Tabitini roditelji su emigrirali u SAD iz bivšeg SSSR-a. Mislili su da su pronašli sreću u svetu punom sloboda i raznolikih prilika, ali umesto toga njihova porodica se raspala.
"Često sam čula svoje roditelje kako govore o progonima koje su doživeli, a jedan od njih je bila nemogućnost pohađanja visokog obrazovanja. Odrastajući, moji roditelji su mi učvrstili važnost sticanja visokog obrazovanja. 'Nismo sve napustili da bismo ponovo počeli u novoj zemlji, da vi deca ne biste iskoristili većinu prilika ovde', često su govorili.
Kada je moj stariji brat krenuo u srednju školu, bio nam je potreban računar sa pristupom internetu u kući za domaće zadatke. Tada je sve počelo. Tajne. Laži. Užas. Tada mi je moja nevinost oteta, sa samo 13 godina. Moje detinjstvo, moja porodica, moj život, ništa više nije bilo isto.
Živo se sećam tog dana. Ušla sam u kancelariju. Otvorila sam jednu od fioka ormarića za dokumente i prelistala na sam kraj. Tamo sam otkrila ono što će biti početak više od decenije traume. Gomila pornografskih časopisa, video snimaka i pilula za poboljšanje muške potencije, skrivenih u velikoj žutoj fascikli. To je bio prvi put da sam videla nešto tako eksplicitno. Moj otac je bio zavisan od pornografije.
Kada sam predala fasciklu majci, znala sam da ništa više neće biti isto. Kasne noći zaključane u kancelariji postale su sve češće za mog oca. Na kraju su se pretvorile u noći van kuće. Ni glasa gde će biti, sve vreme poricajući bilo kakvo inkriminišuće ponašanje.
Moja majka, kojoj je engleski bio drugi jezik, često bi me budila oko 3:00 ujutru u školskim večerima nakon što bi se iskrala iz svoje spavaće sobe sa očevim telefonom. Tražila bi od mene da joj prevedem beskrajne SMS poruke i imejlove koje je pisao raznim ženama. Sve to je potvrđivalo da je neveran. Osećala sam se kao da sam ja ta koja joj nanosi bol, a ne on, dok sam objašnjavala detalje njegovih afera. Toliko se trudila da ostane jaka zbog mene, ali bi često padala pred moja kolena i jecala. Gledajući majku tako slomljenu, toliko besa je bilo u mom srcu prema ocu. Kako je mogao ovo da joj uradi, nama!? Šta smo uradile da zaslužimo ovo?
Kao da preljuba nije bila dovoljna, moj otac je postajao sve ispunjeniji mržnjom prema porodici. Fizičko i verbalno zlostavljanje postalo je gotovo svakodnevna trpljivost. Moja majka se plašila da će umešati vlasti, plašeći se dalje eskalacije od strane mog oca. Njegov tajni život brzo je postao otvorena knjiga. Ne mogu ni da počnem da objašnjavam emocije gledajući kako se moj otac oblači za sastanak dok moja majka plače. Ponekad bi ga molila da ostane. Obećavala bi da će mu sve oprostiti samo ako ostane. Brzim gurkanjem na pod, on bi odlazio, bez osvrtanja. Bio bi odsutan danima, pa nedeljama. Počeo je da troši novac na putovanja, ulazi u dugove i odbija da nas finansijski izdržava.
Postalo je očigledno da smo sami. Majka sa petoro dece, pokušava da preživi od prihoda domaćice. Kako su godine prolazile, svi smo pokušavali da se nosimo sa stvarnošću na svoj način. Okrenula sam se alkoholu sa 14 godina. Više me nije zanimala moja budućnost. Niko nije razumeo kućno okruženje u kojem sam odrasla. Sve vreme nas je majka terala da gledamo dalje od naših okolnosti i težimo boljem životu. Sa 16 godina, donela sam odluku da se upišem u program „Running Start“ da bih postala medicinska sestra. Sve vreme, dom je ostao neprijateljsko okruženje.
U isto vreme, upoznala sam dečaka u mojoj omladinskoj grupi. Njegov biserno beli osmeh me je hipnotisao. Bio je stereotipno visok, tamnoput i zgodan poput princa na belom konju o kome svaka devojka sanja. Bila sam zaljubljena. Odmah sam se zaljubila. I on je došao iz razorene porodice. Varnice, vatra, leptirići, sve je bilo tu! Brzo se među nama rodila romansa kao iz bajke i tokom naredne 3 godine to je bila blaženstvo. Prvi put u životu, osetila sam da ponovo mogu da verujem muškarcu. Osećala sam se bezbedno, kao da konačno pripadam negde!
