Čak 20 odsto žena može se suočiti sa postporođajnom depresijom - kažu podaci koji su objavljeni u poljskom magazinu Ofeminin. Međutim, brojevi i statistika ne otkrivaju pravu srž problema. Majke vrlo retko pričaju o tome kako se zaista osećaju, ne razgovaraju čak ni sa najbližima. Boje se društvenog isključenja, misle da neće naići na razumevanje, ne znaju gde da potraže pomoć pomoć.
Ovo je priča žene koja je odlučila da progovori o svojim borbama sa ovim poremećajem.
"Osećala sam se kao da sam nekako van sebe, kao da sam zombi koji mehanički ponavlja naučene radnje - priča Ana, majka dvoje dece, koja se godinu dana borila sa postporođajnom depresijom."
U početku su bolovi bili fizičke prirode
"Celo telo me je bolelo - prsti, ruke, glava, kosa, stomak. Osećala sam da umirem. Bila sam čvrsto uverena da su to moji poslednji sati - seća se Ana, koja je patila od depresije šest meseci nakon rođenja drugog deteta."
"Jedno od lažnih verovanja koje još uvek funkcioniše u društvu je tvrdnja da se postporođajna depresija ne pojavljuje kod žena koje su planirale i sa nestrpljenjem čekale rođenje deteta. Depresija je bolest koja zahteva lečenje, a ne stanje koje možete izabrati" - objašnjava Aleksandra Stępień, psihologinja Fondacije Ernesta.
Ana je majka 12-godišnje Julke i 6-godišnje Viktorije
"Sve je počelo nekoliko nedelja nakon porođaja. Sećam se da sam jednog dana ležala na podu kuhinje, Viktorija je bila u sobi pored i užasno je plakala, a ja nisam mogla da se pomerim. Sada, kad razmišljam o tome, žao mi je komšija koji nisu pozvali policiju. Nesvesno sam psihički zlostavljala to dete, a niko se nije zainteresovao."
Ana kaže da se nije tako osećala nakon rođena prve ćerke, verovatnozato što je Julka bila mirna, spavala noću i dobro jela. Dok je Viktorija bila zahtevnije dete od samog rođenja, stalno je plakala i to je u Ani izazivalo dodatnu nervozu.
"Bili smo kod mnogih lekara. Viktorija je bila zdrava, znala sam da njen plač nije uzrokovan bolešću. Umor, nemoć, puno posla s dvoje dece, nedostatak sna – žalila sam se što mi niko ne pomaže, iako su mi roditelji dolazili da me olakšaju. Suprug je radio, i celog dana nije bilo kod kuće."
Ana se seća dana kada je ulazila u svoj auto i vozila satima, da bi sebi dolazala da je sposobna i da nije više bezvredna iako je nije napuštao taj osećaj.
"Tek sada vidim koliko je to bilo neodgovorno. Nisam bila baš dobar vozač, a vozila sam se automobilom s bebom. Osećala sam se kao da sam nekako izvan sebe. Došla sam do tačke u kojoj sam birala odeću u kojoj ću se obesiti... Jedino što me zaustavilo u tom konačnom koraku bila je misao o tome kako će deca živeti bez mene. Osećala sam da moje ćerke ne zaslužuju da nemaju mamu."
Imala sam osećaj da sam nestala kao osoba, kao Ana
Gadila se lepih i srećnih priča u novinama i društvenim medijima o tome kako je majčinstvo super.
"Šetala sam po parku, gledala druge majke, čija su deca slatko spavala u kolicima. Gledala sam mlade žene sa urađenim noktima koje su sedele sa šoljicom kafe i pitala sam se, šta nije u redu sa mnom.
Roditelji su predložili da uzmu Viktoriju kod sebe na nedelju dana, da se odmorim, ali sam znala da to ne bi ništa promenilo. Možda sam se bojala da je ne bih htela nazad?"
Niko od najbližih nije znao kako se zaista oseća
"Svi su moje ponašanje, iznenadne napade plača, pripisivali umoru, znali su da je Viki zahtevno dete. Mislim da su hteli da mi pomognu, ali ja to tada nisam videla i osećala.
Porodični lekar, kod koga sam išla na pregled sa detetom, uvek je pitao za Vikinu situaciju, nikada nije pitao kako se ja osećam. Da me je samo jednom tada pitao, sve bih mu ispovedila."
Sada, kada se priseća te godine, vidi da je stanje u kojem je bila sprečilo da primeti sve lepe stvari
"Ljuta sam na sebe, možda neopravdano, jer to je bila depresija, što sam propustila da primetim i radujem se tom malom biću. Njegovim prisustvom. Znam da se ti trenuci neće vratiti. I dalje osećam da sam povredila Viktoriju svojim besom, hladnoćom, takvim mehaničkim pristupom. Možda zbog nedostatka tog toplote koju nije dobijala od mene, bila je takva kakva jeste? Bučna, čak despotska."
Tada nije tražila pomoć stručnjaka
Plašila se da će je zatvoriti u psihijatrijsku ustanovu.
!Tek kada se posle nekoliko meseci Viki smirila, počela sam je više voleti. Ne želim da zvuči kao da je morala svojim ponašanjem zaslužiti moju ljubav, ali ne znam kako drugačije da objasnim.
Potrebna je mnogo snage volje i strpljenja da bi se zavolela teška osoba koja vas svojim ponašanjem guši na svakom koraku. Teško je prihvatiti da tako malo biće to ne radi namerno, već da na taj način doziva u pomoć.
Da sam se tako osećala sa prvom decom, sigurno nikada ne bih odlučila da imam drugu. Ne znam da li bih uopšte ponovo postala majka, iako mnogo volim svoju decu."
*** Majke koje imaju problem, pomoć mogu da potraže u klinici "Dr Laza Lazarević" ili na broj 0800 309 309, Halo beba - 011 715 8444, SOS telefon Centar za mame - 060 339 3390. ***
