- Natalija Behtereva je tvrdila da dugovečnost zavisi od svrhe u životu, jer bez cilja mozak i telo brže slabe.
- Kao dva ključna pravila izdvojila je mentalnu aktivnost i svakodnevno fizičko vežbanje, uz poruku da se mozak stalno mora podsticati.
Verujem da negde na našoj planeti postoje ljudi koji su veoma stari i čije godine daleko premašuju starost stogodišnjaka koje poznajemo. Ako postoje ljudi koji su živeli 150 godina ili više, zar nije moguće da na Zemlji postoje superdugovečni ljudi koji dožive 200 ili čak 300 godina?
U jednoj od svojih knjiga, Natalija Petrovna je pokušala da razume zašto ljudi umiru. Posmatranje jednog prirodnog fenomena podstaklo je Behterevu da razmišlja o ovoj temi, a ta zapažanja dovela su je do pokušaja da odgovori na pitanje: koji je mehanizam smrti?
"Imala sam oko 40 godina kada sam prvi put počela da istražujem ideju pod šifrovanim nazivom 'besmrtnost'. U to vreme nisam ozbiljno shvatala taj problem, jer u tim godinama retko razmišljate o smrti", piše Natalija Petrovna u svojoj knjizi "Magija mozga i lavirinti života".
List u jesen i čovek u prirodi
Nataliju Behterevu inspirisalo je posmatranje opadajućeg lišća u jesen. Zašto lišće pada sa drveća? Odgovor bi na prvi pogled delovao jednostavno: u jesen lišće se smrzava i postaje ranjivo na nepovoljne vremenske uslove, ne može da se zaštiti od snega i jakih vetrova i zato opada.
Ali, prema njenom zapažanju, priča nije tako jednostavna. Natalija Petrovna primetila je da se u jesen, na mestu gde je list pričvršćen za granu, formira mala izraslina koja potom dovodi do odvajanja lista. Kao da je neki program ugrađen u život drveta koji primorava list da završi svoj ciklus kako bi na proleće mogao da izraste novi. Ali, bez obzira na to, list je osuđen da te jeseni otpadne.
Nešto slično, smatrala je Natalija Petrovna, događa se i ljudima. Najpre čovek dolazi na ovaj svet, zatim staje na noge, doživljava prvu ljubav, osniva porodicu i dobija decu. Mnogi prolaze kroz slične životne faze, ali u nekom trenutku, prema njenoj teoriji, priroda uključuje svoj nemilosrdni program i čovek, poput lista, postaje sve ranjiviji pred različitim nepovoljnim uticajima.
Ljudi umiru u različitim godinama i iz različitih razloga, ali nakon što ispune svoju biološku funkciju reprodukcije, izgleda kao da su predodređeni da umru. Taj nemilosrdni program, prema ovoj ideji, ne štiti nikoga.
Priroda ima mnogo "rezervnog oružja", odnosno bolesti koje nas vremenom onesposobljavaju.
"Ljudi umiru u različitim godinama, ali nakon što su ispunili biološku funkciju reprodukcije, izgleda da su obavezni da odu", napisala je Behtereva.
Matrica mozga i "programske veze"
Akademik je pretpostavljala da se duboko u ljudskom mozgu nalazi specifična softverska matrica koja kontroliše vitalne funkcije našeg tela. Ako takav program postoji, smatra ona, mora biti sastavljen od niza karika koje se jedna za drugom smenjuju preciznim redosledom.
Prema Behterevoj, jedna karika u programu ustupa mesto sledećoj, poput dirigenta koji određuje kada je vreme za naredni pokret, čak i pre nego što je prethodna potpuno iscrpela svoje mogućnosti. Životi dugovečnih i superdugovečnih pojedinaca, prema njenom tumačenju, mogli bi da predstavljaju primer takvog odstupanja.
Natalija Behtereva je sugerisala da u određenom trenutku života superdugovečnih ljudi može doći do svojevrsnog "kvara" u programskoj matrici, koji sprečava prelazak sa jedne karike programa na sledeću. Tako prethodna karika nastavlja da funkcioniše duže nego što bi se očekivalo. Akademik je smatrala da bi upravo takva prekomerna dominacija jedne karike mogla predstavljati svojevrsnu grešku u matričnom programu.
Koji su to faktori?
