11 godina sam bio suprug žene obolele od šizofrenije: Bio miran dok je bila u mentalnoj bolnici, kad sam je ostavio, usledio je poziv i 3 najbolnije reči ikad

Jedan Amerikanac je napisao iskrenu ispovest kako mu je bilo u braku sa ženom koja ima šizofreniju. Bolni iskustvo slično tom imala je devojka koja je živela sa majkom obolelom od šizofrenije.

Ljubav bez sumnje

Moja druga supruga delovala je kao neko ko zna šta želi. Bila je inteligentna, šarmantna, duhovita i sposobna. Imala je karijeru u ozbiljnoj naučnoj firmi, radila za podizvođača NASA-e, i nosila tu sigurnost žene koja ima kontrolu nad svojim životom.

Znao sam da je u prošlosti imala jedan težak period — neki incident nakon seminara, koji joj je, navodno, pokrenuo stari posttraumatski stres. Bila je odsutna s posla nekoliko nedelja, i govorila mi je da je to iza nje.
Nisam znao da je tada zapravo bila hospitalizovana na psihijatriji.
Nisam znao ni da je u srednjoj školi i na fakultetu imala više ozbiljnih epizoda, ni da su postojali pokušaji samoubistva.

Sve te činjenice, one najteže, bile su neizgovorene.
A ja nisam pitao.
Zaljubljeni ljudi retko postavljaju prava pitanja.

Sumnje koje nisam video

Kada smo počeli da živimo zajedno, bilo je malih čudnosti. Njen način razmišljanja ponekad bi bio haotičan, imala je neobične strahove, menjala bi mišljenja u roku od nekoliko minuta.
Ali ja sam sve to tumačio kao tragove njenog detinjstva. Znao sam da je odrasla u disfunkcionalnoj porodici, i to mi je bilo dovoljno objašnjenje.
Nikada nisam pomislio da je to nešto dublje.

Kada sam dobio novi posao — visoko pozicioniran u jednoj internet kompaniji u Feniksu — ona je bez razmišljanja dala otkaz u svojoj firmi u kojoj je radila više od deset godina. Počela je da pakuje kofere i rekla:
„Idemo. Život je tamo gde si ti.“

U tom trenutku, to mi je delovalo romantično.
Kasnije sam shvatio da je to bila prva ozbiljna manifestacija njene impulsivnosti, deo bolesti koji nisam prepoznao.

Kada se tlo počelo pomerati

Nakon nekoliko godina, moj posao je propao. Kompanija je ugašena, a ja sam ostao bez posla.
Njena reakcija me je tada dirnula — uzela je posao u call centru, na noćnoj smeni, za minimalac, samo da bismo mogli da plaćamo račune. Mislio sam da je to izraz ljubavi i požrtvovanja.
Tek kasnije sam shvatio da je to bio panični pokušaj da zadrži osećaj kontrole nad svetom koji se rušio.

Kada sam dobio novu poslovnu ponudu u Portlandu, pristala je da se ponovo preselimo. Sve je delovalo normalno — do trenutka kada sam odlučio da napustim posao u Enronu.
Tada je sve puklo.
Nisam znao da je ona svoj identitet vezala za moj uspeh. Kada sam ja dao otkaz, kao da sam srušio stub na kojem je stajala njena krhka realnost.

Prvi slom

Sve se promenilo gotovo preko noći.
Od vedre i racionalne žene, pretvorila se u nekoga koga nisam prepoznavao.
Postala je sumnjičava, paranoična, govorila je da ljudi žele da nam preotmu imovinu, da nas prate, da postoji zavera protiv nas.

Sećam se dana kada smo sedeli kod terapeuta.
Pogled joj je bio staklast, disanje ubrzano, a pogled je stalno lutao po prostoriji.
Govorio sam joj da se smiri, ali nije mogla.
Ubeđivala me je da moramo bežati, da će nas “oni” pronaći.

Nisam imao izbora. Morao sam da je prevarim da bi sela u avion, verujući da idemo na odmor.
Tog dana sam je odveo u najbolju ustanovu za akutne psihotične epizode.

Istina koja razbija svet

Kada su lekari počeli da pričaju sa mnom, shvatio sam da moj život više nikada neće biti isti.
Rekli su mi da je ovo bio njen šesti psihotični slom.
Da se njena dijagnoza zove paranoidna šizofrenija.
Da je trebalo da bude na terapiji i lekovima godinama — ali ih nije uzimala.

