"Veliki greh je uvrediti siroče": Tanjini roditelji nisu obraćali pažnju na dedine reči, a onda ih je stigla strašna kazna

Pronađi na Zenu

Tanja ju je upoznala kod bake u selu. Tog leta, devojčici je bilo dozvoljeno da izađe napolje, a ona je slučajno naletela na Natašu. Devojčica se razlikovala od ostale dece. Sa šest godina, Nataša je obavljala mnogo kućnih poslova. To je bilo neobično, čudno i ulivalo je poštovanje. Niko se nije mešao u živote devojčice i njene bake. Ali iza njenih leđa kružile su glasine da starica (Natašina baka) lišava devojčicu detinjstva. Drugi se nisu slagali i postavljali su suprotno pitanje: „Gde bi ova devojčica bila da nije njene bake?“

Tanji se takođe nije dopadalo što je Nataši bilo dozvoljeno da izlazi tek nakon što pomogne baki u bašti. Međutim, verovatno je to bilo bolje nego život u sirotištu. Devojčica je bila skromno i uredno obučena. Međutim, njene cipele su ostavljale mnogo toga da se poželi.

Imala je malo igračaka: staru lutku sa užasnom kosom, ručno napravljenog plišanog medvedića i razne lonce, činije i drugi kuhinjski pribor.

Više nisu bili pogodni za kuvanje, pa ih je baka dala Nataši da se igra. Tanja je, međutim, imala dosta drugih igračaka. Njeni roditelji su dobro zarađivali i bili su izdašni sa poklonima. Ali Tanja je i dalje najviše uživala igrajući se sa Natašinim posuđem. U njemu su „kuvale“ čorbe od lišća, kompote od bobičastog voća i sve vrste napitaka. Obično su kupale svoje lutke u lavorima ako bi ih Tanja ponela sa sobom. Bilo je zanimljivo igrati se sa Natašom. Nikada nije bila škrta i uvek je sve delila. Čak je i svoje slatkiše poklanjala ako ih je imala. Njenim roditeljima nije smetalo što im ćerka dolazi u posetu. Samo se njena majka mrštila. Iz nekog razloga, nije volela Natašu.

Dani u selu su proleteli. Svako veče, tata bi izneo sklopivi sto napolje i postavio stolnjak. Deda bi roštiljao, baka bi sekla salate od svežeg povrća. Mama i Tanja su imale najlakši posao: da sve postave na sto. Kada bi sve bilo spremno, porodica bi sela za večeru. Počinjali bi razgovori o životu, budućnosti i bebi koju je mama očekivala. Tanja je bila presrećna pri pomisli da će dobiti brata ili sestru. Konačno bi bilo manje dosadno. Na kraju večeri, tata bi izvadio gitaru, a odrasli bi počeli da pevaju. Tanja bi se obično osećala neprijatno i otišla bi. Bilo joj je malo dosadno. Takođe se plašila da će i ona biti primorana da peva.

Jedne takve večeri, Tanja je želela da pozove Natašu kod sebe. Njena sreća nije imala granica kada su joj roditelji dozvolili da dođe. Tanja se tog dana sećala kao jednog od svojih najboljih. Posle brze večere, ona i Nataša su utrčale u kuću. Devojčica je začuđeno gledala Tanjine stvari. Ali njena omiljena stvar su bile ružičaste sandale.

„Tako su lepe“, rekla je Nataša oduševljeno.

„Hoćeš li ih? Uzmi ih“, predložila je Tanja. „Nove su. Tata ih je juče doneo. Nisam ih čak ni nosila. Juče je odlučio da svima uzme poklone. Tek tako.“

Nataša je odmahnula glavom:

„Ne mogu. Kupili su ti ih.“

„Da, uzmi ih“, Tanja je odmahnula rukom i skrenula pogled, „trebaju ti više... Imam toliko stvari. A tvoje cipele su tako užasne. Biće mi drago ako ih uzmeš. Uostalom, uvek sve deliš sa mnom.“

Nataša je pogledala popreko svoje izlizane cipele i duboko pocrvenela. Uopšteno, Tanja se trudila da ne priča o razlici između njih. Nataša se ispostavila kao dobra drugarica, a on nije želeo da je hvali, vređa ili posebno zadirkuje.

