Kada je Svetlana videla staru mašinu na buvljaku, nije imala nameru da je kupi.
Automobil je bio parkiran daleko od pančevačkog buvljaka i nije mogla da zamisli da išta nosi dalje od par metara. U blizini su ležale kutije sa posuđem, gomile knjiga, radio-aparati, neobeležene fotografije i sve vrste drugih predmeta koji starim vlasnicima nisu bili potrebni. Svetlana je na buvljak stigla rano u subotu ujutru sa svojom drugaricom Marinom. Tražila je neki stočić za kuću u selu. Nešto što bi išmirglala i prelakirala.
Ali naglo je zastala.
Mašina za šivenje je bila teška i crna, sa metalnim okvirom i ručno pokretanim zamajcem. Površina je zadržala izbledeli šareni uzorak, a drveni stalak je bio prekriven brojnim sitnim ogrebotinama.
"Daj Svetlana molim te, šta će ti to?" upita Marina.
- Ne znam.
- Umeš li da šiješ?
- Malo.
- Pa zašto onda?
Svetlana je slegnula ramenima.
Jednostavno joj se ta stvar svidela.
Kao dete, često je sedela pored svoje bake dok je šila. Svetlana je tada još uvek bila učenica i gotovo ništa nije razumela o tome kako mašina za šivenje radi, ali je volela zvuk mehanizma.
Kuc-kuc-kuc.
Igla se pomerala gore-dole, točak se okretao, a baka bi ponekad gunđala ako bi se konac pokidao. Sada je ispred Svetlane stajao gotovo identičan primerak.
„Koliko?“ upitala je prodavca.
- 100 evra.
Marina se nasmejala: "Uzmi je. Za te pare, dobra je čak i samo kao komad nameštaja."
Svetlana je platila.
Pomogli su da je natovari u auto.
Kod kuće ga je stavila u radionicu, obrisala kućište, očistila prašinu sa uglova i pokušala da shvati da li se mehanizam može dovesti u red.
Posle nekoliko sati mašina je izgledala potpuno drugačije.
Svetlana je skinula poklopac. Ispod njega se nalazio stari mehanizam prekriven osušenim uljem. Izvadila je četku, pažljivo uklonila prljavštinu i primetila da se jedan deo neobično ukočeno kreće.
- Hajde, starice, ne budi hirovita.
Pažljivo je okretala točak. Mehanizam je kliknuo. Nešto je ispalo iznutra. Svetlana se nagnula. Na podu je ležao mali pravougaoni predmet. U početku je pomislila da je to komad kartona. Ali kada ga je podigla ugledala je fotografiju.
Crno-bela fotografija. Prikazivala je mladu ženu i devojčicu od oko sedam ili osam godina.
Obe su stajali blizu drvene kuće.
Devojka je u rukama držala buket cveća.
Na poleđini fotografije, hemijskom olovkom, pisalo je sledeće:
"Jul. Poslednje leto."
Svetlana je samo nekoliko sekundi gledala fotografiju.
Bez imena.
Bez adrese.
Samo kratka fraza.
Ponovo je okrenula fotografiju.
U uglu je ostao mali trag lepka.
Izgleda kao da je fotografija nekada bila zalepljena za nešto, a onda je neko pokušao da je ukloni.
Svetlana je stavila fotografiju na sto.
Uveče je pozvala Marinu.
— Sećaš li se šivaće mašine?
- Naravno.
— Našla sam fotografiju unutra.
- Kakvu?
— Žena i dete.
- I?
— Ne znam ko su one.
Marina se zainteresovala.
— Slikaj mi i pošalji.
Svetlana je poslala fotografiju.
Minut kasnije stigao je odgovor.
„Slušaj, da li te kuća u pozadini podseća na nešto?“
Svetlana je uvećala fotografiju.
Kuća je bila drvena, sa dva prozora na fasadi i malim tremom.
Visoka jabuka je rasla ispred njega.
- Ne.
- Mislim da sam negde videla nešto slično.
- Gde?
- Ne znam.
Ovde je razgovor završen.
Ali fotografija nije dala mira Svetlani.
Sledećeg dana ju je ponovo izvadila.
Na fotografiji nije bilo ničeg neobičnog.
Žena je gledala u objektiv.
