Jelena Đukić, koju već godinu dana gledamo u hit domaćoj seriji "Igra sudbine", govorila je o poslu u kome uživa, ali i roditeljstvu koje smatra životnim zadatkom.
Sa bivšim suprugom, rediteljem Miloradom Milinkovićem, budno prati svaki korak njihove jedinice koja ih svakim danom iznova čini ponosnim. Na početku intervjua za Hello otkrila je kako je izgledao privremeni rastanak sa kolegama nakon završetka snimanja prve sezone serije.
NE PROPUSTITE
‒ Nismo slavili, nije prigodan momenat jer smo u poslednje vreme izgubili mnoge drage ljude. Sigurna sam da će se situacija smiriti i da svi, na ličnom planu, možemo tome doprineti. Što se tiče kolega, već sada znam da će mi nedostajati narednih nedelja. Napravili smo pauzu da se odmorimo, da pisac za to vreme napiše novih sto epizoda, a onda nastavljamo.
Snimanje projekta kao što je „Igra sudbine“ zahteva boravak na setu od ujutru do uveče, a po povratku kući učenje teksta za sutra. Sigurno je potrebna ozbiljna organizacija, tim pre što imate dete koje ide u prvi razred.
‒ Kvalitetno organizovati dan koji podrazumeva 12 sati snimanja u početku mi se činilo kao nemoguća misija. Međutim, brzo sam se uhodala, pa mi ostane i nekoliko sati za ćerku. Tada sam samo njena. Mnogo mi znače i dva neradna dana koja imamo, jer mogu da se posvetim detetu, ali i sebi. Za sada nam dobro ide.
Uspevate li da držite korak sa njenim obavezama, ali i pravilima koja se u vreme korone menjaju maltene na svakodnevnom nivou?
‒ Svi smo usporili otkako je krenula pandemija, pa su i Divnine obaveze smanjene. U periodu kada nisam radila više smo se družile. Nisam imala problem da joj objasnim da ne može napolje, nekako je sve brzo shvatila. Štaviše, iznenadila me je pokazavši razumevanje. Masku uredno nosi, čak i mene opominje kad je zaboravim. Deca se lakše prilagođavaju promenama od odraslih. Nažalost, mlade generacije nemaju preveliku potrebu da idu napolje, dovoljne su im njihove igrice.
Da li ste stroga majka? Gde povlačite granicu kada je „ne“ definitivno i bez pogovora?
‒ Češće sam izgovarala „ne“ dok je bila manja i nije mogla da shvati posledice nekog postupka. Sada se trudim da joj objasnim zašto nešto ne može, navedem i konkretan primer šta bi moglo da se desi ako uradi to što je naumila. Nekad mi „upali“ priča, ali pošto je tvrdoglava, dešava se i da igram na kartu ucene. Nije poučno, ali je efikasno rešenje. Kako raste, sve više vagam situacije kada je zaista potrebno povući granicu. Roditelji često preteruju sa zabranama jer im to daje osećaj da se funkcionalno bave decom. Uglavnom, moje „ne“ je vrlo rastegljiv pojam. (smeh)
Roditelji, i kad žive pod istim krovom, ne uspevaju uvek da usaglase stavove: jedno je bolećivo pa popusti, drugo ne odstupa od nekih pravila. Jeste li vi i vaš bivši suprug uspeli da pronađete zajednički jezik oko tih stvari?
‒ Kako da ne. Milorad mi veruje, kao i ja njemu. Ako se i desi da imamo suprotan stav o nekoj temi, to rešavamo nasamo, da Divna ne zna. Što je starija, nas dvoje smo sve opušteniji po pitanju njenog vaspitanja. Svojim ponašanjem dokazuje nam da smo u proteklih sedam godina obavili dobar posao.
Vas dvoje ste najbolji primer da svaki par, ako to želi, može da sačuva svoju intimu od medija. Iako ste se razveli pre tri godine, uz vaše ime i danas često piše da ste supruga Milorada Milinkovića.
‒ Imali smo civilizovan razvod, i to mi je najbitnije, pre svega zbog ćerke. Zrele smo osobe, a kao javne ličnosti imamo odgovornost da ličnim primerom pokažemo kako zajednica može da postoji čak i ako nije na papiru. Ukoliko supružnici decu stave iznad neispunjenih želja i ličnih frustracija, postoji mogućnost za zdrav rastanak i još zdraviji odnos posle njega.