Tog dana su se dugo igrale, a onda je Nataša otišla kući, ponevši sandale sa sobom. Cipele su se ispostavile baš kako treba.

Tanja je odlučila da ne kaže roditeljima o tome, jer nije videla ništa loše u svom postupku. Njeni mama i tata su je uvek učili da pomaže onima kojima je pomoć potrebna, da se ne smeje siromašnima i da ne maltretira siročad. Tanja je smatrala da je veoma srećna što je rođena u tako dobroj i ljubaznoj porodici.

Zato, kada ju je mama pitala gde su sandale, ona joj je iskreno rekla da ih je dala Nataši. Devojčica nije očekivala da će se mama naljutiti.

„A ko ti je dao dozvolu da poklanjaš stvari koje smo kupili našim novcem, a da nisi pitala?“

„Ali to su moje stvari“, odgovorila joj je Tanja, verujući da može sa njima da radi šta god želi.

DEV

  Ubrzo je cela porodica saznala za neprijatnu situaciju. Svako je našao šta da kaže devojčici.

„Trebalo je bar da pitaš. Da li je to moguće ili ne? Ako je Natašina situacija sa cipelama tako loša, pomogli bismo joj. Grdimo te što nas nisi pitala.“

Jedini koji je stao u njenu odbranu bio je deda.

„Grdiš je zbog njene prve odrasle odluke. Prestani da je grdiš zbog dobrog dela. Nije dala poklon iz zlobe. To treba ohrabriti. I žao mi je te devojčice. Ona je ipak siroče...“

„Siroče, pa šta?“ prepirala se majka. „I ona se loše ponašala. Uzela je nešto što joj nije pripadalo. Lukava devojčica. Moja majka je poznavala njenu. Bila mi je prijateljica, a onda je ukrala novac. Mislim da sandale treba oduzeti, a devojčicu kako treba kazniti.“

„Bojte se Boga“, odgovorio je deda. „Koliko su koštale ove sandale? Ja ću platiti. Nesreća je oduzeti nešto što ti je dato. A uvrediti siroče... Vratiće ti se po glavi. Nije kriva ova devojčica što te je njena majka jednom prevarila. Ta žena je imala strašnu sudbinu...“

Mama se pravila da ne čuje i nastavila:

„Nije stvar u novcu. Možemo da kupimo tri para takvih cipela dnevno. Devojčice treba naučiti lekciju. Neka se Tanja stidi što se nije konsultovala sa nama, a Nataša neka nauči lekciju što je uzela ono što joj nije pripadalo. Takve ljude treba naučiti, a ne nagraditi.“

Tanja je čula ceo razgovor. Bila je veoma uznemirena zbog odluke koju su njeni roditelji doneli.

„Ako joj oduzmeš sandale, ja... Onda ja...“ plakala je, jedva suzdržavajući suze, „više ti nikada neću govoriti. Eto! Uvrediću se!“

Devojčica je pomislila da će njena pretnja uticati na odluku njenih roditelja. Ali mama i tata su se samo još više naljutili i zabranili joj da napusti stanicu. Kazna je trajala cela tri dana. Iako se Tanji činilo da je prošla bar nedelja dana.

Natašine sandale su ipak oduzeli. Tanja je čula kako mama i baka o tome razgovaraju.

- Ona je prava derle. I njena baka je ista. Nikad se ne zna, naučiće te grubosti.

- Oh, ne znam. To je pogrešno. Greh je uvrediti siroče. Šta možeš očekivati od dece?, plakala je Tanja. Nikada u životu nije osetila tako gorčinu. Bilo joj je teško da diše. Jedini koji ju je razumeo bio je deda. I on se slagao sa njenom mamom.

- Bolje da slušaš svoje roditelje. Pogledaj ih, imaš ih, - gunđao je, milujući unuku po leđima, - kada porasteš, moći ćeš da radiš šta god želiš. Ali za sada je bolje da tražiš dozvolu. Na kraju krajeva, u nečemu su u pravu.