Devojčica se osmehivala.
Običan porodični trenutak.
Ali fraza na poleđini je zvučala čudno.
„Poslednje leto“.
Zašto baš poslednji? Šta se desilo posle toga? Svetlana je odlučila da barem sazna poreklo mašine za šivenje.
Na unutrašnjoj strani kućišta nalazi se metalna pločica sa imenom proizvođača.
Na dnu kućišta bila je još jedna mala ogrebotina.
Izgleda kao inicijali.
Svetlana ih je pregledala pod lampom.
L.V.
Zapisala je slova u svoju svesku.
Onda sam se setio prodavca.
Sledećeg dana je otišla ponovo na buvljak da ga nađe.
— Sećaš li se gde si nabavio onu mašinu za šivenje?
- Koji?
- Crna, stara, sa drvenim postoljem.
- A, tu.
— Odakle je ona?
— Iz stana.
- Čijeg stana?
— Ne sećam se tačno.
Svetlana je bila uznemirena.
— Ko ti je dao mašinu?
— Neki čovek. Raspremali su stan nakon smrti rođaka.
— Ne znate mu ime?
Prodavac je razmišljao o tome.
- Možda se zvao Viktor.
- Prezime?
- Ne sećam se.
Svetlana mu se zahvalila i otišla.
Nekoliko dana kasnije Marina je došla u njenu kuću. Zajedno su pogledali fotografiju.
„Vidi“, rekla je Marina.
Pokazala je na devojku.
— Ima nešto prišiveno na haljini.
Svetlana je uvećala sliku.
Zaista je bio mali amblem na grudima.
Izgleda kao školska značka.
— Možeš pokušati da pronađeš školu.
— Posle toliko godina?
- Zašto da ne?
Počeli su da traže stare fotografije lokalnih škola.
Pošto tačna lokacija nije bila poznata, potraga je bila gotovo beskorisna.
Ali uveče se Svetlana setila drvene kuće.
Na fotografiji je bio stub blizu trema.
Na njemu je bio pričvršćen mali znak.
Gotovo je nemoguće razaznati natpis.
Svetlana je obradila fotografiju.
Slova su postala malo vidljivija.
"...naja."
Marina je pogledala.
— Možda ime ulice?
- Možda.
— Ili kućni broj.
Sledećeg dana Svetlana je opet otišla na buvljak kod prodavca.
- I dalje želim da znam odakle je ona mašina.
Čovek ju je pogledao sa iznenađenjem.
— Jesi li ozbiljna?
- Da.
- Zašto?
Svetlana je pokazala fotografiju.
Prodavac je dugo gledao.
- Ja to definitivno nisam video.
— Da li je neko dovezao mašinu nakon što je preuređivao stan?
- Da.
— Gde je bio stan?
- U ulici Narodnih heroja.
Svetlana je zapisala adresu.
— Broj kuće?
- Četrdeset dva, mislim.
Marina, koja je stigla sa Svetlanom, pogledala ju je.
— Idemo li?
- Svakako.
Kuća broj četrdeset dva ispostavila se kao stara petospratnica.
Svetlana je pogledala ka ulazu.
Nema sličnosti sa fotografijom.
- Dakle, nije ovde slikano.
„Mašina je mogla da stoji u tom stanu decenijama“, rekla je Marina.
Vratili su se kod prodavca.
Setio se još jednog detalja.
— Uzgred, mašina nije doneta iz stana.
— I odakle?
— Iz seoske kuće.
- Šta?
— Čovek je rekao da kuća pripada njegovoj tetki.
— Gde se nalazi?
— Van grada.
Svetlana je pogledala Marinu.
- Sada postaje zanimljivo.
Selo koje je spomenuo prodavac se nalazilo četdeset kilometara dalje. Sledećeg vikenda su Svetalana i Marina otišli tamo. Selo se ispostavilo kao malo. Stare kuće su stajale duž jedne ulice, a iza njih je počinjalo polje.
Svetlana je izvadila fotografiju. Hodala je od kuće do kuće, pokušavajući da pronađe poznatu zgradu.
Pola sata kasnije Marina je iznenada stala.
- Čekaj.
Ispred njih je stajala stara drvena kuća.
