Borisa je majka na rođenju ostavila u domu: Kad je napunio 9 godina javno joj se obratio, zbog njegovih reči cela Jugoslavija je plakala

Neke televizijske priče ostanu zauvek urezane u kolektivno sećanje. Godine prolaze, generacije se menjaju, ali pojedine scene ponovo pronađu put do publike – naročito kada se pojave na društvenim mrežama. Jedna od takvih priča jeste razgovor devetogodišnjeg Borisa, dečaka iz Doma za nezbrinutu decu „Bijela“, sa čuvenim dečjim piscem i televizijskim autorom Draganom Radulovićem.

„Zdravo mama, ja ću samo da se upoznam“

Dragan Radulović, poznat kao čika Dragan, sa Borisom je razgovarao neposredno i jednostavno. Nije ga prekidao niti pokušavao da mu nametne odgovor. Pustio je dečaka da govori svojim jezikom i da sam objasni ono što nosi u sebi.

 U jednom trenutku pitao ga je šta bi rekao majci kada bi ona mogla da ga čuje.

Boris je tada zamislio njihov susret i izgovorio reči koje su ostale upamćene decenijama:

„Zdravo mama. Ja ću samo da se upoznam. Mama, je l' ti mene znaš?“

Nastavio je bez ljutnje i bez potrebe da majku osudi. Iz njegovih reči osećala se pre svega želja deteta da konačno dobije odgovor:

„Ti se, mama, ne sećaš da si mene rodila. Ti si mene ostavila. Ja sam tebe puno voleo, plakao sam za tobom. Suze su mi ovolike bile. Volim i tebe. Volim te, mama, ali dođi da se upoznamo. Da me vidiš, da me proceniš. Da sam ja tvoj sin. Dođi lepo. Nemoj da te bude sramota. Objasni se i objasni mi sve, pa će sve biti lepo i odlično.“

Upravo u toj rečenici mnogi su prepoznali ono što je najviše bolelo – dete nije tražilo osvetu, već objašnjenje i priliku da upozna majku.

„Zvao bih tatu telefonom“

Radulović ga je potom pitao i kako bi izgledao razgovor sa ocem.

Boris je i ovaj susret zamislio na način koji podseća na sasvim običan telefonski razgovor. U njegovoj mašti sve je jednostavno – poziv, nekoliko pitanja i prilika da ocu ispriča kako izgleda njegov život.

„Tati? Zvao bih ga telefonom prvo. Zvrrr. Zdravo, tata. O, zdravo, sine. Šta radiš? Evo, tata, snimam se. A zašto se snimaš? Eto tako, pričam kakav mi je život. Tu je Dragan, snima me, tu su ljudi. Snimaju me kako sam život proveo.“

Za dete koje je tada imalo samo devet godina, način na koji je govorilo o roditeljima mnogima je bio posebno potresan.

Nije bilo velikih optužbi, patetike ni želje za osvetom. Boris je jednostavno pokušavao da zamisli kako bi izgledao susret sa ljudima koji su mu nedostajali.

Njegova pitanja o roditeljima ostavila su najjači utisak

U nastavku razgovora Boris je govorio i o tome kako doživljava odluku svojih roditelja, koga smatra odgovornim i da li bi jednog dana želeo da živi sa njima.

U tim odgovorima posebno se vidi koliko je dete, uprkos svemu što mu se dogodilo, pokušavalo da pronađe smisao u postupcima odraslih.

Njegove reči nisu bile samo svedočanstvo o odrastanju bez roditelja. One su pokazale koliko detetu može da bude važna potreba da zna odakle je došlo, zašto je ostavljeno i da li ga roditelji i dalje negde u sebi pamte.

Snimak ponovo rasplakao društvene mreže

Više od tri decenije nakon emitovanja emisije, isečak sa Borisom ponovo se deli na društvenim mrežama i izaziva brojne reakcije.

Neki ljudi koji su ga gledali kada je emisija prvi put emitovana danas ga posmatraju iz perspektive odraslih ljudi. Mlađe generacije ga, sa druge strane, tek otkrivaju.

Komentari ispod snimaka pokazuju da Borisova priča ni danas nije izgubila snagu:

„I kamen bi zaplakao.“
„Duša draga.“
„Ovo mnogo boli.“
„Večna slava Draganu Raduloviću.“

Mnogi su se zapitali i gde je danas Boris – dečak čija je priča ostala zapisana u jednoj od najemotivnijih televizijskih priča svog vremena.

Prema navodima koji se mogu pronaći u komentarima ljudi koji tvrde da su ga poznavali, Boris je uspeo da, uprkos teškom detinjstvu, izgradi stabilan život, zasnuje porodicu i pronađe posao.

Čika Dragan – čovek kome su deca verovala

Važno mesto u ovoj priči pripada i Draganu Raduloviću, čoveku koga su generacije dece pamtilе kao čika Dragana.

Bio je dečji pisac i televizijski autor, ali je njegov način komunikacije sa decom bio ono po čemu se posebno izdvajao. Nije sa njima razgovarao kao sa malim ljudima kojima treba držati lekcije, već kao sa sagovornicima čija osećanja imaju težinu.

U njegovim emisijama deca su dobijala prostor da govore, čak i onda kada su njihove priče bile teške i bolne.

Zbog toga je i razgovor sa Borisom ostao toliko upečatljiv. Radulović nije pokušavao da od njega napravi televizijski spektakl. Samo ga je slušao.

A pred kamerama se tako odvijao razgovor koji je delovao jednostavno, gotovo obično. Ipak, iza Borisovih dečjih rečenica krila se priča o napuštanju, čežnji i potrebi da dete razume odluke odraslih.

Nije tražio mnogo – samo priliku da upozna majku

Možda je upravo zato ovaj snimak i danas toliko potresan.

Boris nije govorio o velikim željama. Nije tražio bogatstvo, poklone niti bilo šta nedostižno.

Želeo je samo da vidi majku.

Da je upozna.

Da mu objasni zašto ga je ostavila.

I da, uprkos svemu, čuje da je njen sin.

Njegova rečenica „Dođi da se upoznamo“, izgovorena glasom devetogodišnjeg deteta, ostala je mnogo više od replike iz jedne televizijske emisije. Postala je simbol dečje potrebe za roditeljskom ljubavlju i odgovorom na pitanje koje nijedno dete ne bi trebalo da mora da postavi.

 Stil / Ona