Tanji je bilo zabranjeno da se viđa sa Natašom, jer se smatralo da ta sirota devojčica loše utiče na nju i uči je lošim manirima. Ipak, čim bi joj bilo dozvoljeno da izađe napolje i igra se, prvo što bi Tanja uradila bilo je da otrči kod nje u posetu.

Tanja je najviše strahovala da joj Nataša neće oprostiti; osećala se odgovornom za ono što se dogodilo i bila je zbog toga veoma uznemirena.

Nataša nije gajila nikakvu ljutnju, ali je odbijala da se igra sa Tanjom, objašnjavajući da bi se njena baka naljutila na nju.

„Već sam ti zadala dovoljno nevolja. Ako te tvoji roditelji vide ovde, naljutiće se na nas.”

Ali ubrzo su svi zaboravili na taj događaj. Tanja je tokom celog leta nastavila da odlazi kod Nataše, ali je Nataša uvek odbijala igru, navodeći kućne poslove kao razlog. Činilo se kao da se nečega plaši.

U jesen je došlo vreme za povratak u grad. Tanja je tokom cele naredne godine mislila na Natašu; događaji iz vikendice duboko su uticali na nju. Nije govorila roditeljima o svojim osećanjima, misleći da je ne bi razumeli.

Kasno te jeseni, njena majka je izgubila bebu. Situacija je postala zaista teška i tužna. Niko nije mogao da razume razlog – mada, na kraju, razlog nije ni bio toliko važan. To se već dogodilo i nekako je trebalo prebroditi taj trenutak.

Te prolećne godine, Tanja je napunila sedam godina i bila je zauzeta pripremama za polazak u školu. Školske obaveze su je umarale i žudela je za tim da ode na selo kod bake. Tata joj je za rođendan poklonio bicikl. Tanja je zamišljala kako će se leti voziti zajedno sa drugom decom. Ta pomisao ju je činila srećnom. Njena majka je čekala još jednu bebu. Lekar joj je savetovao da provodi više vremena na svežem vazduhu i da izbegava prevelike napore. Život je počeo da se menja na bolje.

Ispostavilo se da je i Nataša cele godine čekala Tanju. Bilo joj je dosadno na selu tokom zime. Činilo se da su svi zaboravili na incident sa sandalama. Samo jednom, kada je videla Tanju kako uči Natašu da vozi bicikl, majka je oštro upitala:

„Je li to ona devojčica koja je od tebe izmamila one cipele?”

Ne”, odmahnula je Tanja glavom. „Niko nikada nije ništa izmamio od mene.”

„Počela je da odgovara”, uzdahnula je majka. I dalje joj se nije dopadalo prijateljstvo između njene ćerke i devojčice bez roditelja.

Ponekad je Tanji čak izgledalo da njena majka uopšte nema saosećanja. Poverila se tati, ali on joj je objasnio da majka jednostavno brine za nju. Svako dete je drugačije i niko ne zna šta se dešava u tuđoj glavi. Majku je nekada davno teško izneverila prijateljica koja joj je ukrala svu ušteđevinu. Sada je majka mislila da su svi takvi. Devojčici je to delovalo besmisleno – suditi o svima na osnovu jedne loše osobe – ali nije ništa rekla naglas.

Sve se promenilo pred kraj leta. Tanja i Nataša su se smenjivale u vožnji bicikla. Tanja je prebrzo vozila i izgubila kontrolu nad upravljačem. Nakon pada, osetila je oštar bol u nozi i odmah zaplakala. Uplašena Nataša je pozvala pomoć. Komšija, čika Miša, pomogao je da se devojčica odnese kući.

Kada je videla ćerku u suzama, Tanjina majka se prepala. Nataša je pokušala da objasni da su se samo vozile i onda... ali je niko nije slušao.

„Možda si je ti gurnula!” oštro je upitala majka. „Gubi se odavde! U krvi ti je da povređuješ poštene ljude.”
Nataša je otrčala plačući.