Dva prozora. Mala veranda. I drvo jabuke. Svetlana je izvadila fotografiju. Skoro sve se poklapalo.
- To je to.
Približili su se.
Kuća je izgledala napušteno.
Jedan deo krova bio je pokriven novim gvožđem, zidovi su vremenom potamneli.
Svetlana je pokucala.
Niko nije odgovorio.
Jedan stariji čovek je radio u susednom kraju.
„Izvinite“, upita Svetlana. „Da li znate ko je ovde živeo?“
Prišao je bliže.
- Ovde?
- Da.
— Porodica Vojvodić.
Svetlana je osetila kako joj se iznutra steže.
- Dugo vremena?
- Veoma.
— I gde su sada?
- Nikog više nema.
- Uopšte?
— Vlasnik je umro pre nekoliko godina. Sin je otišao. Onda su hteli da prodaju kuću.
Svetlana je pokazala fotografiju. Komšija je dugo gledao, a onda se namrštio.
- Znam ovu devojku.
- Ko je ona?
- Tanja.
— A žena?
- Njena majka. Ljubica.
Marina tiho reče:
— Jul. Poslednje leto.
Komšija je čuo.
- A, znači ovo je fotografija snimljena pre odlaska.
Svetlana je brzo upitala:
- Šta se desilo?
Starac je seo na klupu. Ljubica je planirala da ode sa ćerkom kod sestre. Njen muž je tada već bio umro.
- A onda?
- Otišli su.
- Zauvek?
- Da.
- Zašto?
Komšija je slegnuo ramenima.
— Život se tako odvijao.
Ali Svetlana je osećala da joj on ne govori sve.
— Šta je sa mašinom za šivenje?
Starac ju je pogledao.
„Posle njene smrti, njen sin je došao i uzeo njene stvari. Verovatno i mašinu.“
Svetlana je pokazala fotografiju.
— Znaš li šta se desilo sa Ljubicom i Tanjom?
— Ne znam tačno.
— Mogu li da pitam nekog drugog?
Starac je pomislio.
- Idi kod Valentine.
— Gde ona živi?
— U kući preko puta.
Našli su Valentinu. Žena je već bila u starijim godinama, ali se ispostavilo da joj je pamćenje odlično.
Kada je videla fotografiju, odmah je prepoznala ljude.
- Ljubica.
- Da.
- A devojka je Tanja.
— Šta im se desilo?
Valentina je sela na stolicu.
„U redu je. Ljubica je jednostavno odlučila da započne novi život nakon smrti svog muža.“
Svetlana je bila iznenađena.
— Zašto je onda napisala „prošlog leta“?
Žena je pogledala fotografiju.
— Zato što je htela da proda kuću.
— I prodala ju je?
- Nije imala vremena
- Zašto?
— Neposredno pre odlaska, razvila je zdravstvene probleme.
— Ozbiljno?
- Da.
Ljubica je ipak otišla. Ali posle nekoliko meseci je umrla. Tanja je tada imala devet godina. Devojčicu je primila njena tetka.
Kuća je ostala zatvorena.
— A mašina za šivenje?
- Ljubica ju je mnogo volela.
— Da li je šila?
— Za celo selo.
Valentina se osmehnula.
„Neko je doneo pantalone, nekome je trebalo da se popravi haljina, nekome da se pokrije jakna. Ljubica je uvek pomagala.“
— Zato je mašina tako važna?
Svetlana je pogledala fotografiju.
- Zašto su to sakrili?
Valentina je bila iznenađena.
— Bilo je sakriveno?
- Završila je u mašini.
Žena je odmahnula glavom.
- Ne znam.
Ali onda je iznenada zaćutala.
- Iako...
- Šta?
— Pre nego što je otišla, Ljubica mi je rekla jednu čudnu stvar.
- Koji?
„Rekla je: 'Ako se Tanja ikada vrati, želim da pronađe fotografiju.'“
Svetlana se zamrzla.
— Fotografija?
- Da.
— Jesi li znala gde ju je sakrila?
- Ne.
— Zašto li je odlučila da je sakrije u mašinu za šivenje?
— To stvarno ne znam.
Žena je ponovo pogledala sliku.
Svetlana je pitala:
— I Tanja se vratila?
Valentina nije odmah odgovorila.
— Pre nekoliko godina.
