Veliku kraljicu Rusije našli su u toaletu bez svesti: Kad su njeno telo otvorili da je balzamuju, evo šta su našli

Uveče 11. (22) septembra 1796. godine, na ruskom dvoru su bile u toku pripreme za veridbu velike kneginje Aleksandre Pavlovne sa švedskim kraljem Gustavom IV Adolfom. Ali kralj je odbio da prihvati predložene uslove, i umesto proslave, počela su mučna objašnjenja. Aleksandra je plakala i molila majku da je ne vodi na bal. Katarina je odložila sastanak i napisala snaji na parčetu papira: „Vrti mi se u glavi i bolesna sam.“

Veridba koja se nikada nije dogodila

Katarina je volela svoju unuku i videla je političku priliku u njenom braku: Rusija i Švedska su nedavno bile u ratu, a sada su mogle da se zbliže. Mladi kralj je stigao sa svojim ujakom, vojvodom od Sedermanlanda. Sudeći po pismima Aleksandrine majke, Marije Fjodorovne, mladi su se dopadali jedno drugom.

Marija Fjodorovna je detaljno ispričala njihove susrete svom mužu, Pavlu. Dok su gosti pregledali kameje i pripremali materijal za livenje, Aleksandra i Gustav su sedeli u blizini, razgovarajući tihim glasom. Nekoliko dana kasnije, njihova majka je predložila da je kralj odmah oženi, kako ne bi bio odvojen od Aleksandre mnogo meseci.

Gustav je primetio opasnost morskog puta do Švedske; njegova ćerka, kako je Marija izvestila, odgovorila je: „Sa tobom ću se uvek smatrati bezbednom.“ Ubrzo su razgovarali o prstenju, mestu veridbe i balu nakon ceremonije.

Na putu do venčanja, ostao je spor oko vere buduće kraljice. Katarina je tražila pisanu garanciju da će Aleksandra zadržati svoju pravoslavnu veru i da će moći slobodno da obavlja svoje obrede u Švedskoj. Gustav je obećao da neće kršiti njenu slobodu savesti, ali na dan veridbe, diplomata Arkadij Morkov mu je doneo Katarininu predloženu obavezu.

Kralj je odgovorio svojom porukom: već je dao časnu reč i smatrao je da bi „svaka dalja poruka bila potpuno suvišna“. Njegov odgovor nije sadržao direktno obećanje pravoslavnih obreda. Mladi su razgovarali o zajedničkom putovanju, ali njihovi stariji rođaci još nisu bili dogovoreni o uslovima pod kojima bi Aleksandra putovala u stranu zemlju.

Dobivši kraljev odgovor od Morkova, Katarina je odložila ceremoniju. Marija Fjodorovna, koja je u tom trenutku bila sa ćerkom, napisala je Pavlu da Aleksandra plače, da joj je loše i da ga moli da je ne vodi na bal. Njena majka je ipak pokušala da ubedi devojku da se obuče: gosti su već stizali, iako veridbe neće biti.

U tom trenutku, Katarina je napisala svojoj snaji da joj se vrti u glavi i da joj je loše, ali nije objavila raskid sa kraljem: sastanak je samo odložen. U sledećoj poruci, ponovo je uverila Mariju Fjodorovnu da se stvar još uvek može rešiti. Strane su nastavile pregovore narednih dana, iako do veridbe nikada nije došlo.

Šta se desilo sa Katarinom u septembru?

Mnogo godina kasnije, grofica Varvara Golovina je prenela Morkovljeve reči: nakon kraljevog odbijanja, carica je „izgledala kao da ju je pogodila paraliza“. Ove reči bi se lako mogle shvatiti kao dokaz početnog moždanog udara. Ali Golovina se setila da je sledećeg dana Katarina prisustvovala balu i razgovarala sa Gustavom.

Kasnije, na drugoj zabavi, grofica ju je zatekla bledu i iscrpljenu. Stajali su pored prozora, a Katarina je počela da priča o Heršelovom teleskopu, koji je obećala da će pokazati kralju ako se vrati. Pregovori joj još uvek nisu delovali potpuno izgubljeni.

Fjodor Rostopčin je opisao još jedan detalj: nakon što je čula Gustavov odgovor, Katarina je nekoliko minuta bila bez reči dok joj njen sobar, Zahar Zotov, nije doneo malo vode. Rostopčin nije primetio nikakve primetne promene u svom zdravlju tokom narednih šest nedelja.

Golovina se, naprotiv, prisetila da je carica počela ređe da prima svog unuka Aleksandra i njegovu ženu i da je provodila više vremena u svojim sobama. Oba izveštaja govore o zapažanjima dvorjana, a ne o lekarskom pregledu.

Postoji još jedan detalj koji otežava smatranje raskinute veridbe očiglednim početkom bolesti. U svojoj drugoj poruci te večeri, Katarina je obavestila Mariju Fjodorovnu da je već bila bolesna „prekjuče“, to jest, čak i pre Gustavovog odbijanja. U poruci se ne objašnjava od čega je tada bila bolesna, niti da li je to bilo povezano sa vrtoglavicom od 11. septembra.

Morkovljev utisak, koji je prenela Golovina, Katarinino ćutanje u Rostopčinovoj priči i njene sopstvene reči nam omogućavaju da shvatimo koliko je teško doživela ono što se dogodilo, ali ne pružaju osnovu za postavljanje dijagnoze nakon događaja.

