Ovom prilikom se osvrnuo na vaspitanje i odnos roditelja prema svojoj deci:
“Nema venčanja koje sam ja obavio, a da nisam održao baš tu besedu mladencima, upravo pozivajući se na staru indijansku poslovicu koja kaže da su deca gosti u našoj kući. Na nama je da ih obrazujemo, obučemo, vaspitamo, nahranimo i pustimo da idu dalje.
Iz naše gordosti, i našeg egocentrizma, i naše nesposobnosti da se drugom biću poverimo i prepustimo u potpunosti, mi prisvajamo nešto, u stvari nekog za nešto, i od dece, koja su slobodne ličnosti, pravimo nekoga ko će nama da služi!
Mnogo odraslih dolazi sa problemima sa roditeljima koji ih ucenjuju i govore: „Ti si pod mojim krovom, ja sam tebe hranio, ti ćeš mene kad ja ostarim…“ Pa čekaj, šta si ti rađao? Slugu?
Znači, ni jedno dete ne treba da služi roditeljima iz moranja več iz ljubavi.
Ja, recimo, imam fiću. I ja kad sam ga pravio kako sam već hteo, ja sam napravio da bude dvosed. I Pavle priđe i kaže: „A gde ćemo mi?“ Koji vi? Vi ćete da idete, da odrastete, ovo je za mene i za Ivanu. Vi ćete da vozite već svoje i drugo, kola za vas su oni tamo karavani, da vas potovarimo i da teramo.
Deca moraju da znaju da ja i supruga postojimo i van njih. Da smo postojali i pre njih i da ćemo postojati i posle, dok oni budu bili u svojim porodicama. Tek onda će oni želeti zajednicu sa nama.“
