„Počela sam da povezujem taj miris sa smrću“: Mišel je prisustvovala 300 pogubljenja i razgovarala sa osuđenicima pre smrti – njena iskustva lede krv u žilama

Miris prostorije, tišina pre poslednjih trenutaka i zvukovi koje je teško zaboraviti – Mišel Lajons i drugi koji su prisustvovali pogubljenjimaopisuju iskustva o kojima se retko govori.

Poslovno je prisustvovala stotinama pogubljenja

Mišel Lajons je prisustvovala trenucima kada su stotine muškaraca i žena ispustili poslednji dah u teksaškoj komori za pogubljenje.
Kao novinarka koja je izveštavala o zatvorskim temama u gradu Hantsvilu, a kasnije i kao portparolka Odeljenja za krivično pravosuđe Teksasa (TDCJ), Mišel je imala zadatak da prati svako pogubljenje koje je sprovodila država.

Između 2000. i 2012. godine, gledala je kako skoro 300 muškaraca i žena umire na stolu za pogubljenje.

Mišel je ranije izjavila za list *The Sun*: „U prostoriji za pogubljenje vlada čudan miris – neobičan, hemijski miris za koji su mi rekli da potiče od vrste filtera u sistemu za klimatizaciju.

„Počela sam da povezujem taj miris sa smrću i osećala sam ga svuda – iznenada, na neobičnim mestima i bez ikakve najave. Bilo je uznemirujuće.”

Mišel je prisustvovala svom prvom pogubljenju 1998. godine, ali se detalja jedva seća.

- Sećam se da je bio iz San Antonija i da je ubio dvojicu starijih muškaraca čekićem – da ih je, u suštini, pretukao čekićem na smrt. Ali ne sećam se mnogo drugih detalja o tome.

Rekla je: „Sećam se imena osuđenika: Havijer Kruz. Sećam se zločina i mesta gde se dogodio.

„Sećam se kako je soba izgledala, koliko je tog dana delovala sterilno, hladno i ogoljeno – kao što izgleda i danas. I to je sve.”

Kada bi osuđenik bio smešten u malu privremenu ćeliju, udaljenu samo nekoliko koraka od prostorije za pogubljenje, Mišel bi dobila dozvolu da ga poseti radi sređivanja dokumentacije.

Rekla je: „Videti nekoga u satima pred smrt zaista je bizarno iskustvo, a njihove emocije su varirale od jedne krajnosti do druge.”

Vređao je bivšu suprugu do poslednjeg daha

Neki su bili nervozni, tihi ili uplašeni, dok su drugi dozvoljavali besu da ih obuzme još taj poslednji put. Mišel je rekla: „Jedan zatvorenik, Kameron Tod Vilingem, uputio je bujicu reči punih gneva svojoj bivšoj supruzi, koristeći svaku moguću psovku koja vam padne na pamet.

„Upravnik je dao znak da pogubljenje počne dok je on nastavio da je vređa, sve dok konačno nije zaćutao.”

Ipak, za Mišel je osećaj krivice bio taj koji je preovladavao nakon svakog pogubljenja.

Rekla je: „Često sam osećala krivicu što saosećam ili priželjkujem milost, jer sam uvek govorila sebi da je lako zauzeti takav stav kada žrtva ubistva nije neko od mojih bližnjih.

„Kada sam otišla 2012. godine, sećanja su počela da naviru. Pretpostavljam da sam sve to potiskivala, ali udaljenost mi je donela jasnoću i počela sam da vidim sva ta lica.

„Ne samo lica zatvorenika na nosilima, već i majke, lica iskrivljena od bola u prostorijama za posmatrače; očeve koji pokušavaju da se savladaju dok daju izjavu nakon što su gledali pogubljenje ubice svog deteta.”

Vreme potrebno za pogubljenje

O mučnom i neuspešnom pokušaju pogubljenja osuđene ubice Kriste Pajk izvestilo je nekoliko predstavnika medija koji su u sredu uveče bili prisutni u prostoriji za izvršenje kazne.

Pajkova (50) je preživela ono što je trebalo da bude smrtonosna dvostruka doza pentobarbitala i hitno je prebačena u bolnicu radi spasavanja života. Taj incident je naveo guvernera Bila Lija da otkaže preostala pogubljenja u Tenesiju za 2026. godinu i pokrenuo je burnu raspravu o smrtnoj kazni u Americi.

Sada je pokrenuta nezavisna istraga „kako bi se utvrdilo šta se tačno dogodilo”.

Bil Briden je decenijama posećivao zatvorenike iza bodljikave žice zatvora „Tere Hot” u Indijani.

Međutim, 14. januara 2021. godine, prvi put je prisustvovao pogubljenju i morao je da gleda sporu, jezivu smrt čoveka kome je bilo potrebno 15 minuta da prestane da diše.

Pogubljenje je bilo toliko potresno da se Briden budio usred noći obliven znojem, pateći od mučnih napada posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Bil je ranije izjavio za list *The Sun*: „To je najgora stvar koju sam ikada doživeo u životu.” Teško je dahtao nekoliko puta i govorio da mu ruke i usta gore.

„Nakon toga nije više ništa rekao. Zatim su ušli i konstatovali smrt. Proces umiranja trajao je oko 15 minuta.”

Porodice žrtvi su se radovale smrti ubice

Korijeva porodica sedela je u zvučno izolovanoj prostoriji iza Bila dok se pogubljenje odvijalo.  On je rekao: „Ispostavilo se da staklo zapravo nije bilo zvučno izolovano.

Čim je pogubljenje počelo – kada je onaj čovek rekao: ’Neka pogubljenje počne’ – Korijev brat, koga on nije video 29 godina, ustao je i počeo da viče: ’Volim te, brate! Volim te, brate! Volim te, brate!’

Nije prestajao sve dok nije konstatovana Korijeva smrt.”

Bil je sarađivao sa Džonsonom u svojstvu sveštenika Unitarijanske univerzalističke crkve.

Zatvorenik je proveo skoro 30 godina u samici nakon što je osuđen za ubistvo sedam osoba u Virdžiniji 1992. godine, u okviru poslova vezanih za trgovinu drogom.

Bil je rekao: „U tim poslednjim trenucima, prvo što je izgovorio bilo je: ’Ne brinite za mene. Dobro sam, ali zapamtite ova imena’.

„Nabrojao je imena svih svojih žrtava. Rekao je: ’Želim da se izvinim njihovim porodicama. Znam da neizmerno patite’.”

Nakon što je dato odobrenje za okončanje njegovog života, porodice žrtava su počele da kliču „kao da je u pitanju fudbalska utakmica”.

Briden se i danas bori sa PTSP-om i klaustrofobijom, nakon što je počeo da se budi obliven hladnim znojem posle Džonsonove smrti.

Dodao je: „Nije nam u DNK da stojimo po strani, posmatramo ubistvo i ne pokušamo da ga sprečimo. To je jednostavno potpuno neprirodna, ludačka stvar.” Nakon neuspelog pokušaja pogubljenja Pajkove, lekari, advokati i aktivisti pozvali su na obustavu izvršenja smrtne kazne u SAD.

 Stil / The Sun