Brojna istraživanja su pokazala da je za dete puno gore ukoliko roditelji ostaju u lošem braku punom nezadovoljstva i svađa nego kvalitetna rastava. No, čini se da jedan deo roditelja ne može osigurati kvalitetan razvod i radi dobrobiti deteta ostati u korektnoj međusobnoj komunikaciji. Zašto je to tako?
Posledice loše komunikacije roditelja
Kada razvodu roditelja prethode nezadovoljavajući partnerski odnosi, neretko bivši partneri nastavljaju lošu komunikaciju i tokom ili nakon razvoda. Često se događa da bivši partneri teško razdvajaju partnersku od roditeljske uloge. Doživljavajući bivšeg partnera kao lošeg partnera uglavnom ga doživljaju i kao lošeg roditelja. Možda po njihovim kriterijuima taj roditelj zaista nije dovoljno dobar roditelj, ali da su imali iste kriterijume i slagali se oko bitnih stvari u životu verovatno ne bi ni bili u procesu razvoda braka. Iz naše perspektive partner možda nije dobar roditelj, ali nije na nama da radi toga svom detetu uskraćujemo pravo da bude s tim roditeljem.
Ono što se tada može dogoditi jeste da usled teških ili nikakvih dogovora oko zajedničkog deteta/dece svoje negativne emocije roditelji prenose na decu i opstruiraju odnos deteta s drugim roditeljem. Sve to decu zbunjuje i u konačnom negativno utiče na njihov odnos sa oba roditelja. Dete uvek voli oba roditelja (ma kakvi god bili) i želi odnos s njima. No, ako šaljemo (ne)verbalne poruke da nam nije drago kada dete odlazi drugom roditelju, pa čak i ako toga nismo svesni – dete jeset svesno. I tada želi "udovoljiti" roditelju, učiniti ga srećnim, pa o tom roditelju govori sve što misli da bi ovaj drugi hteo.
Ako prevrćete očima kada dete ide kod oca i obrnuto, postoji velika verovatnost da će vam dete po povratku od tate/mame reći kako mu je bilo bezveze, kako ne želi tamo da ide. I ako se jednim krajičkom usne osmehnete na tu opasku i dete oseti vaše (neizrečeno) zadovoljstvo – stvari se poprilično komplikuju.
Kada dete odbija roditelja
Činjenica jeste da situacija u kojoj dete neće kod roditelja ili ga odbija nije uobičajena. Ona može biti posledica ili zlostavljanja deteta koje je od toga roditelja doživelo ili detetovo zadovoljavanje potrebe roditelja s kojim živi, a koji možda to odbijanje postavlja kao uslov svoje ljubavi prema detetu.
Dete koje odbacuje jednoga roditelja bez racionalnog razloga kasnije, kad shvati šta je činilo, po pravilu postaje vrlo nesrećno. Posledice mogu biti teške po dete, uključujući i odbacivanja roditelja koji mu, kad je bilo potrebno, nije pomogao da prevlada takvo ponašanje. Ima i dece koja kad odrastu i dalje odbijaju roditelja kojega su odbijala kao dete, jer im je previše bolno nositi se s osećajem krivice zbog pređašnjeg ponašanja. Ta deca često kao adolescenti i odrasle osobe imaju problematične veze s drugim ljudima i problematične partnerske odnose.
U svakom slučaju, takvo ponašanje deteta nije dobro podržavati ako za njega ne postoje racionalni razlozi (npr. zlostavljanje). Kad tad to ponašanje će se negativno manifestovati na celu porodicu.
Pravo na oba roditelja
Ono što svi stručnjaci preporučuju a što je jedini interes deteta jeste da po razvodu braka roditelja ono ima pravo viđati oba roditelja kada god želi i da ima jednaka prava na oba roditelja. Naime, nezavisno od presude o razvodu braka u kojoj će pisati i opseg susreta i druženja deteta s roditeljem s kojim ne živi, dete bi uvek trebalo da zna da su oba roditelja tu za njega (iako ne žive zajedno) i da bez zadrške može kontaktirati i posećivati oba, odnosno da to neće izazvati negodovanje onog drugog.
Ista pravila trebala bi biti kod oba roditelja, a roditelji bi se i dalje trebali dogovarati i komunicirati vezano za dete, kako u jednom periodu života ono ne bi krenulo s emocionalnim ucenama (npr. mama je bolja jer mi dopušta to i to – a zapravo to uopšte nije tako već dete manipuliše, što se ne može dogoditi ukoliko roditelji razgovaraju i znaju kako stvari stoje kod onog drugog).
Odnos u interesu deteta
Nezavisno od toga što roditelji dogovore (s kim će dete živeti, koliko često će viđati drugog roditelja i slično) najvažnije je kako se prema svemu postave roditelji. Ako roditelji funkcionišu na način da su i dalje partneri u roditeljstvu, da se o svemu zajednički dogovaraju po pitanju deteta, da nema međusobne netrpeljivosti, svađa i nesuglasica, tada će vrlo verovatno i dete dobro funkcionisati sa njihovim odlukama. Hoće li dete viđati jednog roditelja više ili manje, hoće li provesti s njim nedelju dana u kontinuitetu ili ne – stvari su koje su manje važne ako roditelji imaju kvalitetan odnos, bez međusobnih predbacivanja i "podmetanja noge".
(Stil.kurir.rs/Ordinacija.hr)
