Ponekad se, posmatrajući porodice u svakodnevnim situacijama, nameće pitanje: zašto u nekim porodicama deca prema roditeljima pokazuju toplinu i poštovanje, dok se u drugima između njih vremenom stvaraju razdražljivost, grubost i emocionalna udaljenost? Na prvi pogled sve deluje slično – roditelji, deca, zajednički život – ali je porodična atmosfera potpuno drugačija.
Prirodno se postavlja pitanje: odakle dolazi ta razlika? Šta određuje da li će dete prema roditeljima osećati zahvalnost i poštovanje ili će odnos biti ispunjen zamerkama, nerazumevanjem i otuđenošću?
Mnogi stručnjaci smatraju da postoji jedno važno pravilo koje pomaže očuvanju zdravih porodičnih odnosa. Kada se ono poštuje, u porodici se lakše održavaju međusobno poštovanje i jasne uloge. Kada se zanemari, postoji rizik da se naruše temelji odnosa između roditelja i deteta.
Opasna iluzija prijateljstva
Danas se često može čuti da roditelji za svoju decu kažu: "Mi smo najbolji prijatelji." Na prvi pogled, to zvuči lepo i moderno. Međutim, iza takvog shvatanja ponekad se krije zamagljivanje granice između roditeljske i prijateljske uloge.
Psiholozi često ističu da roditelj koji u potpunosti odustane od svoje roditeljske pozicije kako bi bio samo prijatelj detetu, može izgubiti autoritet koji je detetu potreban za zdrav razvoj.
Prijateljstvo podrazumeva odnos ravnopravnih ljudi. Svako ima ista prava, iste granice i sličnu odgovornost. Odnos roditelja i deteta, međutim, nije zasnovan na potpunoj jednakosti. Roditelj je osoba koja pruža sigurnost, usmerenje i podršku.
Poznati pedagog Januš Korčak rekao je: "Da biste vaspitali dete, ne smete se spuštati do njega, već ga uzdizati."
Suština ove misli jeste da roditelj treba da bude oslonac detetu, a ne njegov vršnjak.
Zašto potpuna jednakost može narušiti porodične uloge
Prijateljima se često poveravaju sve tajne, razgovara se bez ograničenja i brišu se mnoge granice koje postoje u drugim odnosima.
Kada se isti model prenese na odnos roditelja i deteta, može doći do zamene uloga. Dete postaje sagovornik za teme koje prevazilaze njegovu emocionalnu zrelost, dok roditelj polako gubi svoju ulogu osobe koja pruža sigurnost i vođstvo.
Nije problem u bliskosti ili otvorenosti, već u tome što određene granice postoje upravo zato da bi zaštitile dete.
Kada se te granice izgube, menja se i način na koji dete doživljava roditelja. Umesto osećaja sigurnosti i poštovanja, može se javiti ravnodušnost ili osećaj da roditelj više nije oslonac.
Kada se bliskost pretvori u preteranu povezanost
Postoje porodice u kojima su roditelji i deca toliko emocionalno povezani da gotovo nemaju odvojene živote.
Na prvi pogled to može izgledati kao izuzetna bliskost, ali iza takvog odnosa ponekad se krije teškoća da svako razvije sopstvenu samostalnost.
Ako roditelj nesvesno očekuje da dete popuni prazninu nastalu zbog usamljenosti, nezadovoljstva ili drugih životnih okolnosti, dete može početi da nosi emocionalni teret koji nije njegov.
Vremenom se javlja osećaj odgovornosti za roditeljsku sreću, pa donošenje sopstvenih životnih odluka postaje mnogo teže.
Francuski pisac Antoan de Sent Egziperi jednom je rekao: "Roditelji su koreni. Ali drvo mora da raste nagore, a ne u zemlju."
Ta misao podseća da je zadatak roditelja da detetu daju čvrst oslonac, ali i slobodu da izgradi sopstveni život.
Lični prostor i zdrave granice
Prava bliskost ne znači da između roditelja i deteta ne postoje granice.
