Profesor Milica Novković zastupa izvorno vaspitanje koje ne koristi ni kaznu, ni nagradu, ni prezaštićivanje, ni verbalizam i zna da detetu ne smemo prerano ponuditi čuda tehnologije.
Za STIL priča o očevima, o ulozi tate, muža, glave porodice:
Da li ima istine u onoj staroj uzrečici "Otac – kolac"?
Ta ružna izreka"Otac - kolac" je nastala kako otac u tradicionalnoj porodice slučajno ne bi pokazao svoju nežnost, svoje sposobnosti koje ima i mama.
Taj "Kolac" mora biti prikovan za ulogu koju mu je dodelila tradicionalna porodica i tradicionalno vaspitanje.
"Ti si hladan, nezainteresovan za aktivnosti oko dece, koje pripadaju majci. Ti ne smeš da pokažeš osećanja i suze, jer tobom, tvojim kaišem prete deci".
"Čekaj samo dok ti otac dođe”, govorilo se. Ali taj "otac-kolac" je ostajao u srcu deteta, jer je dete nepogrešivo znalo da je reč o ulozi, a da je njihov otac u dubini duše i dobar i nežan, i sposoban, da bi znao da radi oko dece kao i mama. Deca su mu opraštala što ga je bilo malo u kući i malo sa njima u vaspitanju i odgajanju.
Nažalost, u današnje vreme otac nije "kolac", ali "kolac" vremenom postaje.
Danas mnogo očeva želi da učestvuje u odgajanju dece, jer često ne rade, ne privređuju dovoljno ili imaju viška vremena. Tim očevima se uzima dragocena prilika da se uključe u proces ogajanja i vaspitavanja. Čim beba dođe iz porodilišta sve žensko u porodici se sjati oko mame i bebe. To traje i kada se završe babine.
Mladi otac se oseća kao levo smetalo i mic po mic kao stari, zarđali "kolac" biva indirektno izbačen iz procesa odgajanja svog deteta.
Ako je dete bolesno, prvo treba lečiti oca i majku: Ovo su najveće greške roditelja!
Tu su kladionice, kafići, staro društvo, zavodljive devojke, tu je neki novi spoljašnji svet, u kojem nema njegove voljene žene i deteta. Dugo, niko u kući ni ne primeti da otac nedostaje. Kada se pokažu prvi loši vaspitni rezultati deteta, kao posledica potkupljivanja dece i prezaštićivanja, tada se mlade žene sete muža. Kroz suze i bes pokušavju da odgovornost za greške u vaspitanju prebace na supruga, onog "kolca" koji ne izbija iz kafića, kojem se momački život baš osladio. Sigurna sam da je tada pravi trenutak da mlada žena shvati da nije krivac mladi otac, već prezaštićivanje koje je imala od svoje mame, sestara, drugarica. Pojasniće svom mužu grešku koju je načinila u neznanju, rodbini se zahvaliti i od oca modernog "koca", napraviti tatu na kojeg će njihova deca biti ponosna.
Koliko je otac bio važan u odgoju i vaspitanju dece, koliko je to danas?
Do skoro je bilo ovako: Oduvek se znalo da je otac važan u odgoju i vaspitavanju dece, iako se često govorilo: "Otac kolac". No, da bi nam sadašnja uloga oca bila jasnija moramo se malo vratiti u prošlost. Samo do pre tridesetak godina sve je bilo drugačije.
Tradicionalna porodica, vekovima stara, održavala se gotovo u celom svetu. Pratili su je tradicionalni odnosi, tradicionalno vaspitanje i tradicionalna podela uloga u roditeljstvu. Majka je bila potpuno i direktno posvećena odgajanju potomstva. Otac je bio "spoljni momak", koji je hranio porodicu i brinuo o njoj. Dakle, otac je indirektno učestvovao u odgajanju i vaspitavanju dece. A onda se, devedesetih godina prošlog veka, sve tradicionalno urušilo kao da nikada nije ni postojalo.
Izmenili su se odnosi između muškarca i žene, izmenile se uloge, a posledice su bile neminovne: otvoreno i munjevito urušavanje tradicionalne porodice, tradicionalnog društva i tradicionalnih uloga u vaspitanju i odgoju dece. Sve se urušilo u naletu "plišanog" vaspitanja.
Vekovima je bilo drugačije. Vekovima je porodica kontrolisana kaznom i nagradom. Muškarac je pozitivnim uslovljavanjem zadržavan u okvirima svoje jake muške energije iz koje su proisticali i njegovi zadaci u porodici kroz ulogu spoljnjeg momka, imao je privilegovan položaj na vrhu porodične piramide.