Ispostavilo se da je Tanja slomila kost. Morale su da se vrate u grad kako bi joj stavili gips. O druženju sa prijateljima nije bilo ni govora. Kao da to nije bilo dovoljno, mama je ponovo završila u bolnici; nešto nije bilo u redu sa trudnoćom.

Kada su je otpustili, mama se vratila kući bleda i mršavija. Stomak joj je nestao. Njeni roditelji su počeli stalno da se svađaju, a jednog dana, dok su pokušavali da prebace krivicu jedno na drugo, otac je izgovorio zastrašujuće reči: „Sve se vraća, sve se plaća”

Tanja je shvatila da su te reči užasne čim je videla izraz na majčinom licu. Nikada je ranije nije videla tako slomljenu i uznemirenu; majka je dugo plakala. Shvativši da je preterao, otac je pokušao da uteši suprugu. Tanja nije želela da se meša; shvatala je da je to privatna stvar između njenih roditelja.

U septembru je krenula u školu. Stekla je nove prijatelje i imala nove aktivnosti kojima je ispunjavala vreme. Ispostavilo se da je njena razredna veoma ljubazna mlada žena koja joj je pomagala oko domaćih zadataka. Nakon tog razgovora sa ocem, mama se promenila; postala je povučenija i zamišljenija.

Tanja je imala mnogo planova za leto. Nameravala je da provodi dane napolju, od jutra do mraka. Te godine joj je bilo dozvoljeno da ide na reku sa drugom decom i planirala je da tamo provodi svoje slobodno vreme sa drugaricom. Ti planovi se, međutim, nisu ostvarili. Bio je to veliki šok kada je saznala da je Nataša odvedena u dom za nezbrinutu decu. Baka je rekla roditeljima da je komšinica hospitalizovana – imala je problema sa bubrezima i bila joj je potrebna operacija i skupo lečenje koje najverovatnije nije mogla da priušti. Tanju nije zanimala Natašina baka; strahovala je za svoju drugaricu. Nataša se našla na mestu koje je ličilo na noćnu moru.

Deca, uplašena pričama odraslih, tvrdila su da tamo svakodnevno tuku i izgladnjuju štićenike.

„Hajde da izvučemo Natašu odatle”, predložila je Tanja roditeljima. „Bar dok joj baka ne ozdravi.”
Niko nije ozbiljno shvatio devojčicin predlog. Preuzimanje takve odgovornosti bio je ogroman poduhvat. Uprkos svim Tanjinim molbama, niko nije hteo da je sasluša.
Devojčica nije mogla da shvati zašto jednostavno ne mogu da prime Natašu kod sebe. Šta je tu bilo tako komplikovano? Zar je njeni roditelji toliko nisu voleli? Ili je to imalo neke veze sa Natašinom majkom? Tanja je gajila ozlojeđenost prema odraslima...

  „Kamo sreće da sam JA završila tamo”, odlučila je Tanja da progovori. „Natašina baka bi me primila! Jer je ona dobra! A vi ste svi okrutni. Niste hteli čak ni sandale da joj date.”

Tanjina baka se odmah uhvatila za srce i prekrstila. Roditelji su razmenili poglede; bolelo ih je što čuju takve reči od svoje ćerke. Tanja nije ni slutila kakve je strašne stvari upravo izgovorila.

„I ti se sećaš tih sandala?” upitao je otac iznenađeno. „To ti je bilo važno?”

„Veoma! Bile su joj potrebne! Na kraju krajeva, ona mi je davala i ono poslednje što je imala.”

Te večeri, Tanja nije izašla napolje kod roditelja i odbila je večeru. Bol koji je osećala bio je toliko jak da je u ustima osećala gorčinu, a u grlu neprijatnu knedlu. Odrasli nisu pokušavali da je nagovore da sedi s njima; bili su duboko uvučeni u žučnu raspravu i nisu obraćali pažnju na devojčicu.

Ujutru su roditelji otišli. Tanju je veoma zanimalo kuda su krenuli, ali nije želela da deluje slabije, pa nije pitala. Primetivši kakvo joj je raspoloženje, baka je izgovorila nešto zagonetno:

„Gordost je najgori od smrtnih grehova. Tvoji roditelji su dobri ljudi koji se veoma trude zbog tebe. Ne bi trebalo tako da se ponašaš.”