U međuvremenu, Katarina je nastavila da se bavi svojim poslovima. U pismu Fridrihu Melhioru Grimu od 20. (31) oktobra, objasnila je kašnjenje u odgovoru pismima iz Engleske i Persije i raspravljala o naoružanju Pruske i kretanju ruskih trupa pod Suvorovljevom komandom. Do njene smrti je ostalo sedamnaest dana.

Takođe je imala zakazan sastanak za sledeću nedelju. Umetnica Elizabet Viže-Lebren pokazala je carici svoj nedavno završeni portret Jelisavete Aleksejevne, supruge njenog unuka Aleksandra. Katarina je pohvalila rad i pristala da sama pozira za portret. Umetnica se setila ovog dogovora, jer do susreta nikada nije došlo.

Tri dana pre smrti, prema Rostopčinu, Katarina je patila od grčeva; bol je popustio sledećeg dana, i ona nije smatrala bolest opasnom. Uoči poslednjeg napada, carica je imala svoje uobičajeno večernje društvo i mnogo je razgovarala.

 Jutro posle kojeg se nije probudila

Ujutro 5. (16) novembra, Katarina je ustala, obukla se, popila kafu i nakratko otišla u svoj kabinet pre nego što se uputila ka garderobi. Prema Rostopčinu, obično se tamo nije zadržavala duže od deset minuta. Ovog puta je prošlo više od pola sata, ali carica se još uvek nije pojavljivala.

Jedan sobar je predložio da je otišla u šetnju po Ermitažu. Zotov je pogledao u ormar: krzneni kaputi i mufovi su još uvek bili tamo. Zatim je ušao u garderober i našao Katarinu bez svesti na podu. Oči su joj bile zatvorene, lice joj je bilo ljubičasto, a grlo promuklo. Sluge su se mučile da je odnesu u spavaću sobu i, ne mogavši da je podignu na krevet, položili su je na dušek na podu. Odmah su pozvani lekari.

Džon Rodžerson, koji je stigao, pustio je carici krv; koristili su i španske mušice, uobičajeni iritant kože. Katarina nije bila strana puštanju krvi: jednom je rekla Potemkinu kako je, umesto da ode u šetnju u maju, „ostavila krv, i to dok je ležala u krevetu“. Ali sada procedure nisu uspele da joj vrate svest, a lekari su smatrali udarac smrtonosnim. Poslali su je u Gačinu po njenog sina, Pavla. Na putu do svoje umiruće majke, Rostopčin je video suze u očima naslednika.

Sledeće večeri, Rodžerson je obavestio Pavla da je kraj blizu, i porodica je pozvana u spavaću sobu. Rostopčin je imenovao Aleksandru među onima koji su stajali uz Katarinu u njenim poslednjim trenucima. Ista unuka čija je veridba bila planirana za septembar sada se opraštala od bake.

Katarina je umrla 6. (17) novembra 1796. godine oko deset sati uveče. Imala je 67 godina.

 Od čega je umrla carica?

Savremenici su novembarski napad nazvali apoplektičnim napadom. Izveštaj Kancelarije za ceremonijalne poslove, kasnije objavljen u istorijskoj zbirci, navodi rezultate pregleda tela tokom balsamovanja:

„Krv je jurila u mozak sa obe strane.“

Ovo je osnova da se govori o moždanom udaru sa krvarenjem; kratak zapis iz 18. veka ne dozvoljava preciznije određivanje njegovog mehanizma prema savremenim medicinskim pravilima.

Rodžerson nije bio u mogućnosti da pomogne carici resursima koje je imao, i nemoguće je znati da li bi drugačiji tretman promenio ishod. Krvarenje u novembru potvrđeno je pregledom tela; moždani udar u septembru ostaje pretpostavka dvorjana. Smrtonosni napad ne može se pouzdano objasniti zabrinutošću za unuku: Katarina je pomenula bolest čak i pre neuspele veridbe, a dokumenti ne utvrđuju vezu između dve epizode.

Dok je Katarina ležala bez svesti, ravnoteža snaga na dvoru se već menjala. Rostopčin se prisetio kako se jedan od najuticajnijih ljudi u caričinom krugu, Platon Zubov, našao sam: ranije su ga okolni udvarali, ali sada nije mogao ni čašu vode da dobije. Sam Rostopčin je poslao slugu da mu donese piće.

Nakon smrti carice, promene su uticale i na njena uputstva. Katarina je ostavila uputstva: ako umre u Sankt Peterburgu, treba da bude sahranjena u Nevskom manastiru. Pavle je, po stupanju na presto, napravio druge aranžmane. Njegova majka je sahranjena u Petropavlovskoj katedrali pored Petra III, čiji su posmrtni ostaci tamo preneti iz Aleksandro-Nevskog manastira.

Pavle je promenio vojni poredak i nasleđivanje prestola; na dvoru su počela otpuštanja i nova imenovanja. Međutim, nisu svi koji su služili Katarini nestali iz palate. Rodžerson, koji je bio pored njenog kreveta, kasnije je lečio Pavla, a zatim i Aleksandra I.

Tri godine kasnije, pod Pavlom, Aleksandra se udala za austrijskog nadvojvodu Josifa. Katarina nikada nije videla venčanje. Ali na parčetu papira, napisanom u septembarskoj večeri nakon neuspele veridbe, ostaje njeno obećanje Mariji Fjodorovni: „Sutra će sve ići kao i obično.“