Devojčica iz Klivlenda, danas odrasla žena, godinama je ćutala o onome što ju je najviše bolelo — razvodu svojih roditelja koji su, zaokupljeni sopstvenim ranama, zaboravili da pogledaju u njene. Dok su delili kuću, ključeve, zlato i dane u nedelji, niko se nije zapitao gde će sa njenim suzama, kome će pripasti njeni nemiri i koliko joj se srce cepalo svaki put kad bi morala da bira stranu. A onda je sela i napisala pismo.
Pismo koje nisu dobili dok je bila dete — ali koje možda sada, prvi put, zaista govori ono što tada niko nije čuo.
Pismo deteta koje je ćutalo dok su mu roditelji delili svet na pola
Dragi mama i tata,
Pišem vam ovo pismo godinama nakon svega, sada kada više nisam ona tiha devojčica u ćošku sudnice, niti dete koje stoji između dvoje odraslih ljudi koji su se nekada voleli. Pišem vam kao neko ko je dugo ćutao, jer su u to vreme vaši glasovi bili glasniji od mog bola.
Sećam se kako ste sedeli jedno naspram drugog, sa advokatima kao štitovima. Raspravljali ste se kome pripada auto, kome stan, kome vikendica, ko će uzeti zlatne minđuše koje ste dobili na svadbi. Gledala sam kako pišete cifre, pravite spiskove, crtate granice. A ja? Ja sam stajala negde između kvadrata i karata, pokušavajući da ne zauzmem prostor, da ne pravim buku. Mislila sam da ako budem dovoljno tiha, možda me nećete zaboraviti.
Niko nije pitao gde će sa mnom emocije, kome će pripasti moji strahovi, moje noći bez sna, moje pitanje: "Da li sam ja kriva?" Niko se nije setio da podeli mene po pola – jer niko nije želeo onu stranu u kojoj sam plakala.
Bacali ste jedni drugima reči kao kamenje. Ponekad sam stajala u sredini tog ratnog polja i pitala se – da li sam oružje ili plen? Postala sam previše ozbiljna za svoje godine. Naučila sam da brojim dane kao pakete: tri dana kod mame, četiri kod tate. Vikendi su postali koferi, praznici kompromisi, a rođendani neprijatna pitanja: „Kod koga ćeš da slaviš ove godine?“
Ne pišem vam ovo da bih vas krivila. Znam da ste i vi bili izgubljeni u tom haosu. Samo želim da znate da dete vidi. I da oseća. I da pamti.
Ali danas vam pišem i zato što vas volim. Jer ste me, iako razdvojeni, oblikovali oboje. Samo bih volela da ste znali – dete se ne deli. Ne meri se ljubav prema njemu sudskim papirom, niti mu se duša stavlja u fijoku s dokumentima.
Možda sam vam tada bila mala da bih vam rekla sve ovo, ali evo me sada – dovoljno odrasla da napišem, ali još uvek ona ista devojčica koja je samo želela da joj ne rasparčate svet.
Vaša ćerka.