U meni se sve raspalo.
Osećao sam krivicu, tugu, strah, nevericu.
Kako to da nisam video?
Kako sam mogao da živim pored nekoga, da ga volim, a da ne primetim?

Godine borbe i nade

Odlučio sam da ostanem uz nju.
Pristao sam na sve — terapije, grupe podrške, zajedničke sesije, lekove.
Otišli smo čak i u terapijski kamp u Skotsdejlu, gde su dani prolazili u terapiji od jutra do kasno u noć.
Bilo je trenutaka kada sam pomislio da se vraća — da je opet ona, moja žena, ona koju sam voleo.

Ali između tih kratkih perioda stabilnosti, dolazili su meseci potpunog haosa.
Kupovala je stvari koje nam nisu trebale, trošila ogromne sume, pravila rizične poteze, vozila po planinskim putevima kao da je besmrtna.
A ja sam pokušavao da budem racionalan, dok mi je duša iznutra pucala.

Paranoja i povlačenje

Kod kuće je postala opsednuta vestima. Satima je gledala televizor, tumačila poruke u reklamama, verovala da su novinari deo zavere.
Ponekad bih je zatekao kako piše beleške o “signalima” koje je dobila tog dana.
Bilo je jezivo.
Čovek koji živi sa osobom u psihotičnoj epizodi zna onaj osećaj — kao da spavaš pored tuđeg uma.

Kada bih se vraćao s poslovnih putovanja, primećivao bih da je nameštaj pomeren, slike sklonjene, a neke stvari nestale.

Kasnije, kada sam izgubio taj posao koji mi je tada značio sve, ona je bila prva koja je ustala i rekla: „Naći ću nešto, samo da premostimo ovo.“ I zaista jeste. U roku od nekoliko dana počela je da radi noćne smene u malom skladištu, za minimalac, iscrpljena, ali nepokolebljiva. U njenoj odlučnosti video sam nešto što me je dirnulo do suza. Nisam u tome video očaj, nego lojalnost, spremnost da se bori, da ne odustane. U tom trenutku sam je voleo više nego ikada — možda zato što je delovala kao stub dok sam ja bio potpuno izgubljen.

Ali s vremenom, taj osećaj stabilnosti počeo je da se kruni. Kada sam konačno dao otkaz i u novoj firmi, želeći da napravim preokret, da se posvetim sebi, nisam znao da time rušim i deo njenog sveta. Nisam razumeo da je svoj identitet počela da gradi oko mog rada, mog ritma, mog „ja“. U njenoj glavi, moja odluka da stanem značila je da sve staje — i to je bio trenutak kada se nešto u njoj prelomilo.

Ubrzo su počeli napadi panike. U početku sam mislio da je u pitanju umor, stres, možda hormonski disbalans. Međutim, uskoro su počele sumnje, paranoja, neobjašnjivi strahovi. Sećam se jedne seanse kod terapeuta — sedeli smo jedno pored drugog, a ona je pogledom kružila po sobi, širom otvorenih očiju, nesposobna da se opusti. Govorila je da oseća kako nas posmatraju, da je cela zgrada ozvučena, da su svi, od portira do lekara, deo nekakve zavere. Bio sam izgubljen, nemoćan, ali sam znao da moram nešto da uradim.

Da bi ušla u avion i otišla u ustanovu za lečenje, morao sam da je prevarim. Rekao sam joj da idemo na put, na odmor, da ćemo „pobjeći“ od svega toga. Tek kada su se vrata aviona zatvorila, shvatio sam težinu onoga što radim — iako sam znao da je to jedini način da je spasem.

U toj ustanovi sam prvi put čuo celu priču. Da se to već dešavalo. Više puta. Da je imala epizode i ranije, da su lekari savetovali terapiju, lekove, nadzor. I da je, kao i sada, sve prekinula na svoju ruku, čim bi joj se učinilo da se „oporavila“. Sedeo sam u hodniku, nemo, sa hrpom papira u rukama, dok mi je lekar objašnjavao istoriju bolesti moje žene, kao da govori o nekoj osobi koju ja zapravo nikada nisam poznavao.

