Kada je Lanet Svini jedne noći, u 4 sata ujutru, primila poziv od svog 23-godišnjeg sina Kajla, nije mogla ni da nasluti da će to biti prekretnica – trenutak koji će zauvek podeliti njen život na pre i posle.
– Mama, mislim da sam gej – tiho je rekao Kajl s druge strane žice, iz svog stana u Njujorku, u koji se nedavno preselio prateći devojku koju je voleo.
Taj poziv nije bio samo priznanje o seksualnosti, već vapaj za pomoć. Kajl je istog trenutka priznao i ono što je krio mesecima – postao je zavistan od kreka, izgubio kontrolu nad sobom, prodao svoje stvari, potrošio studentski kredit, i bio na ivici da prodaje stvari svojih cimera kako bi došao do još droge.
Za Lanet, taj trenutak bio je početak borbe koja se završila najgorim ishodom – gubitkom deteta. Njena priča, potresna i brutalno iskrena, ogoljava ne samo razarajuću moć droge, već i pogubnost tihe stigme, predrasuda i nesvesnog odbacivanja – čak i kada dolaze iz porodica koje naizgled sve prihvataju.
Rehabilitacija koja je probudila novo zlo
Uverena da čini pravu stvar, Lanet je odmah pokušala da pronađe pomoć za svog sina. Međutim, rehabilitacioni centar, umesto da bude mesto izlečenja, postao je okidač za još dublju tragediju. Tamo je Kajl prvi put čuo za heroin – i ubrzo, želeo da ga proba. Ubrzo po izlasku, uz pomoć prijatelja kojeg je upoznao na lečenju, to je i učinio.
Usledile su godine borbe, ulazaka i izlazaka iz centara, sve do kobnog dana kada je, sa samo 26 godina, preminuo od predoziranja heroinom i metamfetaminom.
Kajl je bio talentovani mladić – pesnik, strastveni igrač Scrabble-a, duhovit i inteligentan. Odrastao je u porodici koja se ponosila tolerancijom – Lanet je bila u istopolnom braku, a i njegova sestra se identifikovala kao queer. Ipak, Kajl je ćutao. Jer, kako je rekao u tom jednom, presudnom razgovoru, zapamtio je kako mu je majka jednom usput rekla da "ne veruje" da muškarci mogu biti biseksualni.
Taj trenutak, koji je Lanet tada zaboravila, u Kajlovom srcu postao je zid.
– Zbog toga mi nikada nije rekao istinu o sebi. Mislio je da ću ga prisiliti da se izjasni kao gej, što on nije bio. Bio je biseksualan i nije verovao da ga mogu razumeti – napisala je Lanet u svojoj knjizi "Šta sam trebala da kažem", zbirci poezije i sećanja, u kojoj objavljuje i neke od sinovljevih pesama.
Zavisnost nije samo fizička – ona je i društvena
Kroz sopstvenu tugu, Lanet je osvetlila i širi problem: biseksualni muškarci su među najnevidljivijim članovima LGBT zajednice. Istraživanja pokazuju da se većina njih nikada ne autuje pred porodicom. Rizik od zavisnosti, depresije i samopovređivanja višestruko je veći upravo kod biseksualnih osoba.
Kajlova borba nije bila samo sa hemijskom zavisnošću. Bila je to i borba protiv unutrašnjeg srama, socijalne izolacije, i osećaja da nigde ne pripada.
U grupnim terapijama, Kajl se, prema rečima majke, nikada nije osećao sigurno da govori o svojoj seksualnosti. Hipermaskuline sredine, rodna podela i pritisak da se bude "muškarac" ugušile su prostor za istinsko otvaranje.
– Žao mi je što nisam prepoznala da je ono što nismo izgovarali jednako ubitačno kao i ono što jesmo. Možda nismo vikali, ali ćutanje je urlalo – napisala je Lanet.
Ljubav nije dovoljna ako ne razume
Danas, Lanet otvoreno priznaje da je volela svog sina, ali da ljubav nije bila dovoljna. Barem ne ljubav bez razumevanja, bez prostora za dijalog, bez aktivnog slušanja i podrške tamo gde se tišina uvukla u svaku pukotinu.
– Da sam tada znala ono što sada znam, rekla bih mu da je moguće biti srećan, zdrav, uspešan i voljen kao biseksualan muškarac. Ne bih mu oduzela pravo da veruje u sebe. Danas govorim ono što tada nisam: Nisi bio sam. I nisi bio pogrešan.
Ova ispovest nije samo priča o gubitku. Ona je poziv roditeljima, nastavnicima, terapeutima, svima koji imaju moć da vide – da ne ignorišu ono što se ne izgovara. Da znaju da se bol može sakriti iza osmeha, a da jedan komentar izgovoren s nevericom može ostati zauvek urezan.
Kajl je otišao. Ali njegova priča može pomoći da neko drugi ostane.
