„Goco, čestitam! Čula sam da se Sloba oženio!“ rekla mi je to komšinica Mara dok sam zalivala cveće na balkonu. Ruka mi je drhtala, voda se prolila po muškatlama. Zbunjeno sam je pogledala, pokušavajući da shvatim šalu. „Koji Sloba? Moj Sloba?“ upitala sam, a glas mi je već pucao. Mara je odmah shvatila da nešto nije u redu. „Pa... izvini, mislila sam da znaš. Svi u zgradi pričaju. Sloba je viđen sa tom devojkom, Jelenom kod matičara prošle nedelje. Rekli su da je i kum, taj njegov prijatelj, Petar...“
Zatvorila sam vrata balkona i naslonila se na hladni zid hodnika. Srce mi je lupalo kao da će iskočiti iz grudi. Moj sin, moje jedino dete,oženio se – a ja to saznajem od komšinice? Kako je moguće da nisam znala? Gde sam pogrešila?
Sećanja su mi se vraćala kao bujica: Sloba kao dečak, trči po dvorištu u Drvaru, gde smo živeli pre rata; Sloba u Beogradu, kada smo morali sve da ostavimo iza sebe i počnemo ispočetka; Sloba mi je govorio da ga ostavim na miru, da više nije dete. I ja, tvrdoglava, ponosna, koja sam uvek mislila da znam šta je najbolje za njega.
Telefon mi je bio težak u ruci. Nisam znala da li da ga pozovem ili da čekam da se javi. Trebalo mi je nekoliko sati da skupim hrabrost. Pozvala sam ga. Javio se posle trećeg zvona.
„Halo?“
„Slobo… Je li istina?“
Tišina na drugom kraju. Vazduh je postao pregust da bih mogla da dišem.
„Mama… Nisam znao kako da ti kažem. Sve se dogodilo tako brzo. Jelena je trudna. Nismo hteli da pravimo veliku stvar od toga…“
„A ja? Nisam velika stvar? Nisam ti majka?“
Osetila sam kako mi glas drhti, ali nisam mogla da prestanem. „Jesam li toliko pogrešila da nisi mogao da dođeš i kažeš mi? Jesam li ti toliko strana?“
Sloba je ćutao. Znam ga – kada ćuti, znači da ne zna šta da kaže ili ga boli.
„Mama, žao mi je… Nisam želeo da ovako saznaš. Nije bilo vremena… Jelenina mama je došla iz Loznice samo na nekoliko dana, morali smo sve brzo da organizujemo… Nisam želeo da te povredim.“
„Ali jesi! Povredio si me više nego što možeš da zamisliš!“
Prekinula sam poziv pre nego što počnem glasno da plačem.
Nisam spavala te noći. Gledala sam stare slike – Sloba sa osmehom bez prednjih zuba, na maturi, pa kada se upisao na fakultet. Sećala sam se i svih naših svađa: oko ocena, oko prijatelja, oko toga što nikada nije želeo da priča o svojim osećanjima. Možda sam ga previše pritiskala? Možda sam bila previše stroga?
Narednih dana izbegavala sam komšije i prijatelje. Svi su znali pre mene. Svi su šaputali iza mojih leđa: „Jadna Goca, ona čak ni ne zna šta joj sin radi.“ Osećala sam stid i bes – na sebe, na Slobu, na ceo svet.
Jednog popodneva zazvonilo je zvono na vratima. Otvorila sam i ugledala Jelenu – sitnu devojčicu sa velikim očima i jedva vidljivim stomakom.
„Zdravo, tetka Goco… Mogu li da uđem?“
Nisam znala šta da kažem. Samo sam klimnula glavom.
Sela je za kuhinjski sto i iskreno me pogledala.
„Znam da si ljuta na Slobu… A možda i na mene. Ali on te voli. Samo… ponekad te se plaši. Kaže da si uvek imala velika očekivanja od njega.“
Osetila sam kako mi suze naviru na oči.
„Nisam znala… Nisam znala da ga toliko gušim. Samo sam mu želela najbolje.“
Jelena me je nežno pogledala.
„Znam… i ja imam mamu koja me toliko voli da ponekad ne vidi koliko me boli kada ne mogu nešto da ispunim. Ali sada ćemo biti porodica. Želim da budeš deo naših života.“
Nisam više mogla da izdržim – plakala sam pred njom kao dete.
Te večeri me je Sloba pozvao.
„Mama… Jelena mi je rekla da si bila dobra prema njoj. Hvala ti. Znaš… Plašio sam se tvoje reakcije više od svega na svetu. Ali želim da upoznaš svog unuka kada se rodi. Želim da budeš tu za nas.“
Tada sam shvatila: tišina u našoj porodici nije došla preko noći. Gradili smo je godinama – ja svojim ponosom, on svojim strahom od razočaranja. Ali možda nije kasno za novi početak.
Sutradan sam otišla kod njih sa kolačima koje Sloba najviše voli od detinjstva – orahovim šapama i baklavom koju je napravila moja mama iz Drvara.
Jelenaa me je zagrlila na vratima, a Sloba me je pogledao sa osmehom koji nisam videla godinama.
Možda nikada neću zaboraviti bol što nisam bila deo najvažnijeg trenutka u njegovom životu, ali mogu pokušati da budem deo svega što dolazi.
Ponekad se pitam: Koliko nas tiho gubi najvažniju stvar – ljubav naše porodice? I koliko hrabrosti nam je potrebno da budemo prvi koji će prekinuti tu tišinu?