Ubrzo nakon naše treće godišnjice, venčali smo se u istoj crkvi u kojoj smo se upoznali. Imala sam samo 19 godina, on 22. On je počinjao poslednju godinu inženjerskog fakulteta. Ja sam upravo bila primljena u školu medicinskih sestara. Bili smo srećni. Imali smo velike ciljeve i snove! Nismo mogli čekati da izgradimo porodicu u kojoj naša deca nikada ne bi prošla kroz ono što smo mi prošli.
Kao studenti, odlučili smo da prvu godinu braka provedemo živeći u kući moje majke. Šest meseci nakon što smo se venčali, saznala sam da sam trudna. Imala sam samo 19 godina, samo mesec dana pre nego što sam počela školu za medicinske sestre. Beba bi se rodila pre nego što bi moj muž diplomirao. Kako ćemo izdržavati ovu bebu? Šta je sa našim snovima i planovima? Znali smo da je dete dar od Boga i da nam je dato s razlogom. Zato smo vest primili sa uzbuđenjem i verom da će budućnost biti obezbeđena.
Trudnoća je imala svoje komplikacije. Beba je prebrzo rasla. Bilo je razgovora o ranoj indukciji porođaja ili carskom rezu. Ni jedno ni drugo nisam želela jer sam planirala da nastavim da idem u školu. Moj sin je trebalo da se rodi na pola jesenjeg semestra medicinske škole. Svi su mi govorili da uzmem slobodno vreme tog semestra. Znala sam da ako to uradim, neću želeti da se vratim. Zato sam ostala. Pronašla sam samostalni porođajni centar sa babicom koja je pristala da mi dozvoli da pokušam vaginalni porođaj. Pripremili smo moje telo za porođaj i nadali se da će početi pre termina.
21. oktobra 2014. godine, u 39. nedelji, otišla sam na čas ujutru. Kontrakcije su počele blago. Uspela sam da završim školski dan, a zatim sam se sastala sa babicom na pregledu. Da li beba već dolazi? Naravno, dolazi! Nisam mogla da verujem. Bilo je vreme. Moj muž je još uvek bio u školi, udaljenoj više od sat vremena. Otišla sam kući i čekala da moj muž ne samo dođe kući, već i da završi domaći zadatak pre nego što se vrati u porođajni centar. Moje kontrakcije su bile svaka 2 minuta već 5 sati. Nisam mogla više da čekam. Vožnja do porođajnog centra mi se činila kao milion godina. Još jedna kontrakcija je počela čim bi jedna prestala. U 4:46 ujutru naš sin se rodio, težak čak 4,5 kg. Ali nisam mogla dugo da obožavam njegovo lice. Sledećeg dana sam imala ispite.
Bili smo kući 4 sata nakon porođaja. Odmah sam otišla da učim. Jedva sam spavala 48 sati. Kada je beba spavala, učila sam. Kada je bio budan, hranila sam ga, povijala i menjala pelene. Ne sećam se vožnje do škole i nazad za ispite. Sve je bilo mutno. Nekako sam položila. Nikada nisam propustila nijedan dan nastave. Bila sam odlučnija nego ikad da diplomiram. Imati dete ne bi bio izgovor za napuštanje škole ili odustajanje. Umesto toga, motivisalo me je da se pobrinem da diplomiram kako bih mu mogla pružiti život kakav nikada nisam imala.
10. decembra 2016. godine sam diplomirala na medicinskoj školi! Moj muž je radio u lokalnoj gradskoj upravi kao inženjer. Naš sin je imao 2 godine. Konačno smo mogli da živimo sami i budemo porodica. Od tada radim u lokalnoj bolnici na odeljenju za hitne slučajeve. Srećem ljude iz svih društvenih slojeva. Delim svoju priču sa svima koji pitaju. Dolazak iz razorene porodice ne određuje vašu vrednost ili kakvu ćete budućnost imati. Imati dete rano ne znači da i dalje ne možete ostvariti svoje snove. Ciklus zlostavljanja, izdaje i napuštanja može se završiti sa vama!
