Srećan je onaj ko ima srećnu porodicu. Od detinjstva pa do starosti od svojih najbližih srodnika dobijamo ljubav koju nikada nećemo moći da dobijemo od drugih. Nad bebinom kolevkom stoje oni koji su stub njenog života - majka i otac, bake i deke, sestre i braća, tetke, stričevi, ujaci... Svi dele radost rođenja još jednog člana s porodičnim genom i prezimenom, nudi se svaka vrsta pomoći: ljuljaju, čuvaju, kupuju, kupaju, hrane, peglaju, maze, vole, vaspitaju... Za dete je porodica u kojoj raste presudna za dalji život. Odatle dolazi najveća podrška, vetar u leđa za budućnost. A upravo je to zajedničko Novaku Đokoviću i Nikoli Jokiću.
Sve porodice imaju dobre i loše dane, periode kada se pojave teškoće, veliki problemi, siromašni dani, neuspeh, skretanje s dobrog puta, problematični član, razvodi, bolesti, pogrešni izbori škola, partnera... Treba imati snage da se sve to prevaziđe i poništi, ali je nemoguće izboriti se ako se porodica ne drži zajedno. Milion puta smo gledali porodične sage u kojima se za dobrobit nekog od voljenih sve žrtvuje, svi se ujedine i izvlače ga iz blata. Porodica ne pita za cenu, mobilišu se svi resursi, ne odustaje se.
Porodica poslednja diže belu zastavu i nema te sile koja može da zaustavi sve ono što radimo da naše dete napreduje u životu, roditelji mirno stare, a potomstvu se ostavlja u amanet da i oni tako nastave. Porodica uvek ima cilj, pravac i motiv. Kad se to izgubi i zanemari, nastaju lomovi, traume i gorak ukus poraza. A kad se neguju dobri odnosi, sve cveta i napreduje.
Koliko li smo puta rekli: "Oni ginu jedan za drugog, slažu se, podržavaju, brane svoje, ne daju da se o njima kaže jedna loša reč..." Takvu tvrđavu niko ne može da osvoji. Majke su spremne da rintaju po kući, teše i uteše, očevi krvavo rade da zarade, braća i sestre dele što imaju, komad hleba ili grumen zlata, nebitno. I u dobru i u zlu, onaj ko ima čvrstu osnovu u porodici oseća tu nesebičnu podršku koja ga gura, bodri i podiže mu moral. Postoje prijatelji i bliski ljudi, ali od svog najrođenijeg dolazi podrška bez osude, bezrezervna i ultimativna.
Iz porodice se stiče sigurnost u sebe, verovanje da možemo sve da postignemo, uverenje da treba pokušavati dok ne uspemo i dizanje glave kad klonemo. Zaboravljamo da smo se zlopatili i mučili, nekad zadovoljni malim, nekad ogromnim uspehom. Porodični trud nikad nije uzaludan. Vrati se sve što je uloženo. Kad se okupe svi za punim stolom, na ručkovima i večerama, slavama i svadbama, rođendanima i proslavama, kad se pokažu u punom sjaju sloga i ljubav, ne pita se šta je i koliko neko dao, već šta je postignuto. A u današnje vreme u kome se porodice sve više raspadaju, iz sebične želje da se ništa ne trpi, postoje svetli primeri koliko znači podrška najbližih.
Ovih dana dvojica naših vrhunskih sportista došli su na vrh sveta. Teniser Novak Đoković postao je zvanično najveći teniser svih vremena, a košarkaš Nikola Jokić najuspešniji igrač američke profesionalne lige, sportista koji je Denveru iz Kolorada doneo prvu pobedničku titulu. Šta su sve ova dvojica čarobnjaka osvojili, koliko su rekorda oborili i kakve su prepreke prevazišli - znaju svi. Proslavili su ime Srbije, a cela nacija ih obožava do besvesti i podržava na svakom koraku. Ali nisu njihovi neviđeni uspesi jedino što impresionira planetu.
I Đoković i Jokić poslali su slikom i rečju veliku poruku: "Bez podrške porodice ne bismo bili ovo što jesmo!" I nije to samo fraza, kao kad na dodeli Oskara glumac zahvali svojoj supruzi. Ne, iza Novaka i Nikole zaista stoje njihovi roditelji, braća, supruge i deca. Oni su im davali snagu i podršku, čekali ih, strepeli, nervirali se, ukazivali na načinjene nepravde, ama sve što su mogli. I kada gledamo Noleta i Joleta zagrljene s familijom, na tribinama i terenima, suze radosnice i dodirivanje pehara i medalja, puno nam je srce. Kao i njima. Jer znamo koliko su se porodice Đoković i Jokić namučile da im sinovi uđu u besmrtnost.
Novakovi roditelji Dijana i Srđan mnogo čega su se odricali, rasprodavali šta su imali, pozajmljivali novac i od zelenaša, snalazili se na sve načine kako bi Nole mogao uspešno da trenira. I njegova braća Marko i Đorđe delili su roditeljsku muku i brigu. Koliko li je samo belih sportskih čarapa oprala Dijana Đoković! I nikad nisu zažalili. Uvek požrtvovani otac i majka putovali su sa sinom i podržavali ga, branili od zajedljivih i ljubomornih, hvalili ga kao sportistu i sjajnog čoveka.
Braća su gospodski pristajala da budu u njegovoj senci, a supruga Jelena odgajala je Stefana i Taru, često sama jer je tata trenirao i igrao. Onako krhka bila je odlučna da Novaku pruži mirnu bračnu luku i odmor nakon teških turnira. I Novak je doživeo ono što retki sportisti dožive: da ga deca gledaju kad postiže najveći uspeh u istoriji tenisa. Prizori gde ljubi i grli sina i ćerkicu dok drži Kup musketara, vredniji su od svakog trofeja, da ta dva mala srca ustreptalo kucaju u zagrljaju slavnog oca. Divno je što će Novaka pamtiti svi, ali biće mu vrednije da ga tako velikog pamte njegova deca.
I porodica Nikole Jokića bila je skromna. Živeli su u malom stanu, svi zajedno: roditelji Nikolina i Branislav, starija braća Strahinja i Nemanja, kao i baka. Treba li reći koliko su podrške imali za najmlađeg sina, brata i unuka kad je otišao u Ameriku i kad su mu osporavali blistavu budućnost? Kamere su snimale Jokića kako drži pehar, ali i braću koja su ga srčano bodrila s tribina, a nakon trofeja s najvećom ljubavlju i ponosom izgrlila i na terenu. Pričao je kasnije i o supruzi Nataliji i preslatkoj ćerkici Ognjeni, rekavši da nikad ne bi postao to što jeste da nije bilo podrške porodice.
Zaista je tačno da je "veoma dobro biti Srbin sada", kako je izjavio Novak. I on i Jokić odali su počast pravim porodičnim vrednostima. Kod obojice Džokera nema sumnje ko im je najviše pomogao: oni koji ih vole i koji su im dali sve. I šta reći na kraju ove priče, sem da smo preponosni na njih. I neka nam obojica služe za primer - kao i njihove predivne porodice!
