ISKRENO

RADA ĐURIĆ O ĆERKI: Vera je imala 18 godina kada je otišla za Njujork. Veliki deo života mi je prošao bez nje!

"Svakome ko je pokušao da ne bude „ljud“ vratilo se, možda ne njemu, ali drugoj, trećoj, četvrtoj generaciji, što baš i nije pošteno. Kad nam je priroda već dala šansu, zašto ne bismo bili ljudi? Postoji, valjda, neki razlog zašto smo na planeti"

Celebrities
07:53h Autor:
Foto: Kurir / Vladimir Šporčić

"Verujem da je svako od nas neko, a to sam uspela i da proverim razgovarajući sa ljudima u prethodnom periodu. Samo mislim da smo na to zaboravili, pa te osobine stalno pripisujemo nekome ko će uraditi nešto za nas ili umesto nas“, ispričala je Rada Đurić sredinom marta, kada je na “Novoj S” počela da se prikazuje njena emisija „Da sam ja neko“. Gledajući je dok razgovara sa „običnim ljudima“, zbog njene neposrednosti čini nam se kao da ćaska sa komšijama. Ipak, onima koji makar površno znaju kako televizija funkcioniše „iznutra“, jasno je da je za tako nešto potrebno mnogo znanja, iskustva i sati provedenih na terenu i u montaži.

Za razliku od studijskih emisija, ovde niko ne može da vam zameri da su pitanja suviše duga ili da mnogo gestikulirate.

"Mislim da sam samoj sebi najstrožiji sudija i u profesionalnom i u privatnom životu. Uvek sam nepogrešivo znala kada mi je pitanje predugačko. Niko to ne treba da mi kaže, a postoje momenti kad moraš da „pričaš rukama“. Eto, sada je to moderno, političari se jako bave govorom tela, samo što je njihov govor vrlo izveštačen. Mislim da ljudi to nepogrešivo prepoznaju, baš kao što sam sigurna da vam nikada neće zameriti zbog iskrenosti i spontanosti. Kad su ih već učili kako se drže ruke ili glava, mogli su da ih nauče da je odgovaranje na novinarska pitanja deo njihovog posla, kao što je deo našeg da ih postavljamo."

*Rekli ste da svojoj deci želite da naprave manje loših nego dobrih izbora u životu, a kako izgleda odnos vaših izbora?

"Tasić sasvim dobro stoji. (smeh) To ne želim samo svojoj deci, već svim mladim ljudima koji su pred većim izazovima nego mi, jer su vremena drugačija. Kako koje dolazi, sve je luđe i mojoj generaciji nedostupnije. Sigurna sam da mnogo stvari ne razumemo, pa radije posmatram sa strane. Mi smo učestvovali u vremenu koje je prethodilo ovom, a na osnovu onoga što smo uradili sudiće nam se ili ćemo suditi sami sebi. Stvarno mislim da se sve u životu događa s nekim razlogom. Ukoliko se ne desi, onda zaključim da verovatno postoji viši cilj zašto je tako. Nikada nisam kalkulisala, već me uglavnom u velikim odlukama vodilo srce. Srce, ideja, neke stvari koje više i ne postoje, pa mi bude malo neprijatno da o njima pričam."

*Da li vas je srce godinama držalo u Lazarevcu i teralo da svakodnevno putujete u Beograd, na posao?

"Ta odluka bila je racionalna, možda ne za mene, ali svakako za moju porodicu. Izgleda da ja u životu moram mnogo da se mučim. Volim da ispitujem i svoje i tuđe granice. Lazarevac je divan za odrastanje dece. Smatrala sam da svako dete ima pravo na detinjstvo, a moje je bilo divno. Vera i Despot su tu rođeni. Ljudi koji žive u malim mestima znaju da se u njima svi poznaju. Čak i kad se ogovara ili zavidi, svi su zajedno. Počni od najobičnijeg dečjeg prelaska ulice. Čim se dete zatrči, naći će se neka komšinica da javi mami. Dok malo ne porastu deca se pitaju kako je moguće da roditelji sve saznaju. Kao tinejdžeri nauče kako da eskiviraju komšinice, ali i dalje je drugačije nego u velikim gradovima. (smeh) Takav život ima svoju draž."

*Kako vam se dopada Njujork, gde često idete jer tamo dugo živi vaša ćerka?

"S obzirom na to da Vera ima 28 godina, a da je u Njujorku više od deset, to je zaista dugo. U tom gradu je završila fakultet i udala se. Veliki deo života provela je tamo, i veliki deo mog života protekao je bez nje, što je mnogo gore kad gledam onako sebično, roditeljski. Međutim, kad nju posmatram, onda pomislim da je tako bolje, jer kada je detetu dobro onda je dobro i roditelju. Kad me neko pita da li bih, u ovim godinama, živela u Njujorku odgovor je ne. Divan je, ali prebrz, čak i za mene. (smeh) Odem na sedam, osam dana, i super. U stvari, možda bih volela da živim u Njujorku kakav je sada, jer se i te kako vide efekti “zaustavljanja planete” zbog pandemije. Mnogo je ljudi ostalo bez posla, mnogi divni prostori koji ga čine Njujorkom su prazni. Verujem da će se oni brzo snaći, jer taj grad ne može dugo da stoji, ali ovog trenutka Tajms skver izgleda potpuno drugačije nego pre. Prvi put sam mogla da ga dobro pogledam, jer je ranije u svako doba dana i noći bio pun ljudi."

*Može li majka da se navikne na te silne odlaske i dolaske?