Kao primer, Natalija Behtereva navodila je istraživanja u kojima su naučnici pokušavali da pronađu vezu između ideje besmrtnosti i produžavanja životnog veka ćelija. Životni vek ćelija može se, prema nekim eksperimentalnim pristupima, menjati uz pomoć veštački uvedenih gena. Međutim, takvi zahvati neminovno mogu imati i druge posledice.
"Ako prethodna faza programa nastavi da funkcioniše, telo dobija šansu za dodatno vreme", primetila je Behtereva.
Svrha života kao ubrzivač ili usporivač vremena
Natalija Petrovna verovala je da funkcionisanje matričnog programa ugrađenog u čoveka u velikoj meri zavisi od ciljeva koje sebi postavlja. Čim osoba prestane da razmišlja o nečemu i izgubi osećaj svrhe, veze u programu počinju brže da se menjaju, približavajući je, prema njenom tumačenju, starosti i kraju života.
Poznato je da žene u proseku žive duže od muškaraca. Behtereva je pokušavala da to poveže i sa načinom života nakon penzionisanja. Muškarci se tada ređe bave ozbiljnim aktivnostima, osim ukoliko imaju neko posebno interesovanje ili strast. Žene, s druge strane, često ostaju angažovane oko porodice i unuka, što bi, barem delimično, moglo da utiče na njihovu dugovečnost.
Međutim, savremeni način života promenio je i takve odnose. Odrasla deca sve češće žive odvojeno od roditelja, dok roditelji, sa druge strane, ponekad žele da se odmore od obaveza prema potomstvu. U mnogim pogledima, prema ovom tumačenju, i jedni i drugi tako gube dragoceno vreme.
Natalija Petrovna verovala je da, ako čovek nema program, odnosno svrhu u životu, karike programskog lanca mogu početi da se aktiviraju prerano, što dovodi do ubrzanog starenja. Ako, međutim, osoba ima cilj kojem teži, programske karike mogu nastaviti da funkcionišu duže, čime se, prema njenoj teoriji, produžava život. Čovek, smatrala je, mora da se bori za svoj život čak i onda kada je teško.
"Život se produžava ne samo biološkim procesima, već i zadacima koje osoba preduzima", napisala je Behtereva.
Moć mozga nakon moždanog udara
Sa 79 godina, Natalija Behtereva doživela je moždani udar. Nekoliko meseci kasnije morala je ponovo da se podvrgne snimanju magnetnom rezonancom. Rezultati su, prema njenom svedočenju, iznenadili lekare, jer niko nije očekivao tako značajno poboljšanje.
Jedina osoba koja nije bila iznenađena rezultatima bila je sama Natalija Behtereva. Od početka je verovala da će njena sposobnost da kontroliše sopstveno telo i aktivno učestvuje u oporavku dati rezultate.
Dva najvažnija faktora u životu
Pred kraj života, akademik je pokušavala da pronađe odgovor na pitanje koji faktori mogu doprineti produžavanju ljudskog života.
Kao rezultat svojih razmišljanja, Natalija Petrovna izdvojila je dva pravila za koja je verovala da mogu pomoći čoveku da živi duže i kvalitetnije.
Pravilo broj jedan: nadoknadite nedovoljnu aktivnost
Pod nadzorom lekara, koji su joj nakon otpusta savetovali da miruje i bude potpuno tiha, ona je, prema sopstvenom kazivanju, umesto toga počela da radi na novoj knjizi. Radila je svakodnevno i nije sebi davala nikakav popust.
Neko bi mogao pomisliti da je Natalija Behtereva na sebi sprovodila svojevrsni eksperiment, ali je ona rad na novoj knjizi opisivala kao oblik terapije. Prema njenom svedočenju, taj pristup je dao rezultate: tokom pregleda lekari su zabeležili normalizaciju vitalnih funkcija i primetno poboljšanje njenog zdravstvenog stanja.
Intenzivan intelektualni rad podstiče aktivnost mozga i može uticati na različite metaboličke procese u organizmu.
Natalija Behtereva bila je uverena da, ako čovek ne tera svoj mozak da radi, to u odraslom dobu može dovesti ne samo do problema sa pamćenjem, razmišljanjem i pažnjom, već i do pogoršanja fizičkog stanja.
