Kad je svekrva preminula, kuća na Sutomoru postala je glavna tema porodičnih razgovora. U testamentu je jasno stajalo – imovina se deli između njenih sinova, mog muža i njegovog brata. Nije bilo iznenađenja, nije bilo suza. Sve je, bar na papiru, delovalo kao mirna podela porodične zaostavštine. A ja, žena jednog od naslednika, tiho sam posmatrala kako se ambicija, sujeta i neizgovorene uvrede polako uvlače u sve pore naše svakodnevice.
Godinama sam s porodicom provodila leta u toj kući. Bela, stara prizemljuša, sa vinovom lozom što pravi senku nad kamenim stepeništem. Deca su tamo naučila da plivaju, muž je svako jutro išao na pijacu po svežu ribu, a ja sam pekla kafu na šporetu iz 70-ih i osećala se kao da vreme stoji.
Ali nakon svekrvine smrti – ništa više nije bilo isto.
Moj dever je, očekivano, tvrdio da je kuća i njegova koliko i muževljeva. Nije želeo da je prodaju, niti da je fizički podele. „To je naša porodična kuća,“ govorio je. „Ne možemo zidati zidove među sobama.“
U teoriji, sve je to imalo smisla. U praksi – značilo je da kuća više nije „naša“. Jer jetrva, njegova žena, preuzela je ulogu domaćice te kuće na jedan... specifičan način.
Prvo su krenule sitnice – izmenjen raspored u kuhinji, nova posteljina bez da nas pita, stari porodični tanjiri koje je bacila „jer su bili izgrebani“. Na leto nakon podele imovine, rezervisali smo svoj uobičajen termin u julu i obavestili ih da stižemo. Nismo očekivali prepreke. Ipak, muž je jedan od vlasnika.
Ali onda je stigao poziv.
Telefon je zazvonio dok smo bili u kupovini stvari za more. Jetrva. Javljam se, nasmejana, misleći da zove da se dogovorimo oko detalja.
„Draga, samo da znaš… Kad dođete ove godine, bićete naši gosti. Ja sam već preuzela brigu o održavanju kuće, čistim, sređujem, plaćam komunalije, sve... Pa bi bilo lepo da vas o tome obavestim.“
Ostala sam bez reči.
„Naši gosti?“ ponovila sam. „Ali tvoj muž i moj su…“
„Znam,“ prekinula me je hladno. „I dalje su vlasnici. Na papiru. Ali ako vi ne učestvujete u troškovima i održavanju, dolazite kao gosti. I kao što znaš, gosti ne biraju gde spavaju, ne kuvaju sami i – poštuju domaćine.“
Spustila je slušalicu pre nego što sam stigla da odgovorim.
Muž je bio zatečen, ali ne i potpuno iznenađen.
„Ona je oduvek želela da pokaže da je gazdarica“, rekao je. „Sad je dobila priliku.“
Tog leta nismo otišli u Sutomore. Otišli smo na drugo mesto, na sever Crne Gore, u jedan apartman sa pogledom na planine. I bilo nam je lepo. Tiho. Bez tenzije.
Ali mene je poruka jetrve bolela. Ne zbog reči, već zbog poruke koju su nosile – da i kad misliš da si deo porodice, uvek se nađe neko da te podseti da nisi "dovoljno njihova".
Godinu dana kasnije, jetrva nas je zvala ponovo. Ovog puta da nas pita da li ćemo dolaziti, jer su „ona i Milan planirali renoviranje“ i žele da znaju s kim da računaju. Nasmejala sam se i rekla:
„Hvala ti na pozivu, ali ove godine ćemo opet biti gosti – samo ne tvoji. Bićemo gosti nekih ljudi koji nas dočekuju sa osmehom, a ne sa računom u ruci.“
Jer nekad je važno znati kada treba otići – ne iz kuće, već iz odnosa u kojima te neko tretira kao stranca, iako ti pišeš deo te porodične istorije već godinama.
