Muža sam upoznala još u srednjoj školi. Zapravo, prijateljica mi je pričala o jednom jako simpatičnom momku koji živi u njenoj ulici. Odmah smo se zaljubili i, nakon osam godina veze, venčali. Tada sam radila u jednom velikom salonu nameštaja, a Domagoj je još uvek bio student. Oboje smo imali 26 godina. Sve intenzivnije počeli smo razmišljati i pričati o deci, ali ja nikako nisam mogla ostati trudna.
Ali nisam se previše uzbuđivala. Znam da većina žena u takvoj situaciju odjednom postane depresivna. Počnu paničiti i izbegavati poglede na majke sa malom decom, ali, ja sam se dobro držala.
Brzo sam se pomirila s činjenicom da Domagoj i ja verovatno nikada nećemo imati biološku decu. Ipak smo otišli u jednu zagrebačku kliniku, hteli smo znati u čemu je problem. Tamo su nam nakon nekoliko testova potvrdili dijagnozu: mi smo neplodni. Predložili su nam potpomognutu oplodnju, no odmah smo je odbili. Jednostavno se nismo hteli mučiti. Znali smo kako izgleda taj postupak: bolno i vrlo neizvesno.
Hteli smo ga pod svaku cenu izbeći. Nekoliko meseci kasnije otišli smo u Centar za socijalno. Ušli smo u prostoriju, koja je poslednji put bila adaptirana pre valjda četrdeset godina. Atmosfera je bila sumorna. Socijalna radnica je sedila za nekim starim, gotovo raspadnutim stolom, a ispred nje je bila hrpa papira. Strogo nas je pogledala i rukom nam pokazala na dva stolca.
“Došli smo se raspitati o usvajanju”, počela sam zamuckivati. Žena nas je odmerila strogim pogledom:
“Koliko vi imate godina?”. Odmah nas je počela odgovarati. Objašnjavala nam je da smo sa 26 godina premladi, nedovoljno zreli za takav korak.
Kako je par iz Srbije usvojio dete: Koliko košta sreća?
Mučan prvi razgovor
Izgovorila je jednu rečenicu koja mi je tada zvučala stravično: “Sterilitet se službeno može potvrditi tek nakon tri godine braka”.
Osećala sam se očajno, kao da sam došla prositi nešto što ne zaslužujem. Kasnije sam je pokušala shvatiti, nekako opravdati njeno ponašanje. Možda je samo bila dobronamerna. Znala je da ulazimo u proceduru, koja je tada u Hrvatskoj bila vrlo komplikovana.
Verovatno nas je samo htela pripremiti. A i selekcija roditelja treba biti stroga. Od tada su prošle dve godine do našeg prvog koraka. Bio je avgust 2008. kada smo napokon odlučili napisati molbu i predati je našem lokalom Centru za socijalno.Nakon toga prošli smo proveru i dobili pozitivno mišljenje o podobnosti.
Testiranja su izgledala šablonski. Čini mi se kao da to sistem zamišlja kao neki vozački ispit tokom koga radnici mogu odabrati usvojitelje ili dopustiti da usvojitelj postane svako ko je psihički stabilan da može recimo, voziti automobil.
Odradili smo neke razgovore sa socijalnim radnicima i psiholozima. Morali smo ih uveriti da bismo uvek pomogli ranjenoj životinji na ulici, da nismo suicidalni i ne verujemo u teorije zavere. Sećam se da sam imala veliku tremu kada sam odgovarala na takva pitanja, a Domagoj je u nekoliko navrata gotovo eksplodirao od smeha.
Iznenadilo me da se nisu previše bavili našim imovinskim stanjem. Naposletku smo dobili pozitivno mišljenje. Usledio je najteži deo. Počeli smo pisati molbe. Poslali smo ih u osamdeset centara za socijalno širom Hrvatske. U svakoj je bio tekst istog sadržaja. Na početku smo se predstavili. Onda smo objasnili da smo mladi bračni par koji želi osnovati porodicu. Pohvalili smo se da smo spremni. Dečju sobu smo uredili još dok smo prolazili prve obrade. Čak smo nabavili psa, mačku i papagaja.