Naprotiv, zdravi odnosi podrazumevaju da dete može da razgovara sa roditeljima o svojim brigama i problemima, ali i da postoji prostor koji pripada isključivo odraslima.
Deca imaju pravo da postepeno razvijaju svoju samostalnost, donose odluke, greše i pronalaze sopstveni put.
Kada roditelji sa decom dele informacije koje prevazilaze njihovu emocionalnu zrelost ili ih uključuju u sopstvene probleme, dete može prerano preuzeti odgovornost koja mu ne pripada.
U takvim situacijama roditelj više nije doživljen kao izvor sigurnosti, već kao osoba kojoj je potrebna pomoć.
Iluzija savršene bliskosti
Sa strane može izgledati da su neke porodice izuzetno povezane i da među njima vlada potpuno poverenje.
Međutim, iza spoljašnje slike ponekad se krije međusobna zavisnost, u kojoj ni roditelji ni deca nemaju dovoljno prostora za sopstveni razvoj.
Kada jedan član porodice postane centar života drugog, prirodni proces osamostaljivanja postaje mnogo teži.
A upravo je sposobnost da dete jednog dana izgradi sopstveni život jedan od najvažnijih ciljeva roditeljstva.
Često se kaže da dete treba da napusti roditeljski dom prirodno, kao što ptica napušta svoje gnezdo.
Ako gnezdo postane mesto iz kojeg je teško otići, ono više ne ispunjava svoju prvobitnu svrhu.
Kako nastaje nezdrava zavisnost
Kada roditelj nesvesno prenese sva svoja očekivanja, emocije i životni smisao na dete, između njih može nastati odnos u kojem dete oseća da nema pravo na potpuno samostalan život.
Svaka nova životna odluka tada može biti praćena osećajem krivice ili strahom da će razočarati roditelja.
Na prvi pogled takav odnos izgleda kao velika ljubav i bliskost, ali vremenom može postati prepreka za stvaranje zdravih partnerskih odnosa i sopstvene porodice.
Kada jednakost utiče na osećaj uspeha
Jedna od manje uočljivih posledica narušenih granica jeste osećaj da sopstveni uspeh može povrediti roditelje.
Ako roditelj nije zadovoljan svojim životom, dete može nesvesno početi da umanjuje sopstvene uspehe kako ga ne bi povredilo.
Zbog toga neki odrasli ljudi kriju svoja postignuća, izbegavaju da govore o finansijskom uspehu ili umanjuju sopstvene rezultate.
Roditelj bi, međutim, trebalo da bude osoba koja se raduje uspehu svog deteta, a ne neko pred kim dete oseća potrebu da se opravdava.
Roditelj ostaje roditelj
Sve ovo vodi ka jednom jednostavnom zaključku: roditelj ne treba da bude samo prijatelj svom detetu.
Može biti blizak, pun razumevanja, pažljiv i pun ljubavi.
Može saslušati, podržati i pružiti savet.
Ali pritom ne bi trebalo da izgubi svoju roditeljsku ulogu.
Roditelj ostaje korak ispred deteta ne zato da bi vladao ili nametao svoju volju, već zato da bi pružio sigurnost, postavio granice i pokazao pravac kada je to potrebno.
Kada dete u roditelju vidi oslonac, lakše razvija poštovanje. A upravo iz poštovanja vremenom nastaju zahvalnost, poverenje i zdravi porodični odnosi.
Stara izreka kaže: "Poštuj oca svoga i majku svoju, da ti dobro bude."
Ove reči ne govore o slepoj poslušnosti, već o važnosti međusobnog poštovanja i očuvanja prirodnog poretka u porodici.
Poštovanje se najlakše razvija onda kada roditelji ostanu dosledni svojoj ulozi – ne odričući se bliskosti, ali ni odgovornosti koju roditeljstvo nosi.
Na kraju, nije presudno da roditelj bude detetov najbolji prijatelj. Mnogo je važnije da bude osoba kojoj dete veruje, na koju može da se osloni i koju će poštovati i kada odraste.
