Radmila je veći deo života provela u Nemačkoj, gde je osnovala porodicu, dobila sina i godinama radila. I ne krije da su dobro zarađivali, posebno devedesetih godina, ali joj je onda sudbina zadala težak udarac i sve se promenilo.
Naime, kada je dobila poziv za svadbu od bratanice, veoma se obradovala, a onda je odmah usledilo razmišljanje kakav će joj poklon doneti. Kako u današnje vreme obično svi nose koverte sa novcem i ona se odlučila za taj dar. Izdvojila je 200 eura, ali ju je sve vreme progonila misao da li je to dovoljno, da se ne obruka.
Svoju ispovest podelila sa javnošću 2017. godine, a njenu priču vam prenosimo u celosti:
"Kad živiš “preko bare”, svi misle da si pun para i da samo sipaš. Bilo je tako devedesetih, jer tada je u Srbiji i Bosni bilo nemoguće zaraditi više od nekoliko maraka mesečno, otprilike, narod se krpio, a zapadna Evropa koliko god bila skupa, opet je bila nivo za zemlje na Balkanu. Dođeš ovde sa onim što ti ostane tamo, pa si car. Častiš, kupuješ poklone i svi srećni.
A onda ostariš. Neko se razboli, trošiš pare na lekare, krpiš kraj s krajem. Ja sam ostala bez muža, sin je skoro sve prokockao. Raspali smo se kao porodica, ja sam sama pod stare dane ostala da radim.
Bratanica iz Kruševca me je pozvala na svadbu. I rekla sam da ću doći. I bilo me sramota, života mi, da se obrukam.
Dvesta evra sam ponela, nemam više. Zapravo, imam više, ali moram nešto da ostavim sa strane, šta da radim kad zanemoćam, ko zna šta će se desiti sutra, čisto sumnjam da će mladi današnji rođaci da potrče da me leče i pomažu.
Svadba je bila lepa, ali čim sam dala kovertu, videla sam oči koje se cakle. Svi su gledali u nekad bogatu rođaku iz Nemačke, u mene, svi su, naravno, očekivali da dođem u velikom stilu. Ali nisam. A htela sam. Htela sam i želela sam, ali život je sve preokrenuo.
I onda smo sutradan pričali s mladencima šta su sve dobili, govorili su kako im to nije bitno, ali bilo je, bilo je. Nekoliko puta su naglasili kako su im neki jadni rođaci iz Bosne doneli 500 evra, kako su se zadužili, jer su dugo čekali da se bratanica uda.
A ja tako.
Bila sam ljuta na sebe. Ne bih propala da sam im više odvojila. Bilo mi je krivo, jer me vole i lepo me ugoste. A s druge strane, moram nešto da ostavim da imam za crne dane.
Da li sam ispravno postupila? Ne znam. Nadam se da će biti boljih vremena, da se svi čašćavamo, svi imamo i da se nikad ne razmišlja o sadržaju koverte.
Ovako sam imala utisak da sam se obrukala, ne jer oni mene neće voleti zbog dvesta evra, nego jer mladosti želim više da dam, želim da im pomognem, želim da im novac ne bude problem. Samo puste želje su ostale", zaključila je.