"Ako ne naterate svoj mozak da radi, to dovodi ne samo do problema sa pamćenjem, već i do pogoršanja fizičkog stanja", upozorila je Behtereva.
Dok obavljamo svakodnevne rutinske aktivnosti, često se krećemo istim, dobro poznatim putevima. Natalija Behtereva ih je nazivala „utabanim linijama“: s jedne strane, one štede energiju potrebnu za stvaranje novih neuronskih puteva, ali sa druge strane, mozak tada ne dobija dovoljno novih izazova. Ako se takva stimulacija ne nadoknadi, prema njenom tumačenju, mogu se pojaviti intelektualni i fizički problemi.
Ona je opisivala eksperiment u kojem su učesnici dobili kreativan zadatak — da od zadatih reči sastave priču. Takva aktivnost uključuje veliki broj oblasti mozga odgovornih za pamćenje, brzinu donošenja odluka, emocije i druge procese.
Na taj način mozak i telo rade u svojevrsnom tandemu, poput muzičkog ansambla: ako jedan instrument ćuti, harmonija se narušava.
Pravilo broj dva: pronađite vreme i za fizičku aktivnost
Pred kraj života, Natalija Petrovna došla je do zaključka da sam intelektualni rad nije dovoljan. Nije bilo neophodno samo produžiti život, već ga i živeti punim plućima u svakoj njegovoj fazi.
Tokom svog istraživanja pronalazila je argumente u prilog ideji da je mozak povezan sa brojnim procesima u organizmu.
"Tokom kreativnog rada, ne aktiviraju se samo oblasti odgovorne za emocionalnu aktivnost, već i procesi u endokrinom sistemu — tu počinje proces starenja. Mozak zaista utiče na mnoge procese; može mnogo toga da uradi, ali ne sve", rekla je Natalija Behtereva.
Mnogi intelektualci žive dugo, ali deo njih razvija zdravstvene probleme povezane sa fizičkom neaktivnošću. Behtereva je pravila poređenje između grada u kojem ljudi svakodnevno koriste infrastrukturu i napuštenog sela u kojem je ostalo svega nekoliko starijih stanovnika. Mozak čoveka koji više ne rešava složene probleme i ne bavi se kreativnim aktivnostima, slikovito je govorila akademik, može postati poput napuštenog sela.
Da bi se živelo dugo i ispunjeno, prema njenom shvatanju, potrebno je svakodnevno posvetiti vreme ne samo mentalnom radu već i fizičkoj aktivnosti. Dvadeset minuta svakodnevnog vežbanja može pozitivno uticati na funkciju mozga i podsticati procese povezane sa neuroplastičnošću, odnosno sposobnošću mozga da menja i prilagođava svoje neuronske veze.
"Najbolja opcija je da se od detinjstva istovremeno razmišlja i igra, na primer, tenis. Na taj način mozak dobija podsticaj, a telo ostaje aktivno", naglasila je Behtereva.
Ako čovek kombinuje fizičku i mentalnu aktivnost, može živeti dug i ispunjen život, smatrala je Behtereva.
Ideja o superdugovečnosti koju je iznosila Natalija Behtereva predstavljala je njeno lično tumačenje odnosa između mozga, ponašanja i životnog ciklusa, a ne dokazanu naučnu teoriju o mogućnosti života od 200 ili 300 godina. Savremena istraživanja dugovečnosti proučavaju genetiku, starenje ćelija, metabolizam, način života i brojne druge faktore, ali rekordna ljudska dugovečnost i dalje je daleko ispod takvih granica.
Ipak, njena osnovna poruka ostaje zanimljiva: život, prema njenom shvatanju, nije samo biološko odbrojavanje, već i sposobnost čoveka da ostane aktivan, da postavlja ciljeve, uči, razmišlja, kreće se i pronalazi razlog zbog kojeg će ustati i narednog jutra.
"Sreća i dugovečnost ne zavise od slučaja, već od toga kako čovek upravlja svojim telom i umom", kaže Natalija Behtereva.
Možda upravo u tome i jeste najvažnija poruka njenih razmišljanja o dugovečnosti — ne u obećanju besmrtnosti, već u ideji da čovek, koliko god je to moguće, ne bi trebalo prerano da odustane od života, radoznalosti i potrebe da svakog dana nauči ili uradi nešto novo.