"Navikla sam se, jer je između dolazaka i odlazaka čista ljubav, bezrezervno razumevanje. Da se nisu desile takve okolnosti, možda to ne bih otkrila ni kod sebe ni kod Vere. Reč je o čistom upoznavanju sopstvene dece, pa i sebe kroz njih."

*Sigurno ste ponosni kad pomislite da je vaša ćerka u tu brzu metropolu otišla sa samo 18 godina i lepo se snašla?

"Pretpostavljam da u svemu tome, malim delom, zasluge imamo njen otac i ja. Vera je za mene paradigma sve dece koja su negde otišla. Verujem da su oni pravi heroji, jer nisu izmešteni samo iz roditeljskog doma već iz svoje kulture, svega. Često joj kažem da je moj idol. Tamo nisam upoznala nijedno naše dete koje nije na putu da ostvari snove ili je neke već realizovalo. Zahvaljujući činjenici da je odlično igrala odbojku, Vera je dobila punu stipendiju u Americi. Završila je “accounting”, što bi u prevodu bilo neko računovodstvo. Budući da voli brojke, bio je to logičan izbor. Vrlo je emotivna, ali i egzaktna, nema kod nje mnogo maštanja kao kod mene. Kad je došlo vreme da razmišlja o svom profesionalnom putu, rekla mi je: “Ne znam čime ću se tačno baviti, ali kad završim neki posao, pa se okrenem, moram da vidim nešto konkretno. To je kao kad baka, koja je bila građevinar, vidi zgradu u čijem je stvaranju učestvovala. Tako bih i ja!” Kod nas je to drugačije… Novinarski poslovi imaju rezultate, ali ih je teško izmeriti."

*Da li je sin Despot, koji studira slikarstvo, od vas nasledio maštanje?

"Maštanje da, ali je dar za crtanje nasledio od moje mame i svog oca. Danas u porodici imamo jednu koja čvrsto stoji na zemlji sa obe noge, ali je emotivna, i jednog koji je u oblacima i takođe emotivan. Ponosna sam na njih što se snalaze i u ovom vremenu, mada ih za njega nisam preterano pripremila, jer kako bih kad se moja generacija prilično pogubila u svemu što nas je snašlo."

*Jeste li isto vaspitavali ćerku i šest godina mlađeg sina?

"Mislila sam “isto je”, ali nije. Deca su različita, svako je svoj svet. Od Vere sam imala veća očekivanja i bila stroža. Gledam Despotove slike, lepe su, ne možeš da ih ne osetiš. Dobar je momak, ali roditelji se uvek pitaju da li su njihova deca napravila pravi izbor.

Možda ni moja mama nije bila presrećna kada sam ja upisala žurnalistiku. Nikada mi nije rekla, jer je bila takva žena, ali verujem da je strepela od čega ću živeti. Valjda se to ponavlja."

*U emisiji koju ste snimali na „Šarganskoj osmici“ sagovornike ste pitali da li im je vredeo “ludi kamen”, koji po legendi donosi sreću u ljubavi. Da li ste vi imali neki zadatak za “ludi kamen”?

"Od tog “ludog kamena” bežim kao đavo od krsta. (smeh) U određenim godinama shvatila sam da sam osoba koja mora ili da nekoga voli ili da nju neko voli. Stvarno verujem u to da svaka žena mora biti voljena, a dobro je i da voli. Ovo je prilika da muškarcima kažem da vole svoje žene, da vole žene."

*Danas nije malo onih kojima se najviše dopada kombinacija “imam ženu, a volim ljubavnicu”.

"O nekim stvarima jednostavno treba ćutati. To ne možemo da smatramo dvoličnošću, već je činjenica da nije sve za priču. Sada smo sve obrnuli. Ne može ujutru da bude jedan, a uveče drugi sistem vrednosti. Danas ćutimo o onome što mora da se govori, a ono o čemu se odvajkada ćutalo postalo je društveno prihvatljivo. Sve je naopako. Ljudi iz moje generacije se zato povlače, ali isti problem imaju i mladi, koji su usvojili sistem vrednosti svojih roditelja. Mi se nismo složili ni u tome šta nam je društvo, a kamoli šta je njegov sistem vrednosti."

*Da li je ovo dobar period vašeg života?

"Da, jer sam živa. Znate izreku: “Živ si kad nešto počneš ispočetka”... Osećam da sam u svojoj koži. U ovoj našoj profesiji zaboravili smo na ljude. Sve je nešto u ime naroda, a zapravo ništa nije u ime naroda. Doduše, nikad nigde nije ni bilo. Taj narod živi život koji nema nikakve veze sa onim što mi mislimo da će njih interesovati. Ti životi su ozbiljno teški, a pošto teškoće dugo traju ljudi su pronašli svoje metode da prežive. Mene, kao novinara, vređa kada se ne priča o životu i kada taj život, takav kakav jeste, nikome više nije važan. I sve teže se preslikava na televizijske ekrane. Kao da je sve postala neka magična formula, reportaže liče jedna na drugu, a život nije šema."

*Ovo što govorite savršeno se uklapa u „budimo ljudi“, za šta ste rekli da je vaše životno geslo.

"Nije mi jasno zašto se toliko komplikuje kada je tako najlakše. Svakome ko je pokušao da ne bude „ljud“ vratilo se, možda ne njemu, ali drugoj, trećoj, četvrtoj generaciji, što baš i nije pošteno. Kad nam je priroda već dala šansu, zašto ne bismo bili ljudi? Postoji, valjda, neki razlog zašto smo na planeti"

Pratite Stil magazin na facebook:
https://www.facebook.com/Stil.kurir.rs

Razmena sadržaja

Inicijalizacija u toku...