Ipak, ostao sam. Nisam mogao da odem. Nisam znao ni gde bih, ni ko bih bio bez nje. Verovao sam da ljubav može da izdrži i to. Proveli smo godine pokušavajući da izgradimo novi život, uz terapije, lekove, nadzor, savete stručnjaka. Odlazili smo i u tzv. „terapijske kampove“ — mesta gde su se dani provodili u krugu razgovora, meditacija, vežbi poverenja i tišine. Nekada bih, u tim tihim večerima, gledao u nju i mislio da smo uspeli da vratimo ono staro — ali te iluzije bi se raspale onako kako puca tanka staklena čaša kad je dotakne vreo čaj.

Jer između trenutaka prividnog mira dolazile su faze potpune konfuzije. Jednog vikenda, dok sam bio na službenom putu, kupila je kuću. Bez ikakvog plana, bez razmišljanja, samo zato što je „osetila da treba“. Drugog puta je iznajmila automobil i vozila se planinskim putem sve dok nije sletela s puta. Rekla mi je da je to bila „avantura“, pokušaj da „pobegne iz kaveza“.

Kod kuće je postala opsednuta vestima. Satima je sedela ispred televizora, beležila rečenice iz izjava političara, tražila skrivene poruke u običnim vestima. Svaki naslov joj je bio signal, svaka slika dokaz nečije zavere. Govorila je da nas prate, da žele da nam uzmu sve što imamo, da je neko ušao u našu prošlost i menja je.

Kada bih se vraćao s poslovnih putovanja, primećivao sam sitne promene — pomerene predmete, nove brave, razbijena ogledala, ton njenog glasa koji bi se menjao iz trenutka u trenutak. Nekad bi me gledala s beskrajnom nežnošću, a već sledećeg časa s nepodnošljivim nepovjerenjem. Njen pogled me je znao preplašiti više nego bilo šta drugo.

I svaki put sam pokušavao da je vratim — na terapiju, na lekove, na mir. I svaki put sam gubio deo sebe u tom pokušaju.

Jednog jutra, dok je sunce tek provirivalo kroz prozor, rekla mi je da ide u Arizonu. Rekla je da će nadgledati renoviranje kuće i viđati svog terapeuta. Poljubila me, onako usput, gotovo ležerno, kao da odlazi na vikend, a ne na novi početak.

Pomislio sam da će joj promena prijati. Da će joj pustinjski mir pomoći da se ponovo pronađe.

Ali kad sam, nekoliko nedelja kasnije, došao tamo — shvatio sam da ništa nije onako kako je govorila. Kuća nije bila renovirana. Nije išla kod terapeuta. Nije radila. Umesto toga, živela je u nekom svom svetu, prepunom spiskova, mapa, isečaka iz novina, crteža, šifara. Svaki predmet u kući imao je značenje koje samo ona razume.

Sve se ponovo srušilo.

I dok sam stajao na pragu te kuće, u prašini arizonske pustinje, gledajući u ženu koju sam nekada poznavao, shvatio sam da borba koju vodimo nije protiv bolesti, nego protiv njenog nestajanja — polaganog, tihog nestajanja koje briše tragove osobe kakva je nekad bila.

Odluka koja se nije mogla odložiti

Pokušavao sam da odlučim šta da radim. Danima sam razmišljao, noćima nisam spavao. Razgovarao sam s prijateljima, terapeutom, pa i sam sa sobom, vodeći beskrajne dijaloge u tišini sobe, bez publike i bez odgovora.

Svi su imali svoje savete — neki su mi govorili da ostanem, da ljubav može sve da preživi, drugi da pobegnem dok još imam snage. Ali nijedan savet nije mogao da mi pomogne jer sam znao da je izbor moj i samo moj, i da ću morati da živim sa njegovim posledicama.

Jedne večeri, sedeo sam sam u dnevnoj sobi, u polumraku, i na radiju je počela da svira pesma Vili Nelsona. Ta pesma me je pogodila kao grom.

“Posle pažljivog razmišljanja o celoj situaciji, stojim uza zid.
Hodati je bolje nego bežati, a puzati nikada nije dobro.”

U tim stihovima bilo je sve — priznanje, umor, kraj.
Tada sam znao. Došao je trenutak da pustim.

Telefonski razgovor koji je prelomio sve

Pozvao sam je. Glas mi je bio miran, možda i previše. Rekao sam joj da više ne mogu, da sam pokušao sve, ali da sam izgubio snagu, nadu, veru da će se nešto promeniti. S druge strane je vladala tišina — a onda su počele molbe, suze, obećanja.