- Ovde?
- Da.
— Družila se sa mojom ćerkom.
Svetlana je osetila uzbuđenje.
— Znaš li gde je ona sada?
— Živi u centru grada.
- Prezime?
— Posle braka je drugačije.
Ovo nije bilo dovoljno.
Ali sada imaju priliku da nastave svoju potragu.
Svetlana je pronašla stare dokumente za kuću.
Prezime je tamo sačuvano.
Tatjana Vojvodić.
Nekoliko dana kasnije pronašla je ženu sa tim imenom.
Godine su se poklapale. Svetlana je dugo oklevala da li da pozove. Na kraju sam napisala poruku.
„Zdravo. Možda sam pronašao nešto što je pripadalo tvojoj majci.“
Odgovor je stigao u roku od nekoliko sati.
„Šta tačno?“
Svetlana je poslala fotografiju.
Nije bilo odgovora skoro ceo dan.
Sledećeg dana stigla je kratka poruka:
"Gde si ovo našla?"
Upoznale su se nedelju dana kasnije. Tatjana je stigla sama. Kada je Svetlana izvadila fotografiju, žena je dugo nije podigla.
Onda je konačno ispružila prste.
— Mislila sam da je odavno nestala.
— Sećaš li se ove fotografije?
- Svakako.
Tatjana se osmehnula.
— Ovde sam već sedam godina.
— Da li je mama stvarno želela da je pronađeš?
Tatjana je pogledala Svetlanu.
- Da.
— Jesi li znala za mašinu?
- Ne.
— Pa odakle onda?
Tatjana je izvadila staru svesku iz torbe.
— Nakon što mi je majka umrla, njene stvari su mi date. U njima je bila poruka.
Otvorila je stranicu.
Rukopis je bio uredan.
„Stavila sam fotografiju tamo gde sam provodila najviše vremena.“
Svetlana je odmah shvatila.
— Mašina za šivenje.
Tatjana je klimnula glavom.
„Godinama nisam mogao da razumem šta je mislila.
— A mašina?
- Moj ujak ju je doneo.
- Posle?
- Prodao je kuću i neke od svojih stvari.
Tatjana je zatvorila oči.
— Mislila sam da je fotografija izgubljena.
Svetlana je predala fotografiju.
Tatjana ga je držala obema rukama.
— Znaš li šta je najčudnije?
- Šta?
— Jedva se sećam tog dana.
— Ali sećaš li se fotografije?
- Da.
Ona se osmehnula.
„Mama je tada rekla da ćemo uskoro otići i da se nikada nećemo vratiti. Plakala sam jer nisam želela da napustim kuću.“
- A onda si se vratila.
- Da.
Tatjana je pogledala fotografiju.
— Samo mama to nije videla.
Neko vreme, obe su ćutale.
Onda je Tatjana upitala:
— Mogu li da vidim mašinu?
Svetlana je klimnula glavom.
Stigli su kući.
Mašina je stajala u radionici.
Tatjana joj je prišla i stavila dlan na drveni poklopac.
- Ona.
— Sećaš li je se?
- Svakako.
Tatjana je prešla prstima preko mašine.
- Ovde je mama uvek držala makaze.
Onda je otvorila poklopac.
- A ovde je imala kalemove.
Ona se osmehnula.
— Stalno sam okretala ovaj točak kad sam bila dete.
Svetlana se nasmejala.
- Sada je jasno zašto je mehanizam bio tako zategnut.
Prvi put tokom celog razgovora, Tatjana se iskreno nasmejala.
- Mama me je uvek grdila kada sam to radila.
Dugo su gledali auto. Tatjana je ispričala kako joj je majka sašila haljinu za prvi školski raspust, kako je uveče sedela pored prozora, kako je čuvala kalemove konca u maloj kutiji.
Za Svetlanu je to bila stara stvar.
Za Tatjanu, to je deo detinjstva.
Nekoliko dana kasnije htela je da otkupi mašinu.
Svetlana je odbila.
- Ona je tvoja.
- Ali kupila si je
— Ali ja nisam ta kojoj ona pripada, bez obzira što sam za nju dala para.
Tatjana se osmehnula.
- Onda hajde da to uradimo ovako.
- Kako?
- Mašina je zajednička.
