. Dakle, ovo je nesrećni deo ove priče, sad ćeš da čuješ sreću u svemu...
Ja u životu nisam odležao ni jedan jedini dan u zatvoru, i kad je Bramerc hteo da me hapsi, ja sam rekao da ako je moj otac mogao da bude u tri države u zatvoru, mogu i ja u jednoj. Ne verujem da ti znaš, Bramerc je došao iz Haga zbog Mladića, zato što sam napisao šta treba uništiti, a šta dati sudu. Dobro, nema veze, da se vratimo na priču...
Pukovnik Gojko
Jedan od ljudi koji su bili s njim u zatvoru kad je organizovao bekstvo bio je jedan Gojko, koji je izašao iz rata kao pukovnik. Bio je šef Skoja za Beograd i rečeno mu je kad bude u zatvoru, da veruje Filoti, a da su ostali prevaranti. On se približio tati i posle nekoliko meseci napravili su plan da beže. To su bili stočni vagoni koji su obmotani žicom zbog bekstva. Oni su odozdo bušili rupe i bežali su kroz pod, i tu je bio i Pinki koji je video Tita. Ne znaš ti tu priču, Pinki sreo Tita, sačuvaj bože!
Gojko postane predsednik vojnog suda u Bitolju i njemu dodele predmet kad je tata bio u zatvoru zbog toga što je rekao da državu treba da vode ozbiljni ljudi. Gojko je zamolio mog oca da traži njegovo izuzeće jer ne može da ga osudi mnogo, a ovako će mu uništiti karijeru. Tata mu je mirno na to rekao da radi šta hoće. „Ma je*eš karijeru, ti si mi spasao život!“, kaže mu Gojko i da mu godinu dana. A svi su očekivali streljanje! Znaš šta je zanimljivo, zbog te presude je Gojko ostao pukovnik do penzije, nije napredovao. To mu je smatrano mrljom. Kasnije sam ga ja jednom u Beogradu video. Umesto generala, postao je penzioner sa 33 godine. Kad sam ga video, tata je bio kod berberina, frizera, kako vi to kažete sada, mi smo ga zvali brica.
Ali, pravo da ti kažem, ne znam da li sam se plašio u celom tom periodu očevog boravka u zatvoru, dok je ležao. Na to danas ne znam da ti odgovorim.
Auto, auto!
Prva reč koju sam izgovorio bila je „auto“, znaš li zašto? Kad sam bio beba, postojali su oni automobili sa antenom koji su prolazili kako bi slušali da li je negde upaljen radio, pošto su u to vreme radio-tranzistori bili zabranjeni od strane Gestapa. Uvek je neko stajao na prozoru i vikao: „Auto, auto!“ kako bi se što pre ugasio radio da ne bi utvrdili da ga imamo. Tako da, slušajući reč auto, nisam izgovorio ni mama ni tata već sam prvo rekao auto. Ironija je što nikad nisam voleo da vozim, ne znam ni danas.
Negotin
Mi smo bili u Negotinu u izbeglištvu, a tata je radio kao advokat u kancelariji kod nekog Pavlovića, koja se nalazila u zgradi Moskve. On je zbog toga i sklonio mene i majku odavde. Kaže majka meni, Tomo, sine, ti kašlješ, nemaš antibiotike, a tvoj otac za partizane nosi pune torbe lekova i neće da da za sina. To je bio taj fanatizam; iako mu rukovodstvo nije bilo takvo, on je bio takav.
E sad, ono čega se sećam iz izbeglištva, to je sve kroz maglu, tog iz Negotina. Ali sećam se Bitolja, sećam se kad sam odlazio u zatvor. Taj zatvor je dan-danas isti zatvor. Kad sam branio u Bitolju, otac me je vodio da mi pokaže ćeliju u kojoj je bio. I dan-danas je ista ćelija...
Bežite u Grčku
Pokušali su da ubiju oca, majku i mene. Za vreme izdržavanja kazne, jedan stražar se približio majci s pričom kako će on da bude uz njenog muža, kako će da mu odnese cigarete i šta ti ja znam... „Slušaj, ne znam šta će da bude s tvojim mužem, ja ću uveče biti dežuran i ostaviću otvorena vrata. Ti uzmi Tomu i dođi po Filotu i bežite u Grčku!“, rekao je on mami jedno veče. Bitolj je negde oko sedam kilometara peške od grčke granice. Moja mama je to prenela tati, a on joj je rekao da čim pređemo tri koraka, planiraju da nas ubiju. Čak i mene iako sam bio mali, da se ne bih svetio. I tata kad je to odbio, stražar je prestao da razgovara sa mamom. Tog razgovora se jasno sećam. Tad sam imao šest godina, nije bilo straha. Ne razmišlja dete o tim stvarima.
Profesor Radović
Posle je došla škola i sve ostalo... I toga se sećam, naravno.
Bio je, recimo, profesor srpskog jezika Radović, koji je bio ranjen u ratu kad je eksplodirala bomba. Izgubio je desnu ruku, bio je sav iskasapljen s desne strane. I pio je. Obično sam ga kupio u bifeu i išli bismo zajedno u školu. Bio je lep kad ga pogledaš iz levog profila, ali zdesna... Bio je onaj pravi komunista. Tražio mi je da i ja uđem u partiju. Tata mi je rekao da uradim kako ja hoću, ali da razmislim o njegovoj biografiji.
Od Dositejeve 27, gde smo stanovali, do Prve muške gimnazije nema ni 150 metara. Idem po profesora u bife i razmišljam gde ja idem... A gde je moj otac bio! Pre rata u zatvoru, za vreme rata u zatvoru, posle rata u zatvoru, i sva tri puta zbog politike! I dođem do naravoučenija: beži, Tomo, što dalje! Taj dan sam rekao profesoru da neću da uđem u partiju. Bio sam odličan učenik, zbog čega sam bio oslobođen mature. Tada su mi čestitali svi, direktor, maturanti, samo mi je profesor srpskog jezika okrenuo leđa, i to me dan-danas boli. Sećam se kao da je juče bilo, mnogo me je pogodilo jer smo bili baš dobri.
Mačevalac
Srednju školu sam završio sa 17 godina. Majka me ranije poslala u školu da me smiri. Bio sam nestašan, svako jutro sam bežao s Ciganima gde god. I ne bude me po ceo dan u kući! Onda uveče dobijem batine, ali sutradan sve ponovo. Tatini prijatelji su se čudili kako to, kako sam takav, a on im kaže da sam odličan student prava. Voleli su da se našale: „Lele, pa mi smo mislili da će ga obesiti do sada!“ Tako su govorili mom ocu. Toliko sam bio nemiran kao mlad, ali me valjda stvarno smirila škola kasnije, studije.
Nekako u tom periodu bio sam i mačevalac, uspeo sam da budem prvak države u mačevanju, to verujem da ne znaš. I verujem da ti je ovo dovoljno, dovoljno je za jednu životnu priču.
Kancelarija
Jednog dana kad mene ne bude, voleo bih da ostane moja kancelarija, ovakva kakva jeste. Dvojicu advokata sam imenovao svojim naslednicima i voleo bih da nakon moje smrti ostane ova kancelarija. Dece nisam imao.
(Kurir - Ana Denda)