Došla je posle nekoliko dana, nepozvana. Na licu joj se videla panika, u pogledu očaj. Menjala je pristup iz minuta u minut — molila me, preklinjala, pokušavala da me zagrli, pa da me zavede, da probudi nešto u meni što bi je zadržalo. Ali u meni više nije bilo ničega. Samo praznina.

To je bio trenutak kada sam shvatio da ljubav, koliko god duboka bila, ponekad ne može da premosti ludilo koje izjeda dušu iznutra.

Pad u opsesiju

Nakon mog „ne“, sve se promenilo. Nije odustajala. Počela je da me prati, da mi šalje poruke, da izmišlja priče tokom razvoda. Njeni ispadi su postali sve češći, sve opasniji.

Jednom je, potpuno mirnim tonom, rekla da bi sve završila ako joj dam pištolj. Nisam znao da li preda mnom sedi žena koju sam voleo, ili neko koga ne poznajem.

Te noći sam zvao prijatelja. On je samo rekao jednu rečenicu koju i danas pamtim, izgovorenu bez patetike, kao istinu koja ne ostavlja prostor za dilemu:

„Nikada, nikada više ne smeš biti sam s njom.“

Te reči su me proganjale. Ali znao sam da su istinite.

Promenio sam brave. Obavestio obezbeđenje u zgradi. Naučio da proveravam da li su vrata zaključana, da li su roletne spuštene. I u svemu tome, dok sam pokušavao da zaštitim sebe, shvatio sam da živim kao neko ko je preživeo požar i sada hoda kroz pepeo.

Svakodnevni život je postao mehanički. Radio sam, spavao, jeo, disao — ali ništa nije imalo smisla. Sve vreme sam mislio o njoj, o tome da negde luta, izgubljena, besna, uplašena.

Poslednji susret

Kada je razvod konačno završen, predložila je da se vidimo. Nisam znao da li da pristanem, ali sam otišao — iz poštovanja prema onome što smo nekada bili.

Seli smo u mali kafić. Pila je čaj od kamilice, ja crnu kafu. Delovala je mirno, možda čak i sabrano, ali u njenim očima je i dalje bilo onog nemira, onog neuhvatljivog treperenja koje me je uvek plašilo.

Rekla mi je da se vraća u NASA-u. Da je pozvali, da će raditi na nekom projektu, da odlazi iz grada. Nisam znao da li da poverujem, ali nisam hteo da je osporim. Samo sam klimnuo glavom.

Nisam znao da je to poslednji put da ću je videti.

Tišina posle svega

Godinu dana kasnije, na moj rođendan, dobio sam poziv. Glas s druge strane bio je miran, služben, gotovo hladan. Rekli su mi da je oduzela sebi život.

Tri najbolnije reči u mom životu ONA SE UBILA.

U tom trenutku sve u meni je utihnulo. Nije bilo suza, nije bilo jauka. Samo neobjašnjiva praznina. Kao da je neko ugasio svetlo u prostoriji koja više nikada neće biti ista.

Dugo sam sedeo sam, bez reči, pokušavajući da shvatim da je to kraj ne samo nje, nego i dela mene koji je postojao samo zbog nje.

Krivica i pitanje bez odgovora

Ne znam da li sam mogao više da učinim. Možda sam trebao da ostanem. Možda sam joj dugovao još jednu šansu, još jedan pokušaj. Možda sam bio slab, sebičan, umoran.

Ali istina je da sam dostigao tačku pucanja. Kada neko godinama nosi tuđu bol na svojim leđima, dođe trenutak kada više ne može da hoda.

I kad sve reči utihnu, kad se iscrpe suze, kad nestane svaka nada — ostaje samo tišina. I pitanje koje ne prestaje da odzvanja:

Kako voliš nekoga koga više nemaš snage da spaseš?

Danas, kada se osvrnem, vidim pukotine na ivicama koje tada nisam primećivao. Sitne znakove, blage promene u glasu, u pogledu, u načinu na koji je disala kada bi se uplašila. Sve ono što mi je tada delovalo beznačajno, sada mi deluje kao niz upozorenja koje sam ignorisao.

Vidim kako se polako raspadala, iznutra, i kako sam i ja, u svojoj nemoći, tonuo zajedno s njom.

I ponekad pomislim, u trenucima kada je tišina previše duboka:

„Da sam barem tada znao... možda bih je još uvek imao.“

Stil / Quora