Seka Aleksić: Usvojiću dete ako uskoro ne ostanem trudna!
“Imamo devojčicu za vas”
Napisali smo hrpu stvari, ali nismo spomenuli ono najbitnije: želimo usvojiti bilo kakvo dete, bez ograničenja, nije nam važno ako ima teškoće ili je romskog podrekla. Nakon što smo pokrenuli proces, odlučili smo upisati tromesečnu školu za usvajanje, gde smo doznali što možemo očekivati tokom, ali i nakon završetka postupka usvojenja. U septembru 2009. godine postala sam nestrpljiva. Odlučila sam intenzivno zvati sve centre za socijalno u Hrvatskoj. Svaki dan sam zvala po dvadeset, tako da sam tokom nedelje odradila svih osamdeset.
Moji pozivi su u početku bili jako nesigurni. “Dobar dan. Ja sam Gabrijela, potencijalni usvojitelj. Zanima me ima li na vašem području dete sa čistim papirima?”
Kasnije sam promienila taktiku: “Dobar dan, kako ste? Danas je baš lep dan… Nego, kakva je situacija danas?”
Odgovor je uvek bio negativan. Prošlo je više od godinu dana. Mi smo vernici, ali nismo praktični, ne idemo u crkvu. Početkom 2010. godine sasvim slučajno sam upoznala ženu kojoj sam ispričala svoj problem. Ona mi je rekla da će se moliti za nas.
“Okej, ako ona misli da to može pomoći…”, u tom trenutku mi je prošlo kroz glavu. Bio je petak, sredina marta, otprilike nekoliko dana pre svetkovine. Ponovno sam digla slušalicu i okrenula broj jednog centra na istoku Hrvatske. Napokon sam čula reči koje sam toliko dugo čekala.
“Imamo jednu dvomesečnu bebu za vas”. Bila sam toliko srećna da nisam čula nastavak. Gestikulirala sam mužu koji je upravo izlazio iz kuće.
“Čekaj! Ne idi nigde!” mahala sam mužu, kako bih ga zaustavila. Žena mi je s druge strane slušalice uzaludno pokušavala objasniti kako dete ima neke probleme.
Pronašao je odbačenu bebu u šumi: 58 godina kasnije dogodilo se čudo! (VIDEO)
Hteli smo više dece
Uopšte je nisam slušala. U međuvremenu smo shvatili da ne znamo kojeg je pola dete i da nemamo opremu za malu bebu. Očekivali smo starije dete, školarca. Opremili smo sobu za veće dete, predškolarca. Nemamo kolica, ni krevetac, niti jedan komad dečije gardarobe. Domagoj je tokom vožnje prema Slavoniji bio izvan sebe, a ja sam pokušala ostati smirena. Ušli smo u dom. Dočekala nas je ona ista socijalna radnica koja mi je preko telefona govorila da dete ima neke probleme. Ponovno mi je počela objašnjavati da je porođaj bio vrlo komplikovan. I dalje je nisam slušala, nego sam se zagledala u prekrasnu dvomesečnu devojčicu guste crne kose.
Imala je velike usne, bila je nestvarno lepa. Devojčici smo promenili ime. Nazvali smo je Franka, a na krštenju smo joj dodali i crkveno ime Josipa. Franka je na kraju ispala vesela i vrlo emotivna devojčica, koja je zahvaljujući odličnoj ekipi iz Centra za socijalno vrlo brzo pronašla porodicu.
Domagoj i ja smo oduvek želeli imati više dece. Franka je napokon napunila tri godine, a mi smo odlučili pokrenuti postupak za usvojenje drugog deteta. Znali smo da nas očekuje ista ona procedura koju smo tri godine pre prošli s Frankom. Međutim, ovaj smo put bili puno pametniji. Ponašali smo se kao dvoje iskusnih profesionalaca od kojih su čak i brojni potencijalni usvojitelji tražili savete. Znali smo šta treba pitati, a na što ne treba gubiti vreme. Ponovno se približavao dan svetog Josipa. Taj dan je u našem selu zapadalo mnogo snega. Odmah smo otišli u dom.
Spakovali smo Franku u autosedište i krenuli u obilazak obližnjih socijalnih centara. U jednom su nam rekli da imaju devojčicu sa čistim papirima. Zove se Dora, napunila je malo više od dve godine i od rođenja živi u domu u Nazorovoj.
Socijalna radnica je doslovno izgovorila: “Ona vam ima teškoće. Teže je usvojiti.” Već mi je počela govoriti o nekom drugom detetu, a ja sam je prekinula:
“Čekajte, vratimo se na onu devojčicu.” Socijalna radnica mi je rekla da je Dorina biološka majka imala jako rizičnu trudnoću i komplikovan porođaj.
Devojčica je rođena kao nedonošče od samo 1300 grama. Ispričala mi je celu njenu porodičnu anamnezu i završila:
Deka (80) heroj: Psima lutalicama napravio vozić, oduševiće vas zašto! (FOTO, VIDEO)
“Idite u Nazorovu i uverite se sami”. Već sledećeg dana smo se nacrtali u Nazorovoj. Odveli su nas u neku prostoriju i objasnili da je Dora rođena bez corpusa callosuma. Nedostaje joj nit koja povezuje desnu i levu polutku mozga. Ona prenosi motorne, senzorne i kognitivne informacije između hemisfera mozga i održava više funkcija u telu, uključujući pokrete očiju, ravnotežu, emocionalne i taktilne reakcije te koncentraciju.
Njegov nedostatak može rezultovati odstupanjima na tom području. Upozorili su nas da ima problema sa vidom, da bi mogla intelektualno zaostajati za drugom decom i da verovatno neće moći ići u školu s redovnim programom.
Moj muž im je na to odgovorio: “Šta onda? Pa nismo došli usvojiti budućeg doktora nauka. Mi samo želimo da ona bude srećna”. Naposletku su nam omogućili da je upoznamo. Pred nama se pojavila palčica, dvogodišnja devojčica teška sedam kilograma i visoka 75 centimetara, koliko inače imaju bebe sa šest, sedam meseci.
Majčinstvo treba zaslužiti
Gledala sam sitnu i ćutljivu devojčicu. Zavolela sam je istog trena, ali moram priznati da nisam odmah znala hoću li je usvojiti. Morala sam biti sigurna da sam spremna odgajati dete sa teškoćama u razvoju. Razmišljala sam o Franki. Znala sam da bi joj ova odluka mogla promeniti život. Do tada je bila jedinica, a uskoro bi se u njezinu sobu mogla doseliti sestra koja će zahtevati puno naše pažnje.
Sećam se zadnjeg našeg odlaska u Nazorovu. Htela sam da je vidim još jedanput. Onda ću moći doneti odluku, mislila sam. Taj dan je Dora bila prehlađena. Ležala je na krevetu.
Ugledala nas je kroz prozor. Naglo se uspravila i prebacila jednu nogu preko druge. Mala se pretvarala da je zdrava. U tom sam trenutku shvatila da imamo još jednu kćerku. Još su je tete u domu stalno forsirale da nas Dora zove mama i tata. To mi se uopšte nije svidelo, zvučalo mi je strašno neprirodno. Mislila sam da bi ona trebala odlučiti kada će nam se tako obratiti. Ne postaješ roditelj kada nekom detetu narediš da ti se obraća sa mama i tata, nego tu titulu moraš zaslužiti.