Nedelju dana kasnije, Tanja je shvatila da je preterala. Roditelji se još uvek nisu vratili. Ne mogavši više da izdrži, odlučila je da pita baku gde su.

„Imaju važan posao koji moraju da obave.”

"Da li su ljuti na mene? Zato nisu ovde?”

„Vole te”, odgovorila je baka.

  Taj odgovor nije zadovoljio Tanju. Sada su joj misli bile potpuno zaokupljene roditeljima. Iz nekog razloga, osećala se kao da su je napustili, a da baka to ne želi da prizna. Zaista se uplašila. Kajala se zbog ružnih reči koje im je uputila. Prošao je mesec dana pre nego što su se njeni roditelji vratili. Tanja je već bila zaboravila na teške trenutke i zaplakala je čim ih je ugledala. Roditelji su se iznenadili, jer su i ranije odlazili na duže vreme.

„Zar si stvarno mislila da smo te napustili?”, upitala je majka. „Zar ti baka nije rekla gde smo bili?”

„Nije. Gde ste bili?”, upitala je Tanja brišući suze.

Otac je izvadio kutiju i pružio je ćerki. Devojčica ju je uzela i otvorila.

U kutiji su bile divne kožne sandale. Iz nekog razloga, odmah je pomislila na Natašu.

„Samo izvoli”, rekao je otac. „Možeš joj ih sama odneti.”

Tanju nije trebalo posebno nagovarati. Istrčala je kroz kapiju i potrčala ka poznatoj kući. Lupala je na vrata i čekala da se neko javi. Drugarica se pojavila na pragu i stavila prst na usne.

„Tiše, baka je zaspala. Upravo je imala operaciju. Tek smo se vratili.”

Tanja je pružila kutiju. Bilo joj je veoma važno da uruči taj poklon.

„Ovo je za tebe.”

Nataša je uzela kutiju i otvorila je. Sa zanimanjem je posmatrala sandale, a zatim iznenada zaplakala. Videvši drugaricu kako plače, i Tanja je počela da plače. Sedele su neko vreme na pragu, ne znajući čak ni zašto liju suze.

Sada više niko nije terao Natašu. Majka se više nije ljutila na nju. Tanja nije znala šta se to iznenada promenilo i uticalo na taj zaokret, ali joj je bilo drago što su sada svi u dobrim odnosima.

Nešto kasnije saznala je da su njeni roditelji platili skupo lečenje za Natašinu baku. U to vreme nije u potpunosti shvatala šta to znači za njenu drugaricu; pravu vrednost tog gesta svojih roditelja shvatila je tek kasnije, kada je život počeo da se poboljšava.

Godinu dana kasnije, majka je rodila brata po imenu Bogdan.

Tanja je dugo ostala u kontaktu sa Natašom. Natašina baka je živela još deset godina; Do trenutka kada je ona preminula, devojke su već odrasle. Nakon završenih studija, Nataša se udala i odselila u drugu zemlju. Njen brak je bio srećan.

Redovno je slala poklone – uglavnom kvalitetnu obuću, onu vrstu koja u brendiranim prodavnicama košta čitavo bogatstvo. Nataša im je zaista pritekla u pomoć kada se porodica suočila sa finansijskim teškoćama. Ipak, vremenom se i Tanjino stanje popravilo; posvetila se karijeri i pronašla sreću.

Teško je reći kako bi se Natašin život odvijao bez neočekivane pomoći Tanjinih roditelja. Njen otac je jednom prilikom priznao da su ih reči njihove male ćerke duboko dirnule i podstakle da donesu ispravnu odluku. Iako nisu mogli da usvoje samu devojčicu, svakako su mogli da spasu njenu baku.

Tanja se više nije tačno sećala šta je tada rekla. Znala je samo da joj je iz nekog razloga bilo važno da njena drugarica dobije dobre sandale – baš kao što je Nataši sada važno da Tanja uvek ima kvalitetnu obuću.