Odrastanje sa lošim uzorima često ostavlja svoj trag na suptilne načine kojih možda nismo ni svesni. U stvari, ovi uticaji mogu oblikovati ponašanja koja nas prate u odraslom dobu. Ne radi se o krivici, već o razumevanju kako je naša prošlost uticala na našu sadašnjost. A ako smo odrastali uz uzore koji su daleko od sjajnih, možda ćemo prepoznati neka od suptilnih ponašanja za koja možda i ne znamo da su deo nas.
Teško nam je da drugima verujemo
Poverenje je osnovni gradivni element svakog odnosa, bilo da se radi o prijateljima, partnerima ili kolegama. Međutim, za one koji su odrasli sa lošim uzorima, poverenje nije nešto što je uvek prirodno.
Razlog za ovo je jednostavan – kada ljudi koji je trebalo da nas vode i štite ne opravdaju te uloge, to može ostaviti trajan trag. To može da izazove nepoverenje prema drugima, jer uvek postoji taj strah od ponovnog izneveravanja i razočaranja.
U stvari, ova poteškoća u poklanjanju poverenja drugima može se manifestovati na različite načine. To može biti oklevanje u stvaranju bliskih veza, nevoljnost u oslanjanju na druge za pomoć ili čak sklonost da pretpostavimo najgore namjere ljudi.
Prepoznavanje ovog ponašanja može biti prvi korak u učenju kako da ponovo izgradimo poverenje, ali to je putovanje koje zahteva vreme.
Potreba za prekomernom kompenzacijom
Sigurno među nama ima onih čiji su roditelji bili radoholičari dok su odrastali i često previše zauzeti da bi provodili vreme sa svojom decom ili prisustvovali nekom od školskih događaja. Zbog toga su deca počela preterano da nadoknađuju odsustvo roditelja. Pokušavali su da rade sve i svašta ne bi li zaradili njihovo odobravanje. Postajali su „savršeni” učenici, „savršena” ćerka ili „savršen” sin, čak i „savršen” prijatelj, stavljajući tuđe potrebe ispred svojih.
Ova želja i potreba da budemo savršeni i da udovoljimo svima oko sebe prati nas i u odraslom dobu. U ko zna koliko situacija preuzeli smo dodatne odgovornosti na poslu, uvek pristajemo da pomognemo drugima i retko kažemo ne – sve u pokušaju da se osećamo cenjeno i voljeno.
Ovo uobičajeno ponašanje među ljudima koji su odrasli sa lošim uzorima. Trudimo se da postanemo osoba kakvu smo želeli da na bude uzor, često nauštrb sopstvenog blagostanja. Prepoznavanje ovog obrasca prvi je korak ka njegovom prekidu i uspostavljanju zdravijih navika.
Borba sa samopoštovanjem i samopouzdanjem
Jedno od suptilnih ponašanja povezanih sa odrastanjem sa lošim uzorima jeste borba sa samopoštovanjem i samopouzdanjem. Ovo ne čudi ako se uzme u obzir da dečji osećaj sopstvene vrednosti često proizilazi iz njihovog iskustva sa roditeljima ili starateljima.
Istraživanja pokazuju da deca koja odrastaju u nepovoljnom okruženju, kao što su ona sa roditeljima koji ih zanemaruju ili zlostavljaju, češće imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja u odraslom dobu. Mogu da osećaju da ne zaslužuju ljubav, naklonost i pažnju, a to može uticati na sve oblasti njihovog života, od njihovih odnosa do karijere.
Razumevanje ove veze može biti moćno sredstvo u suočavanju sa ovim problemima i radu na zdravijoj slici o sebi.
Poteškoće u izražavanju emocija
Izražavanje emocija naučeno je ponašanje. Učimo kako da pokažemo i upravljamo emocijama od onih oko nas, posebno naših roditelja. Oni koji su odrasli sa lošim uzorima možda nisu imali priliku da nauče kako da izraze svoje emocije na zdrav način. Umesto toga, možda su naučili da potiskuju svoja osećanja ili da ih izraze na loš način.