Sigurno da je imao jaku čežnju da bude ponekad nežan poput mame, ali to je bilo nedopustivo. Žena je strahom od kazne ostajala u okvirima ženske energije i snažnih ženskih emocija (brige, tuge, straha). To je spontano odredilo i njenu ulogu, majke, žene, domaćice, nekoga ko je ostajao u domenu unutrašnjeg, porodičnog života. Uprkos svemu žena, majka je imala ponekad izraženu potrebu da i ona bude deo tog spoljašnjeg sveta. I tako vekovima. Patio je on, patila žena, patilo dete, porodica. Patili svi, ali ne kao danas. Nismo znali da smo celo.
Niko nije ni naslućivao da su kaznom i nagradom i muškarac i žena bili nemoćni da spoznaju da oni nisu polovine, već da su celo, da u sebi imaju i mušku i žensku energiju. Nisu ni pomišljali da bi život, njihove uloge, njihovi odnosi bili sasvim drugačiji da su mogli da sruše tu barijeru autoritarnosti (kaznu i nagradu) i postanu celo.
A onda se, devedesetih godina prošlog veka, dogodilo nešto što je samo ličilo na skok, na promenu, na bljesak ljubavi. Uprkos objavi da se ukida kazna nad ženom i decom, kazna je ostavljena za muškarca, koji je, hteo ili ne, polako ulazio u žensku energiju, jer je strah od kazne počeo da dominira muškim životima. Niko im nije objasnio koja je njihova nova uloga u društvu, u porodici u odgajanju dece. Niko muškarcu nije rekao zašto je smaknut sa vrha porodične i društvene piramide, koji je njegov novi identitet. Žena je pojurila u mušku energiju podržana društvom, pozitivnim uslovaljavanjem i privilegijama.
Žene su prirodno štićene od muškog nasilja, a oni su samo pokušavali da očuvaju svoje stare pozicije.
Taj prvi, najjači talas nasilja mogao se izbeći da su bili ukinuti kazna i nagrada. Vremenom nasilje slabi jer jača kazna nad muškarcima i oni se polako povlače u žensku energiju.
Ovom promenom vaspitnih modela nije urađena nikava suštinska promena. I dalje su muškarac i žena polovine, samo sada u mnogo gorem neprirodnom stanju.
Ona, žena poprima odlike jake muške energije, on odlike ženske, mirne energije. Sukobi među polovima polako jenjavaju, ljubavi sve manje, brakovi se raspadaju brzo po dobijanju deteta.
Brak, porodica i deca nisu više san mladih generacija. No, uprkos svemu brojne porodice traju u našem vremenu. Uloga oca, koji je iz straha spontano poprimio odlike svoje ženske energije je za sve nas potpuno nova. Brojni očevi su voljno odlučili da se povuku iz borbe za povratak svojim starim pozicijama i pristaju da ženi prepuste ulogu spoljnog momka, dok oni odgajaju i vaspitavaju decu i brinu o unutrašnjem delu porodice.
Nije im lako, ne zato što to ne umeju, već zato što i oni primenjuju u vaspitanju kaznu i nagradu pa rezultati frustriraju i njega i suprugu i decu.
Poneki primeri dobrog oca i dobrog vaspitača su sjani jer se pokazuje da novi identitet muškarca, oca može uspešno da obavi sve zadatke, u vaspitanju, koje je do skoro obavljala žena, uz uslov da ne primenjuje kaznu i nagradu u vaspitanju dece. U nekim porodicama žena je agresivno postavila ultimatum da ona hoće decu samo pod uslovom da ih on odgaja i vaspitava. Tu su zamene uloga vidne, a još je vidnije nezadovoljstvo i muškarca i žene i dece jer neprirodne polovine nikada ne mogu da budu srećne.
Kako će biti u budućnosti?
Tehnološka revolucija je omogućila da nema potrebe za podelom rada između njega i nje, pa zašto bi bilo stroge podele uloga u vaspitanju i odgajanju dece. I mama i tata su jako važne "uloge", i deca priželjkuju dan kada će tata postati pravi tata, ali kada treba biće "prava dobra mama".
Tata će uskoro kao celovito biće biti najbolji u igri sa malom decom, jer i deca i tata imaju jaku mušku energiju. Ali će isto tako kao ucelovljena bića, biti nežni, odgovorni, vredni, spretni, kao svaka mama.
U trenucima kada tata preuzme brigu o deci, dok mama radi i zarađuje novac, biće to najbolji otac na svetu jer koristi svoju i mušku i žensku energiju. To isto će se događati i ucelovljenoj mami, kada ostane sa svojom decom. Imaće istinske odlike pravog tate, koristeći svoju razvijenu mušku energiju. Imaće odlike predivne svoje prirodno jake ženske energije kada decu hrani, obrazuje, neguje, dok tata zarađuje za celu porodicu.
