Gubitak voljene osobe je jedna od najtežih stvari sa kojima čovek može da se suoči tokom života. Ta bol je neprolazna, samo sa godinama ljudi nauče da je kanališu. Upravo Debi Vajs je izgubila supruga nakon 32. godine zajedničkog života, a onda joj je život priredio nešto novo.
Prenosimo vam u celosti njenu ispovest o tome kako je pobedila neopisivu bol za suprugom:
10. aprila se navršava 10 godina od gubitka mog supruga Džordža. On i ja smo bili zajedno 32 godine, a vezu započeli još u srednjoj školi, a sve se završilo njegovom smrću od raka u 53. godini. Kada je umro, imala sam skoro 50 godina i prvi put u životu bila sam sama. On i ja smo imali živote bez dece.
Bio je inženjer i najsrećniji je bio kada je radio za svojim kompjuterom. Bio sam introvert i knjiški moljac - bivši advokat koji je otišao u penziju sa 40 godina da bi pobegao od stresa. Džordž je bio moj život... dok ga nisam izgubila. Nakon toga, proći će više od godinu dana pre nego što sa uspevala da da se skoncentrišem samo toliko da uspem recimo da pročitam jednu knjigu.
Kada sam ga izgubila, mislila sam da ću umreti, i mislila sam da ću doživeti ono kada supružnik umire relativno brzo nakon što je izgubio svog partnera, posebno ako su bili pod stresom i bili jedini negovatelji tog partnera, kao što sam to bila ja.
Džordž je poricao svoju bolest, nekako misleći da će se oporaviti čak i kada je bilo jasno da gubi bitku sa bolešću. Provela sam njegovu poslednju godinu pokušavajući da ga vratim u stvarnost ― da ga nateram da razume šta se dešava ― ali nisam uspela. Bio mi je najbolji prijatelj, i nikada se nismo ni oprostili.
Imam anksioznost koja je počela kada sam imala samo 10 godina kada je moja mama umrla. Bila sam mlada kada sam saznala da oni koje volimo mogu da nestanu u bilo kom trenutku. Bilo je još gore nakon što sam izgubila Džordža, koji je uvek bio tu da me uveri da će sve biti u redu. Budila sam se u 4 ujutru skoro svakog jutra, srce mi je lupalo, videla sam Džordža kako je izgledao na kraju svog života, i nisam imala nadu.
Moj oporavak je trajao godinama i dešavao se sporadično, ponekad sa epifanijama, poput shvatanja da se osećam bolje radeći nove stvari koje nikada ranije nisam radila, tako da mi Džordž ne bi nedostajao. Ponekad su to bili mali trenuci, poput otkrivanja narandžastog maka u jutarnjoj šetnji i zahvalnosti što sam ponovo mogala da se nasmejem ili primetim nešto lepo.
Najteži deo mog gubitka bio je suočavanje sa usamljenošću - to je postao veći problem od samog gubitka. Tokom 32 godine, Džordž i ja smo se budili zajedno svakog jutra, pričali o našim danima za večerom i sklupčali se jedno pored drugog svake noći. Sada je vladala samo tišina. Vodili smo tako izolovane živote, bez grupe za podršku ili bliskih prijatelja, pa su prolazili dani bez razgovora sa drugom osobom osim sa svojim tatom sa kojim sam bila vezi.
Moja krivica je pretila da me obuzme. Bila sam tako loša negovateljica - neispavana i previše napeta, a ponekad i ljuta. Jedno od mojih poslednjih sećanja na Džordža je nedelja kada su ga bolničari poslednji put odveli u bolnicu. Nesposoban da sam diše, dok mu je telo bilo uništeno rakom, vrištao je da ne želi da ide i da mi „nikada ovo neće oprostiti“. U mesecima nakon gubitka, provodila sam noći na podu dnevne sobe sa leđima naslonjena na sofu, sa alkoholnim pićem u ruci, slušajući Džordžove omiljene pesme i osećajući se kao da se soba okrenula naopačke. Nekoliko puta sam bacila čašu u kamin kao što sam viđala ljude u filmovima kada su uznemireni, ali ništa nije pomagalo.
Konačno sam sišla sa poda u dnevnoj sobi zbog mog tate, naučnika koji nikada nije morao da se bavi kućnim obavezama sve dok moja mama nije umrla nakon kratke bolesti 1973. godine, ostavljajući ga sa rančom u predgrađu, 10-godišnjom ćerkom, i razmaženom belom mačkom. On se sabrao, naučio da pravi moje omiljeno jelo, odveo me u školu i odveo mačku veterinaru. Što je najvažnije, nikada se nije žalio.
Kada je Džordž umro, moj tata je imao 82 godine sa zdravstvenim problemima i nisam želeo da brine za mene. Moja krivica je šaputala da nisam zaslužila dobar život nakon što sam bila tako loša negovateljica svome mužu i izneverila osobu koju sam najviše volela. Ali imala sam dobrog terapeuta za tugu, koji mi je objasnio da je moja situacija bila nemoguća: ja sam se brinula o njemu bez ičiije pomoći, a Džordž se zatvorio u svom poricanju - odbijajući pomoć bolnice ili čak svojih roditelja. Uradila sam najbolje što sam mogla, ali i dalje žalim koliko sam bila ljut svo to vreme. Danas radim na tome da budem u redu sa prošlošću.