Dora se kod nas, u našu kuću u Donjem Psarjevu, doselila nakon mesec dana. Došla je s velikim traumama. Danima nije ništa govorila. Samo je sedila u svom krevetiću, čupkala tkaninu na rukavima majice i njihala se napred-nazad. Imala je neke tikove. Sada znam da su to bile posledice boravka u domu. Ipak je dve godine odrastala bez roditeljske ljubavi. Nije imala nikoga da je zagrli i poljubi. Niko je nije mogao podići iz kreveta svaki put kada se oglasi. Niko je nije mogao utešiti. Živela je sa puno dece, ali je često bila sama.
Dora se boala vode. Užasno se uplašila svaki put kada bih pustila vodu u kupatilu.
Sa 16 godina je silovao i napravio joj dete: 77 godina kasnije desilo se ovo! (VIDEO)
Paničan strah od vode
Svaki put je vrištala kada bi me ugledala kako perem kosu. Njena kupanja su bila izuzetno traumatična iskustva. Sećam se jedne večeri kada sam sa Frankom otišla na koncert. Domagoj je ostao sa Dorom kod kuće. Pustili su glasnu muziku i skakutali po celoj kući. Otplesali su prema kupatilu. Domagoj je smislio fantastičan plan. Naglo je pustio vodu. Dora je počela histerično plakati. Nije joj smetala muzika na milion decibela, ali je grozno reagovala na nekoliko kapi vode. Domagoj se nije dao smesti. Uzeo je za ruke i počeo ih približavati mlazu vode.
Dora je i dalje neutešno plakala. Tata joj je mirnim tonom objasnio da voda nije opasna i kako se mora okupati. Misija je napokon uspela. Nakon dva sata uveravanja, Domagoj je uspio Doru pomiriti s vodom. Franka i ja smo se vratile kući, a Domagoj nas je odveo pred kupatilo. Dora je sedila u kadi, kupala se i bez prestanka smejala.
Pobedila je svoj najgori strah. Jednom se strašno uplašila testa. Pravila sam rezance za supu. Jedan deo sam stavila u lonac, a ostatak sam im dodala za igru. Dora je rezance uzela u ruku i odmah se ispovraćala.
Ponovo je počela vrištati. Nije mi bilo jasno čega se uplašila. Kasnije sam shvatila da to nikada neću saznati. To su tajne koje će zauvek ostati u domu. Dora je u početku bila jako vezana uz Domagoja. Stalno je tražila njegovo društvo. Verovatno zbog toga što je u domu bila okružena ženama. Nedostajala joj je muška figura. Nisam bila ljubomorna, ali sam ponekad bila tužna. Dora je bila drugačije dete od Franke. Naša starija kćer mi je uvek znala pokazati da me voli, često mi je pokazivala da sam joj posebna. Dora je dugo bila hladna i rezervisana.
“Mama, kakva je bila trudnoća?”
Mislila sam da sa njom nikada neću osetiti takvu povezanost. Onda me jedan dan zagrlila, poljubila i rekla mi: “Mama, volim te”. Tada sam shvatila da je sve okej. Znala sam da radim dobar posao. Dobar sam roditelj. Dora me voli, ali zbog trauma nije znala pokazati svoja osećanja. U domu je imala sve. Ipak joj je nedostajala roditeljska ljubav. Jedna mlada volonterka se uz nju jako vezala, često ju je posećivala, ali ni to joj nije moglo nadomestiti pravu porodicu. Dora je još u domu odlazila na brojne pretrage i primala terapije, s kojima je nastavila i nakon preseljenja u našu kuću.
Pamtim prvi odlazak neuropedijatru, koji je Doru već dobro poznavao. Pogledao nas je u čudu. Ko smo sad mi? Objasnili smo mu da smo njeni roditelji. Bio je presrećan. Njegova miljenica napokon ima porodicu. Odmah nam je predložio bolničko lečenje. Pristali smo, ali pod uslovom da Dora spava kod kuće. Svakog jutra ćemo je dovoditi u bolnicu, ali nema šanse da još jednu noć nepotrebno prespava u nekoj instituciji. Vrlo brzo sam primetila da Dora na jedno oko slabije vidi. Odvela sam je kod očnog lekara. On me pitao zbog čega nismo došli ranije. Objasnila sam mu da je Dora domsko dete koje smo tek nedavno usvojili.
Odgovorio mi je da to nije njegov problem. Dora redovno ide na posebne vežbe, a dva puta nedeljno odlazi kod logopeda i defektologa. Konstantno je pod doktorskim nadzorom. Svi nam kažu da je jako napredovala i da će verovatno upisati redovni školski program. Doktori me još uvek znaju pitati:
“Mama, kakva je bila trudnoća?” Ja se samo nasmejem. “A čujte, komplikovana”, odgovaram. Naše devojke znaju da nismo njihovi biološki roditelji, da su ih rodile neke druge mame. Jednom sam čula Franku kako u vrtiću prijateljicama objašnjava da ima dve mame.
Nikada nisam pala u napast da njihove biološke majke okrivljavam za ono što su učinile. Pokušavam se staviti u njihovu situaciju. Ne mogu zamisliti kako su se osećale kada su morale napustiti svoje dete. Jako sam im zahvalna što su bile toliko hrabre da potpišu papire za usvojenje. Očigledno su bile svesne da same nisu u stanju brinuti se o devojčicama, nego su svojim činom nama omogućile da napokon postanemo roditelji. Međutim, užasno me ljute one mame koje svoju decu ne žele dati na usvajanje.
Dao otkaz i sve prodao kako bi se posvetio sinu: Žrtva vredna divljenja!
Smeste ih u dom i onda se ponašaju sebično.
Svaka tri meseca nazovu dom, sa detetom razgovaraju nekoliko minuta i tako ih osuđuju na detinjstvo u institucijama. Ne volim kada mi ljudi govore da smo učinili neko posebno veliko delo i nazivaju nas herojima. Često mi dolaze uplakani ljudi, zagrle me i kažu: “Vi ste posebno dobri ljudi”.
Pokušavam ih razumeti, ali me ponekad jako naljute. Ne želim misliti da sam heroj. Ne bih mogla živeti sa činjenicom da sam devojke usvojila samo kako bih im pomogla. To je kao da sam učinila nešto veliko čime ih mogu čitav život ucenjivati.
Na primer, devojke naprave neku glupost, ja dojurim iz kuhinje i izderem se: “Sram vas bilo, kako ste mi to mogle učiniti? Morate biti dobre i zahvalne jer sam vas ja usvojila”. To je strašno. Usovjila sam ih jer sam htela porodicu, želela sam biti roditelj. Zahvaljujući svojim devojkama postala sam bolja osoba. Više mi nije teško ustati iz kreveta jer Dora opet ne zna gde je izgubila sličicu Sunđer Boba, peti put tog dana. Ne želim misliti da sam posebna ili bolja od ostalih. Samo sam na malo komplikovan način postala roditelj. Ponekad se čak uplašim da sam sebična jer sam ih uzela k sebi.
Pomislim da bi one bile srećnije da su završile u nekoj bogatijoj porodici. Mi smo relativno skromni, živimo u kući koju smo kupili na kredit. Čula sam da Italijani dolaze u Hrvatsku kako bi usvojili decu sa problemima u razvoju. Njihova država im za to plaća velike naknade i pokriva sve troškove za njegu i školovanje takve dece.
Od države primam naknadu za negu deteta u iznosu od 260 evra mesečno, na koju imam pravo do Dorinog osmog rođendana. Svake godine moram ponovno pisati molbu i dostavljati dokumentaciju kako bi mi produžili taj status, a za sva ostala prava moram sama saznati i pošteno se namučiti kako bih ih ostvarila.