Sve će biti s ljubavlju obavljeno, uz uslov da nema kazne, nagrade, prezaštićivanja, verbalizma i zloupotrebe ekrana. Samo je važno da se mama i tata dogovore, ko će danas biti mama, ko tata, ko će se igrati sa decom, ko previjati i kupati, ko uspavljivati, a ko će vredno danas zarađivati za život. Sreći dece neće biti kraja.
Trenutak osvešćenja čovečansva o potrebi ukidanja kazne i nagrade u odgajanju dece i u kreiranju odnosa muškarca i žene tek dolazi. Vreme ljubavi stiže. Tu poslednju bitku za ljubav izvojevaće muškarac i žena.
U vremenu u kojem živimo prepliću se stare tradicionalne i prolazne, plišane vrednosti. Ko ima uši da čuje i oči da vidi čuće i videće da dolazi vreme ljubavi, vreme vaspitavanja dece i odnosa između muškarca i žene bez nagrade i bez kazne.
Neka se pripreme mama i tata. Tata posebno jer uloga koja mu pripada u vremenu ljubavi biće i jeste već prelepa jer je nova, nikada doživljena. Tata si a kada ustreba nikada bolja mama. Mama si, a već danas si pokazala nejlepše lice i sposobnosti jednog tate.
Profesor Milica Novković: Sami roditelji stvaraju pohlepno dete, i to ovakvim ponašanjem!
Koja je glavna uloga oca danas, a koja muža?
Dolazi vreme ljubavi u kojem će ljubav muža prema ženi biti prava kao i ljubav oca prema deci biti prava. Šta to znači prava ljubav? Samo je prava ona ljubav u kojoj u odnosima muža –žene, oca –dece nema ni jednog oblika uslovljavanja, u kojima nema dresure, nema kontrole štapom i šargarepom…
U ljubavi ima neprestanog stvaranja toplih emocionalnih uslova za samospoznaju svih, za samorealizaciju i samoostvarenje svakog kroz ljubav, na dobro svih.
U ljubavi ima radosnog rada, radosti od reda, radosti od učenja i savladavanja svih veština koje celoj porodici donose radost. Naravno da ljubav podrazumeva postavljanje zdravih granica, pravila koja život znače, ali bez nagrade i bez kazne.
U vremenu ljubavi koja stiže neće biti uloga. Sama vam reč kaže da je uloga vezana za glumu. Danas muškarac glumi muža svojoj ženi, imitirajući potrebe neke prosečne žene, odgajane pozitivnim uslovljavanjem i prezaštićivanjem, na svim nivoima. Lenjoj ženi godi da je muž prezaštićuje, da glumi njenu mamu, da radi umesto nje i ono što ona istinski treba da uradi.
To ljubav nije, to je uloga muža koji nastavlja da prezaštićuje svoju ženu od rada i reda.
Danas otac glumi svojoj deci oca, koji mora biti u skladu sa potrebama deteta plišane svesti (razmaženo, nasilno, lenjo, tvrdoglavo dete i dete zavisno od najgorih virtuelnih sadržaja). Glumi smirenog, strpljivog oca da bi ugodio deci, ženi, a ispod te odlične glume smirenosti svi osećaju buru.
Bura i nemiri nisu ljubav. Ljubav možete dobro da glumite, ako ste dobar glumac, ali to nikada ne može da bude istinska ljubav ni prema ženi, ni prema deci, pa ni prema sebi samom.
To je ipak samo gluma. Dok ima pet vaspitnih modela, dok ima kazne, nagrade, prezaštićivanja od rada, reda, od učenja, dok ima verbalizma i loših virtuelnih sadržaja u porodici svi smo osuđeni da imamo samo uloge.
Neko će biti bolji, neko lošiji glumac, ali ljubav se ne glumi, ljubav je u nama, doneli smo je rođenjem. Samo uklonite uzroke, pet autoritarnih vaspitnih modela, proces ucelovljenja započinje. Tada ljubav kao gejzir preliva voljenu ženu, voljenu decu, taštu, šefa….
To je ona zarobljena ljubav na vašem Izvoru iz koje se rađaju sve ostale ljubavi. Deluje nestvarno i utopistički, ali kada pročitate "Bitku ljubavi" i "Porodični bukvar" sve će vam izgledati realno i moguće.
Za Stil pričala Milica Novković, autor knjiga "Bitka ljubavi" i "Porodični bukvar", http://www.porodicnibukvar.org/
Autor: Vanja Milenković
