„Zašto si to uradila, Jasmina? Kako si mogla?“ glas mi je drhtao dok sam gledala u suzno lice moje svekrve. Kiša je udarala o prozor, a ona je stajala na pragu, mokra do kože, rukama stegnutim oko stare torbe. Nije mi odmah odgovorila. Samo je sela za kuhinjski sto, pogledala me crvenim očima i šapnula: „Nisam imala izbora, Natalija. Veruj mi, nisam imala izbora.“
Sve je počelo pre dve nedelje, kada se moj muž Andriija vratio kući kasno, nervozan i ćutljiv. Nisam ga ništa pitala; navikla sam na njegove tihe dane otkako je izgubio posao u luci. Ali te večeri, kada sam mu donela čaj u dnevnu sobu, zatekla sam ga kako sedi u mraku, gledajući u pod. „Mama mi nešto krije“, rekao je tiho. „Nešto nije u redu.“
Tada nisam znala koliko će te reči sve promeniti. Jasmina je uvek bila stub naše porodice – žena koja je preživela rat, sama odgajila sina i uvek imala osmeh za mene i našu ćerku Taru. Ali tog dana kada je došla na vrata, slomljena i izgubljena, shvatila sam da ni ona nije nepobediva.
„Natalija, moram ti nešto priznati“, počela je kroz suze. „Znam da ćeš me mrzeti, ali više ne mogu da čuvam ovu tajnu. Pre mesec dana… Uzela sam novac sa Andrijine ušteđevine. Znam da si ga štedela za Tarino obrazovanje. Bila sam očajna… Bila sam preplavljena dugovima i nisam želela da Andrija zna u kolikoj sam nevolji.“
Osetila sam kako mi krv navire u lice. „Uzeli ste nam novac? Sve što smo godinama štedeli? Kako ste mogli?“
Jasmina je jecala, a ja sam osetila kako se zidovi oko mene ruše. Sećala sam se svih onih večeri kada bismo sebi uskraćivali sitnice kako bismo mogli da platimo Tarine časove matematike ili joj kupimo novu jaknu za zimu. Sećala sam se Andrijinih umornih očiju kada bi pogledao stanje na svom bankovnom računu i rekao: „Biće dovoljno za Taru, samo da izdržimo još malo.“
„Nisam imala nikoga drugog“, šapnula je Jasmina. „Banka je pretila da će mi zapleniti stan. Nisam želela da izgubim kuću koju smo godinama gradili... Nisam znala šta drugo da radim.“
U tom trenutku, mržnja i tuga su se borile u meni. Htela sam da vrisnem, da je izbacim iz kuće, da joj kažem da nam se više nikada ne pojavljuje na vidiku. Ali onda sam pogledala njene ruke - stare, ispucale od posla - i setila se kako me je zagrlila kada sam prvi put došla u ovu porodicu.
Andrija se te večeri vratio kući ranije nego obično. Kada je video svoju majku za stolom i mene kako plačem, znao je da nešto nije u redu.
„Šta se dešava?“ upitao je.
Nisam mogla da govorim. Jasmina je ustala i pogledala ga pravo u oči.
„Sine... Uzela sam tvoj novac. Sve što si uštedeo za Taru. Molim te, oprosti mi... Bila sam očajna.“
Andrija je samo stajao tamo, bez reči od šoka. Zatim je napustio kuću bez reči.
Nisam spavala te noći. Tara je došla do mog kreveta i pitala: „Mama, zašto tata plače? Zašto baka ne odlazi kući?“ Nisam znala šta da joj kažem.
Narednih dana, Andrija nije razgovarao ni sa mnom ni sa svojom majkom. Odlazio bi rano ujutru i vraćao se kasno uveče. Jasmina je ostajala sa nama jer nije imala gde drugde da ode – banka joj je već oduzela stan.
U kući je vladala tišina koja je bolela više od bilo kojih reči.
Jednog jutra, dok sam spremala doručak, Tara je došla do mene sa crtežom na kojem smo svi zajedno – nasmejani, zagrljeni ispred kuće.
„Hoće li baka ponovo biti srećna? Hoćemo li svi ponovo biti zajedno?“, pitala me je.
Tada sam shvatila koliko nas je ova izdaja razdirala iznutra.
Te večeri, sedela sam sa Andrijom na balkonu dok su kapi kiše udarale o limeni krov.
„Znam da ti je teško“, rekla sam mu tiho. „Ali Jasmina nam je uvek bila podrška. Možda možemo da joj pomognemo da vrati novac... možda možemo da pokušamo da oprostimo.“
Andrija me je pogledao kroz suze koje nije mogao da sakrije.
„Ne znam da li ću joj ikada više moći verovati“, rekao je slomljenim glasom. „Ali ne mogu ni da gledam kako se raspada pred našim očima. To je moja majka...“
Nedelje su sporo prolazile. Jasmina je pokušavala da pomogne po kući, tražila je posao u oglasima i svaki dan molila za oproštaj. Tara joj je donosila cveće iz bašte i crtala srca sa rečima „Bako, volim te“.
Jednog popodneva, Andrija se vratio kući sa papirom u ruci.
„Našao sam posao sa skraćenim radnim vremenom na građevini“, rekao je tiho. „Vraćaćemo novac polako... ali želim da znaš, mama – poverenje se teško vraća. Moraš nam pokazati da ti je stalo do nas više od bilo kog stana ili novca.“
Jasmina mu je prišla i zagrlila sina kao dete prvi put posle dugo vremena.
„Nikada više neću sebe staviti ispred tebe“, šapnula je kroz suze.
Danas, mesecima kasnije, još uvek osećam posledice te izdaje. Poverenje se gradi sporo, ali ljubav prema porodici mi daje snagu da pokušam da oprostim.
Ponekad se pitam: Da li je moguće potpuno oprostiti onome ko nas najviše povredi? Može li porodica preživeti izdaju ako postoji ljubav i želja da se to popravi? Šta ti misliš?