Ova poteškoća u izražavanju emocija može dovesti do problema u odraslom dobu, kao što su problemi u odnosima i borba sa mentalnim zdravljem. Prepoznavanje ovog ponašanja ključan je korak ka učenju zdravijeg načina izražavanja i suočavanja sa emocijama.
Žudnja za stabilnošću
Turbulentno kućno okruženje može učiniti da svet izgleda kao nestabilno mesto. Kao deca, žudimo za stabilnošću i predvidljivošću, a kada ih nema, to može ostaviti dubok trag. Kao odrasli, oni koji su odrasli sa lošim uzorima kod kuće često očajnički traže stabilnost. Ovo može biti u obliku stalnog posla, pouzdanog partnera ili čak samo dosledne dnevne rutine.
Ova žudnja za stabilnošću nije nešto čega se treba stideti. To je prirodna reakcija na nestabilno detinjstvo. Ključ je da to prepoznamo i osiguramo da ova žudnja ne dovede do pristajanja na manje od onoga što zaslužujemo. Zaslužujemo stabilnost, ali i sreću i ispunjenje.
Strah od neuspeha
Neka deca se u detinjstvu uvek plaše neuspeha. Dok su odrastala, njihovi roditelji nikada se nisu zadovoljavali ničim manjim od savršenstva. Bilo da se radilo o ocenama, kućnim poslovima ili čak i o tome kako su se obukli – nikada ništa nije delovalo dovoljno dobro. To je dovelo do ukorenjenog straha od neuspeha. Kao odrasle osobe, ovaj strah često može da nas sputava. To nas sprečava da rizikujemo, da izađemo iz svoje zone komfora, pa čak i da tražimo mogućnosti koje bi mogle da dovedu do ličnog rasta.
Ovaj strah od neuspeha uobičajen je među onima koji su odrasli sa lošim uzorima. Njegovi koreni često leže u detinjstvu gde su greške nailazile na oštru kritiku pre nego na razumevanje i smernice. Prepoznavanje ovoga može biti ogroman korak ka prevazilaženju straha i prihvatanju mogućnosti neuspeha kao šanse za učenje i rast.
Preterana zavisnost od odobravanja
Potreba za odobravanjem je prirodna ljudska želja. Ali za one koji su odrasli sa lošim uzorima, ova potreba može postati prevelika zavisnost. To bi moglo značiti stalno traženje potvrde od drugih, zasnivanje samopoštovanja na tuđim mišljenjima ili čak promenu ponašanja da bi se zadovoljili drugi. To je suptilan, ali destruktivan obrazac koji može uticati na lične odnose i profesionalni rast.
Razumevanje ove sklonosti prvi je korak ka oslobađanju i ovog ciklusa. Treba stalno da imamo na umu da naša vrednost nije vezana za tuđe odobravanje, već za naše vlastito. U redu je tražiti povratne informacije, ali na kraju, mi smo ti koji definišu svoju vrednost.
Otpornost i prilagodljivost
Možda je najvažnije shvatiti da odrastanje sa lošim uzorima često podstiče neverovatnu količinu otpornosti. Uprkos izazovima, mnogi koji odrastaju u takvim okolnostima razvijaju izuzetnu sposobnost da se prilagode i prevaziđu nevolje. To je svedočanstvo o ljudskom duhu i njegovoj sposobnosti da izdrži i raste iz teškoća.
Ova otpornost, iako nastala u teškim okolnostima, može postati moćno oruđe za kretanje kroz životne uspone i padove. Ne treba zaboraviti da nas je naša prošlost možda oblikovala, ali nas ne definiše. Imamo snagu i otpornost da odredimo svoj sopstveni put napred.
Radi se o razumevanju, a ne o krivici
Nijanse ljudskog ponašanja, posebno onih koje su razvijene u detinjstvu, mogu biti složene i duboko ukorenjene. Odrastanje sa lošim uzorima ne osuđuje nas na život u borbi. On nam daje priliku da razumemo koren određenih ponašanja i da donesemo svesne odluke da se promenimo, ako je potrebno.
Čuveni psiholog Carl Jung je rekao: „Ja nisam ono što mi se dogodilo, ja sam ono što biram da postanem.”
Stil / eklinika.telgraf
NE PROPUSTITE
Bonus video:
