Postoje stvari o kojima se obično ne govori naglas. Ne zato što su retke, već zato što su previše bolne da bi se priznale.
Na primer ovo: odraslo dete koje ste odgajili, kome ste poklonili najbolje godine života, odjednom počinje da vam se obraća kao da mu smetate. Prekida vas. Reaguje iritirano. Prevrće očima na vaše reči.
I vi ćutite. Trpite. Govorite sebi: "Umoran je. Ima posao, decu, probleme."
Sve to može biti tačno. Ali tačno je i nešto drugo: često mi same – svojim rukama – učimo svoju decu da se prema nama tako ponašaju. Ne zato što smo loše majke, nego zato što ponavljamo iste greške, a da toga nismo ni svesne.
Evo ih, iskreno i bez ulepšavanja.
Greška br. 1: Pretvaranje da je sve u redu kada nije
Dete izgovori grubu reč. Ćutite. Kažete sebi: "U redu, neću praviti dramu od toga."
Sledeći put opet ćutite.
A onda se, iznenađeni, jednog dana zateknete kako se plašite da pozovete sina ili ćerku. Počinjete pažljivo da birate reči, izvinjavate se što uopšte pitate, zaobilazite teme koje bi mogle "zasmetati".
Tada ćutanje prestaje da bude mir i postaje polako prihvatanje neprihvatljivog. Svaki put kada ne reagujemo na grubost, malo po malo brišemo sopstvene granice, toliko neprimetno da to i ne primetimo.
Greška br. 2: Traženje izgovora za ponašanje deteta umesto istine
"Samo je umoran." "Prolazi kroz težak period." "Mladi su nervozni, pritisci su veliki."
Sve to može biti tačno. Ali ništa od toga ne briše činjenicu da umor ne daje pravo da se sa majkom razgovara bez poštovanja.
Kada stalno opravdavamo tuđe ponašanje, postepeno oduzimamo sebi pravo na normalan odnos. I najčudnije je što to radimo same sebi, bez prisile.
Greška br. 3: Preterano objašnjavanje sebe
Zovete, pa objašnjavate zašto. Pitate, pa se odmah izvinjavate. Kažete nešto, pa odmah dodate: "Ali naravno, kako ti želiš…"
Što više objašnjavanja, to manje težine imaju vaše reči. Nesvesno šaljete poruku da ni sami niste sigurni da imate pravo da ih izgovorite.
A siguran čovek ne objašnjava previše. On kaže jasno i kratko, bez opravdavanja.
Greška br. 4: Traženje sopstvene vrednosti kroz odnos sa detetom
Ako se javio – znači da sam potrebna. Ako se nije javio – znači da sam suvišna. Ako je bio nežan – sve je u redu. Ako je hladan – sve se ruši.
To je zamka.
Kada vam ceo unutrašnji mir zavisi od toga da li je neko danas bio raspoložen da se javi, postajete ekstremno ranjivi. A ta ranjivost ne izaziva sažaljenje, već često umor i distancu kod drugih.
Vaša vrednost ne bi trebalo da zavisi od telefonskih poziva i tonova razgovora.
Greška br. 5: Strah od konflikta veći od straha od gubitka poštovanja
"Samo da ne bude svađe." "Bitno je da je mir u porodici."
Naizgled mudro, ali u praksi često znači: spremna sam da trpim nepoštovanje samo da ne dođe do neprijatnog razgovora.
Problem je što se odnos već narušava – samo tiho, iznutra. Nagomilava se ogorčenost, umor i osećaj nepravde.
Mirno reći: "Ne razgovara se sa mnom na taj način" nije sukob. To je granica.
Greška br. 6: Pokušaj rešavanja svega u trenutku konflikta
Dete je grubo, a vi odmah objašnjavate, dokazujete, podižete ton.
U tom trenutku razgovor gotovo nikada ne vodi ka rešenju, jer su obe strane već emotivno "zapaljene". Tada ne govore razlozi, nego reakcije.
Pauza nije slabost. Naprotiv – smireno "pričaćemo kasnije" pokazuje kontrolu, a ne slabost.
Greška br. 7: Postajanje "zgodne" na sopstvenu štetu
Uvek razume, uvek ćuti, uvek popušta – to zvuči kao vrlina, ali vremenom briše osobu iz odnosa.
Što ste "lakši za druge", to postajete nevidljiviji sebi. I jednog dana shvatite da vas više niko i ne pita šta mislite, jer su navikli da ćete se složiti.
Ljubav i granice nisu suprotnosti. To je osnova zdravog odnosa.
Greška br. 8: Ignorisanje malih signala i čekanje velike krize
Grubost ne dolazi odjednom. Prvo je ton. Onda podsmeh. Onda prekid razgovora. Onda otvorena iritacija.
U svakoj fazi postoji trenutak kada se može mirno reagovati. Ali ako se sve guta, na kraju ili dolazi eksplozija ili potpuna tišina.
Male reakcije na vreme sprečavaju velike krize kasnije.
Greška br. 9: Verovanje da se ništa više ne može promeniti
„Kasno je.“ „Takav je.“ „Šta sad možemo.“
To je najopasnija greška, jer zatvara svaku mogućnost promene.
Odnos se može menjati u svakom životnom dobu. Ne brzo, ne lako, ali može. Kada se promeni način komunikacije, menja se i dinamika odnosa.
Šta zaista pomaže
Ne dugi razgovori o odnosima, nego male, dosledne stvari:
- mirno reći: "Tako se sa mnom ne razgovara"
- ne ulaziti u razgovor odmah posle grubosti
- ne pravdati se bez potrebe
- imati svoj život koji ne zavisi od tuđih poziva
I najvažnije: poštovanje prema sebi ne treba da bude sredstvo u raspravi, nego unutrašnji stav.
Jer upravo to, paradoksalno, najčešće vraća i poštovanje drugih.