- Zašto?
- Jer da je nisi kupila, nikada ne bih znala gde je fotografija.
Svetlana se složila.
Od tada, mašina je bila kod nje. Tatjana je ponekad dolazila. Zajedno su očistile mehanizam, zamenile stare delove i pokušale da je vrate u rad. Posle nekoliko meseci mašina je ponovo počela da radi. Neujednačeno u početku.
Onda tiše. A onda je mehanizam počeo da radi gotovo na isti način kao i pre mnogo godina.
Kada je Svetlana prvi put uvukla konac u iglu i napravila nekoliko uboda, Tatjana je stajala u blizini.
- Mama bi bila srećna.
— Da li stvarno tako misliš?
- Naravno.
Svetlana je pogledala tkaninu.
Na njemu se pojavila ravna linija.
- Onda ćemo šiti.
Tatjana se nasmejala.
- Zapravo ne znam kako.
- Naučićeš.
- Sada moram.
Od tog dana počeli su da se sastaju vikendom. U početku su učile jednostavne stvari. Onda su počele da šiju salvete, male torbice i jastučnice. Tatjana je donela fotografiju i stavila je pored pisaće mašine.
Više nije skrivala fotografiju.
Jednog dana Svetlana je pitala:
- Šta ćeš uraditi sa njim?
Tatjana je odgovorila:
— Ostaviću to svojoj ćerki.
- Zašto?
— Da bi znala kakva je bila njena baka.
Prošlo je još nekoliko meseci. Svetlana je primila paket. Unutra je bio mali okvir. Sadržala je kopiju stare fotografije. U blizini je bila poruka:
„Sada se neće izgubiti.“ Svetlana je stavila ram na policu blizu šivaće mašine. Ponekad bi Marina prišla kod nje i pitala:
- Pa, jesi li pronašao još jednu tajnu?
- Ne.
- Šteta.
— Ali sada mogu da šijem.
- To je još gore.
Svetlana se nasmejala.
Ali više nije nazivala mašinu starom. Za nju je to postala porodična stvar, iako u jednom trenutku nije imala nikakve veze sa njenom porodicom.
Najiznenađujuće je bilo nešto drugo.
Fotografija je ležala unutar kućišta mnogo godina.
Niko je nije tražio.
Niko je nije video.
Preživela je selidbu, prodaju kuće, smrt vlasnika, promenu vlasništva i prodaju imovine.
I samo je slučajni kupac jednog dana odlučio da ne prođe pored stare mašine za šivenje.
Tatjana je tada rekla Svetlani:
— Mama je uvek govorila da ponekad stvari mogu sačuvati uspomene bolje od ljudi.
Svetlana je odgovorila:
— Verovatno je zato tvoja fotografija upravo sada izašla u javnost.
Tatjana je klimnula glavom.
- Možda jeste.
Priča je mogla da se ovde završi. Ali godinu dana kasnije, desilo se nešto drugo. Svetlana je dobila pismo od Tatjane.
U koverti je bila nova fotografija. Prikazivala je mladu ženu, malu devojčicu i tu istu drvenu kuću.
Ovog puta, sama mašina za šivenje je stajala pored njih.
Na poleđini je Tatjana napisala:
„Sada znam zašto je mama sakrila fotografiju tamo. Želela je da se jednog dana vratim.“
Svetlana je dugo gledala fotografiju.
A onda je ponovo sela za mašinu. Točak se okrenuo. Igla je pala. Mehanizam je počeo tiho da radi.
Kuc-kuc-kuc.
Skoro isto kao i pre mnogo godina.
Tek sada se ovaj zvuk čuo u drugoj kući.
A devojka koja je nekada iz radoznalosti zavrtela točak više nije bila tu.
Ali pojavila se druga žena koja je, decenijama kasnije, ponovo mogla da čuje poznati zvuk svog detinjstva.
Ponekad čovek misli da kupuje staru stvar. Ali u stvari, zajedno sa tim, on dobija i tuđe sećanje. I ako budemo imali sreće, ovo sećanje će jednog dana opet naći onog kome zaista pripada.
Napomena: Ova priča je napisana u formi životne ispovesti, ali imena likova i okolnosti predstavljaju fikciju i osmišljeni su isključivo za potrebe teksta.
