Nel Frizel, novinarka i autorka knjige 'Panične godine' prenela je odlomak iz svoje knjige koja se bavi problemom srednjih godina, takozvanih paničnih godina. Reč je o vremenu za osnivanje porodice.
Ona objašnjava zašto je razmišljanje o deci uglavnom na ženama, dok muškarcima ta tema nije interesantna i često je prepuštaju slučaju.
Nikad nismo imali naziv za bujicu hormona, socijalna očekivanja, želju za majčinstvom i anksioznost u vezi sa vremenim plodnosti koja poput vazduha "zaleti" u žene krajem dvadesetih i tokom tridesetih godina.
Za razliku od adolescencije, ovaj period strašnih drugih godina ili krize srednjih godina, nikada nismo definisali imenom, niti smo se bavili promenom koja se događa u ljudima tokom ovog perioda.
Imamo pubertet i menopauzu, ali što je s onim delom u sredini? Vreme u kojem se zagledate u konačnu prirodu svoje plodnosti i zapitate se: Da li želim da imam dete i ako da, kada, kako, zašto i s kim?
"Ovaj period promena - fiziološkog obračuna koji nas vuče od karijere, ležernog druženja i mladosti bez briga u sledeću eru života koja je obeležena predanošću, odgovornošću i mogućem roditeljstvu - može pogoditi bilo kada, od dvadesetih, pa sve do četrdesetih godina života.
Kad pogodi - pogodi. A ako se dogodi, konačno ćete spoznati da ste u onome što ja volim da nazovem - Paničnim godinama.
- Moje panične godine započele su u 28. godini. Izašla sam iz dugogodišnje veze, postala tehnološki višak, provodila sam vikende slaveći tuđe rođendane i venčanja i gledajući kako stomak mojim drugaricama raste.
Tri godine kasnije, imala sam 31. godinu, bila sam zaljubljena u jednog muškarca, radila sam kao slobodan novinar i najviše napora ulagala da se setim na vreme platiti porez. Ali, panične godine ne završavaju se samo seksom ili zajedničkim peškirima. Kao i milioni heteroseksualnih muškaraca, moj partner nije bio spreman, a možda nije ni želeo da ima dete.
Klimatska kriza, globalna pandemija, finansijka nestabilnost, zdravstvena i socijalna pomoć su smanjene do golih kostiju, pristup abortusu, želja za ličnom slobodom, kontracepcija - postoji puno dobrih razloga da trenutno nemate dece.
Onog dana kad sam upoznala Nika, čovek kog sam jedva poznavala nas je svakog pitao hoćemo li se jednog dana venčati i imati decu.
Evo ga. Pitanje.
Veliko pitanje.
Samo pitanje koje je moju zamišljenu budućnost pretvorilo u prašinu. Pitanje se, kao i uvek, postavljalo kao da to nije ništa bitnije od raspitivanja volite li više čaj ili kafu.
Odlučila sam da budem iskrena i rekla sam da mi brak nije tako bitan, ali da bih volela upoznati nekoga s kim bi mogla imati decu.
Nik je rekao da mu zapravo nije stalo do venčanja i osnivanja porodice.
Godinama kasnije, pitala sam šta je odgovorio i zašto se taj njegov odgovor činio kao da mu je to sasvim nebitno.
" Jednostavno nisam razmišljao o bebama. Sve godine koje si ti provela razmišljajući o tome, ja jednostavno nisam. Pretpostavljam da to potvrđuje ženski argument da su muškarci nekako ohrabreni da ne razmišljaju o svojoj plodnosti. Jednostavno nisam razmišljao o tome. A ni sad nešto ne razmišljam"odgovorio mi je i nastavio da ga je tada neko pitao želi li biti u srećnoj vezi, odgovorio bi potvrdno.
" Ali mislim da to nije sinonim za venčanje i decu. Osoba koja postavlja to pitanje verovatno misli da su to sinonimi, ali nisu. Nisam iz tradicionalne porodice. Znam da ljubavna veza ne uključuje uvek brak i decu".
Svi vi koji ste uvek zamišljali da jednog dana budete roditelji, kako postupate kad osoba u koju se zaljubite ne želi decu?
Zašto se za heteroseksualne muškarce pretpostavlja da nerado ili barem oklevaju postati očevi?
