Harison Ford čuveni američki glumac, na ovogodišnjem filmskom festivalu u Kanu, vidno uznemiren govorio je o psihološkom bolu koji prati glumačku karijeru.
Mnogi glumci, tvrdi on, osećaju se kao neprikladni. „Oni se ne uklapaju lako u život“, rekao je on, dodajući da „mogu biti veoma nesrećni ako ne mogu da rade, i ne mogu da rade osim ako se od njih traži da rade“, izjavio je nakon premijere njegove verovatno poslednje uloge Indijane Džonsa.
Na pitanje kako se oseća zbog reakcije navijača na ulicama i reakcije publike na gala projekciji, Fordove oči su se napunile suzama i bilo mu je teško da govori nekoliko sekundi. „Neopisivo“, na kraju je rekao. „Ne mogu ni da ti kažem. Dobrodošlica je nezamisliva i čini da se osećam dobro.”
Naglašavajući svoju želju da nastavi da prihvata uloge na ekranu, Ford je rekao: „Samo želim da radim i pričam dobre priče. Zadovoljstvo dolazi od posla koji radimo. Postoji bol kada smo razočarani i radost kada smo adekvatni ili uspešni.”
Zašto onda odustaje od svoje najznačajnije uloge? "Zar nije očigledno?" rekao je, pokazujući na svoje telo. Njegovo samoponižavanje je brzo opovrgnuo jedan novinar na konferenciji za novinare, koji je zahvalio Fordu na sceni u toplesu u filmu, dodajući: „Još si zgodan".
„Hvala što ste primetili“, zahvalio se glumac.
Ovaj slavni glumac rođen je 13. jula 1942. u Čikagu. Kao dete bio je povučen i skroman i zbog toga je teško sklapao prijateljstva, ali ga sredina uprkos tome nije odbacivala. Manjak komunikacije sa ostalom decom u školi, a i izvan nje, naročito je došao do izražaja posle srednje škole, kad je trebalo da odabere zvanje kojim će se baviti u životu.
Harison nije imao pojma kuda bi mogao dalje niti šta ga tačno zanima, pa je – najviše zbog osećanja obaveze prema roditeljima – upisao engleski jezik i filozofiju na koledžu Ripon u Viskonsinu. Studije su mu išle sporo i teško, "kao da guta riblje ulje", kako je jednom objasnio, ali to nije bilo posledica njegove nesposobnosti, nego otpor prema spoznaji da će, kad diplomira, raditi neki dosadni posao i svakog dana sedeti za kancelarijskim stolom od devet do pet.
Motivacija za studiranjem tako se sve brže topila, počeo je da izostaje s predavanja i ubrzo nakupio toliko neopravdanih izostanaka da su ga izbacili s fakulteta. Međutim, nije imao petlje da roditeljima prizna da je zabrljao.
Štaviše, kad je došlo vreme za diplomu, roditelji su presrećni zakupili restoran i počeli da pripremaju proslavu sinovljevog uspeha. Očajan zbog zablude u koju ih je doveo, ipak je skupio hrabrosti i saopštio im istinu, a onda se odmah nakon toga pokupio iz roditeljske kuće i počeo da traži posao.
Nije mu bilo lako: bez ikakvih kvalifikacija, mogao je da radi samo pomoćne i povremene poslove, pa je tako dostavljao novine, konobarisao, održavao zelenilo u gradskom parku, radio na benzinskoj pumpi, a neko vreme čak je i kuvao na luksuznim brodovima.
Iako mu se taj posao sviđao više od ostalih, morao je da ga napusti jer je patio od morske bolesti, a nakon jednog neplanskog iskrcavanja, čuo je da se traže statisti u pozorištu u Viskonsinu i odmah se prijavio. Među stotinak kandidata imao je čak i malu prednost, jer je kao student glumio u nekoliko predstava. Tada se u ulozi glumca oprobao isključivo zato što je smatrao da će ga nastup osloboditi treme i preterane sramežljivosti, ali kako se tim pokušajima posvetio vrlo površno, rezultati su izostali, pa je odustao i pre nego što se pošteno zagrejao. Ovoga puta, međutim, nije mogao da uzmakne, jer se od nečega moralo živeti, a ponos mu nije dopuštao da se roditeljima obrati za pomoć. Zbog svega toga danas se svoje prve pozorišne uloge seća s neskrivenim užasom.
"Imao sam jaku tremu i bio sam uveren kako svi u publici čuju da mi kosti klepeću od straha" priznao je.
Ipak, stvari su prošle mnogo bolje nego što se nadao i dobio je još nekoliko angažmana. U Viskonsinu se zbližio i s pozorišnom sekretaricom Meri Markart, kojom se 1964. i oženio. Brak je bio impulsivan i pomalo nepromišljen, ali Ford nije zbog toga zažalio. Naprotiv, mnogo godina kasnije, kad je postao zvezda, priznao je da prvoj supruzi duguje najviše u životu.
Ford je ljubav svog života pronašao tek u sedmoj deceniji svog života i to u Kalisti . Sudbina je htela da upravo ona bude samo tri godine starija od Harisonovog sina Bena.
U to vreme, Kalista je bila prilično poznata glumica. Glumila je u TV seriji Ali Mekbil - glumila u filmovima Ženske misterije i San letnje noći, dobila je Zlatni globus i bila nominovana za nekoliko filmskih nagrada Emi.
Postepeno, Kalista se sve više vezivala za Harisona i za miran, odmeren ritam života u kojem je živeo. Uživala je da mu pravi kolače od sira, bira njegove košulje, pa čak i da se duri kada bi zakasnio na sastanak. Ford je za nju bio idealan čovek- strpljiv, uzdržan, nežan. Osim toga, on je tako dirljivo brinuo o njoj i njenom sinu.
Pre susreta sa Kalistom, Harisonu je možda nedostajala samo jedna stvar - ljubav, uprkos dva braka i mnogim intrigama.
Sa Meri Markvard je bio zajedno na fakultetu, a u braku su bili petnaest godina. Iz te ljubavi su rođena dva sina: Benjamin, koji je izabrao profesiju kuvara, i Vilard, koji je postao učitelj. Meri nije delila Fordove interese i nije htela svetla reflektora. Harison je za neuspeh svog braka krivio sebe: "Bio sam mlad, nestrpljiv i stalno ljut na ceo svet i na sebe, tako da sam bio bezvredni muž i otac!"
Kalista je bila prva osoba kojoj je ispričao zašto se raspao njegov drugi brak sa scenaristkinjom Melisom Metison. Melisu upoznaje na setu 1979. godine.
Na Dan zaljubljenih, Kalista je dobila dugo očekivani poklon. Harison je iz džepa izvadio kutiju sa prstenom i svečano je pitao da mu postane žena.
Harison je u intervjuu o Kalisti rekao: "Ušla je u moj život kada sam bio spreman da odustanem od sebe ..."
