Gostujući na radiju "Slovo ljubve"sveštenik iz hrama sv. Georgija u staroj Bežaniji, Vladimir Levićanin, pričao je o vaspitanju i savremenom svetu kao sveštenik i kao roditelj. Obzirom da i sam ima decu koja su četvrti i peti razred osnovne škole susreće se i sam sa ovim problemima vaspitanja i nevaspitanja.
Nameće se pitanje kako roditelji svojim postupcima i ophođenjem prema drugim ljudima guraju svoju decu u sebičnost ? Kakav sistem vrednosti nam trenutno nudi ovo savremeno društvo i koliko mi pristajemo na to ?
“Pitanje vaspitanja je najpre pitanje cilja, smisla. Uvek mora da se započne smislom, idejom. Ne možete vaspitavati dete bez konačne ideje šta hoćete da postignete. Šta roditelj želi da to biće koje vaspitava postane? Šta želi da dete nauči? Šta želi da mu prenese kao najveću vrednost svog života?"
Svako ko je roditelj zna koliko je to odgovoran i kompleksan posao, koliko je stvar vaspitavanja deteta suštinsko životna i da se na pravi način može ostvariti jedino kroz življenje sa tom decom i svakodnevnim bavljenjem njima.
Mi smo sa decom u svakom smislu ravnopravni i uvek moramo biti, nema tu nikakvog odnosa nadređenog i podređenog u nekom hirovitom smislu. Ravnopravost se ogleda kroz to da onaj ko je stariji je tu vaspitač i mora biti apsolutno svestan svoje odgvornosti a onaj koga vaspitava odnosno dete, mora da mu veruje. Samo tako će se ljubav ispoljiti na pravi način i dati svoje plodove.
Ljubav sama po sebi je jako širok pojam. Srećemo se svaki dan sa nekim primerima vaspitanja u kojima ljudi kažu “ljubavi nikad nije mnogo”, i onda pod taj pojam podvedu sve što im padne na pamet. “Sad ću ja da volim moje dete u bilo kakvoj fazi, bilo šta da radi, i dovoljno je da ga volim sama će ta ljubav da ga vaspita i uputi na pravi put.”
Smatram da je to jedno maskiranje nekakve nesigurnosti, maskiranje jednog velikog neznanja u kome čovek ne zna ni šta hoće da kaže ni na koji način, već to podvede pod jedan apsolutno ovozemaljski poriv a to je: "Ja tebe mnogo volim, ti meni trebaš i kao ostvarenje tvoje i moje". To nije neljudski, ali se mora nazvati pravim imenom.
Kada govorimo o problemu dečijeg kućnog vaspitanja, svaki dan se srećem sa tim da me ljudi čudno pogledaju kad ih pozdravim. Znate li šta je osnovna poruka tog pozdrava, kad se s nekim sretnete u ulazu u kome živite, i javite mu se? Poruka je “Primećujem da postojiš”, “Ne negiram tvoje postojanje”. Nije moja kuća ceo moj svet pa mi je potpuno nevažno šta je iza mojih vrata.
Zamislite sad kako izgleda dete koje nema ideju da primeti svet oko sebe. Koje je dovoljno zatvoreno u svojoj samodovoljnosti i prolazi pored ljudi i ne javlja se. To dete, potpuno nesvesno, je naučeno da šalje poruku “Ne zanima me neko drugi. Zanimam me samo ja.”
Suštinski gledano, baš zbog tog neprimećivanja ničeg izvan sebe su nam stepeništa razrušena, sijalice nepromenjene, trava nepokošena ispred zgrade.
Najčešće se prebacuje odgovornost na onog drugog. “Ja ne mogu ništa, on dođe iz škole ovakav i onakav”, škola kaže “Ne možemo ništa, oni dođu od kuće takvi”.
Neko je rekao – kada bi svako radio svoj posao kao da od njega zavisi sudbina sveta, svet bi bio savršen. U tome negde leži ključ. To je šifra za prihvatanje stvari. Velika odgovornost leži u vaspitanju. Justin Popović je rekao “Bez svetitelja nema prosvetitelja” Bez definisane ideje življenja ne postoji ozbiljno vaspitanje.
U vreme kada mi živimo, kada ne postoji sistem vrednosti već svako kreira život po svojim pravilima, jedino što čovek može da uradi je da organizuje svoju porodicu i da svoj istinski sistem vrednosti prenese svojoj deci. To nije posao, nešto što može da se počne i završi. To je jedno junačko istrajavanje.
Deci se ne sme glumiti hrabrost. Ne smeš da im budeš lažni autoritet. Moraš pred njima istinski da postojiš. I ako si spreman da budeš hrabar, onda budi istinski hrabar. Pobedi sebe. Nemoj da ih lažeš i nemoj svoju odgovornost da prenosiš ni na koga drugog. Ako ćemo da idemo božjim putem, onda ćemo istinski božjim putem, počevši od mene, a vi, ako ćete za mnom, hajte za mnom, prenosi Detinjarije.com
