Sedela sam u svojoj tihoj sobi, zureći u zid, dok mi je srce bilo teško kao kamen. Tog dana moj sin se ženio, a ja nisam bila tamo. Nisam imala priliku da ga vidim u odelu, da mu popravim kravatu i kažem koliko sam ponosna. Nisam ga zagrlila, nisam mu poželela sreću.
Jer me nije ni pozvao.
Još uvek čujem njegove reči, hladne i oštre poput noža:
– Mama, bolje je da ne dolaziš.
– Šta... šta to pričaš, sine? – pitala sam drhtavim glasom, stežući telefon kao da će mi dati snagu.
– Znaš da si bolesna, umara te put, buka... Ne želim da se naprežeš, biće ti naporno.
Osetila sam kako mi se ruke tresu. Nisam mogla da poverujem da mi to govori moje dete, ono za koje sam se borila celog života.
– Ali, dušo, ja sam dobro... Mogla bih da dođem, nije mi teško...
– Ne, mama. Tako je najbolje.
Reči su mi zastale u grlu. Znala sam da nije stvar u tome da se brine za mene. Osećala sam da nešto krije.
– A tvoj otac? Hoće li on biti tamo? – upitala sam tiho, iako sam već znala odgovor.
Kratka tišina s druge strane linije govorila mi je sve.
– Da. Tata dolazi.
Osetila sam kako mi srce puca. Čovek koji nas je ostavio, koji je odlazio i vraćao se pijan, kome nikada nije bilo stalo ni do mene ni do sina – on je bio pozvan. Ja nisam.
– Razumem... – prošaputala sam, boreći se da ne zaplačem.
– Ne ljuti se, mama. Volim te, ali tako je najbolje.
Najbolje? Najbolje za koga? Za njega? Za njegovu mladu? Da ne mora da objašnjava ko sam, da ne mora da kaže da mu je majka obična, skromna žena koja se borila da ga izvede na pravi put?
Te večeri sedela sam sama, slušajući muziku iz komšijskog dvorišta. Pokušala sam da zamislim svog sina kako se smeje, pleše, slavi... Bez mene.
Kasnije mi je komšinica poslala sliku sa venčanja. Stajao je nasmejan, grlio svog oca, čoveka koji ga nikada nije uspavljivao pričama, koji ga nije učio prvim koracima, koji nije bio tu kad mu je bio najpotrebniji.
A mene nije bilo na toj slici.
I možda je najgore to što nisam sigurna hoću li mu ikada moći oprostiti.