Neki ljudi se nose sa gubitkom odlaskom na dugo putovanje ili preseljenjem, ali oni nisu anksiozni kao ja. Sa usamljenošću sam se izborila tako što sam se pridružila grupama: autoklubu zato što sam imala Džordžov stari sportski automobil, Rotari, sinagogi, joga studiju i času pisanja koji se nudio preko mog lokalnog centra za obrazovanje odraslih. Nisu svi odgovarali mojim interesovanjima, ali autoklub se sastajao za subotnji doručak, a Rotari za večere sredom, što je prekinulo moje usamljeničke momente tokom dana.
Otkrila sam da upoznavanje novih ljudi nije toliko strašno, većina je bila bila jako prijatna prema novoj udovici. Časovi joge uključivali su prijateljsku grupu žena srednjih godina, a mnoge od njih su bile neudate, koje su me primile u svoje pleme.
Stidljivost protiv koje sam se uvek borila se istopila, ili barem prestala da bude prepreka. Moja nova prijateljica Dana pozvala me je da se pridružim njenoj jednonedeljnoj grupi za pisanje. Tog prvog petka ujutru, uputila me je do fotelje sa šarama ruža i dala mi šoljicu čaja od nane. Okružen drugim piscima, njenim malim psom koji je leškario pred našim nogama, osećala sam se kao da sam došla kući. Dva dana u nedelji, sa razredom i grupom, imala sam ljude oko sebe sa kojima sam mogala da budem i da pišem. Drugih dana u nedelji, imala sam svrhu: pisanje novih dela.
Pridruživanje grupama pomoglo mi je da sebe vidim kao „ja“ umesto „mi“ koje dolazi kada smo pola para, kao u „volimo marmeladu na tostu“. Ali pošto sam bila sa Džordžom od svoje 17. godine, nikada nisam ni razmišljala da li uopšte volim marmeladu. Moj zadatak je bio da sama shvatim šta volim da radim. Na kraju sam otkrila pešačke grupe i ispunila sam svoje prazne vikende prirodom i druženjem.
Džordž nije želeo da putuje, a ja ga nikada nisam gurala, misleći da ćemo imati više vremena kada se on penzioniše, ali to vreme nikada nije došlo. Pošto nisam imala sa kim da idem, išala sam na grupna putovanja koje je organizovalo moje udruženje bivših studenata, što je bio odličan način da anksiozna osoba poput mene ipak ne putuje sama. Da je Džordž poživeo, možda nikada ne bih istraživao nova mesta ili se ozbiljno bavio pisanjem ili otkrio planinarenje, jer ne bih želeo da oduzimam „naše vreme“.
Uprkos tome što sam pružila ruku svetu, i dalje sam bila usamljen. Četrnaest meseci nakon gubitka, želeći da ponovo pronađem ljubav, pridružila sam se sajtu za upoznavanje na Internetu. Moja krivica je u tom momentu bila do plafona. Bilo je pogrešno razmišljati o životu sa novim muškarcem kada je Džordžovo vreme bilo skraćeno. Naučila sam o seksualnom ožalošćenju ― tuzi povezanoj sa gubitkom intimnosti sa dugogodišnjim partnerom ― da je to normalno i da nema ništa loše u tome da imate potrebe. To je bio težak koncept za ženu moje generacije.
Moj prvi pravi sastanak bio je sa simpatičnim brokerom, koji je ličio na Aleka Boldvina sa opakim smislom za humor. Ali on je sve vreme proveo žaleći za svojim bivšima, od zgodne plavuše sa implantatima u grudima (nisam sigurna zašto sam to morala da znam) koja ga je prevarila sa momkom iz teretane do emocionalno oštećene brinete koja nije mogla da se posveti njihovoj vezi. Neobjašnjivo, bio je iznenađen kada više nisam želela da ga vidim.
Većina mojih sastanaka je bila užasna. Kada sam bila tinejdžerka, ako je dečko želeo da te pozove da izađemo, zvao je unapred, ponudio aktivnost za koju je mislio da ćemo oboje uživati, i pojavio se na vreme, često noseći džemper koji je izabrala njegova mama. Upoznao je tvoje roditelje kada je došao na vrata, ili u mom slučaju, mog tatu.
Savremeni izlasci su izgledali lišeni ovih vrsta prijatnosti, a ja sam se osećala kao izbeglica iz romana Džejn Ostin. Zdravi ljudi ne šalju neželjene fotografije delova tela. Činilo se da je postojala neizrečena borba za vlast.
Moderno zabavljanje je izgledalo suprotno pronalaženju ljubavi ili čak prijateljstva. Posle pet godina izlaženja, skoro izgubivši nadu, pronašla sam Rendala, moju drugu osobu zauvek. Upoznali smo se na mreži kada mi je poslao poruku sa pitanjem da li su patike sa dezenom lobanje koje sam nosila na jednoj od fotografija na profilu Vans jer je želeo da dobije par. Odgovorila sam da jesu. Na našem prvom sastanku, rekao mi je da oplakuje svoju majku koja je umrla pre devet meseci. Odlučili smo da budemo prijatelji.
Znala sam da je on taj kada me je pozvao na vožnju brodom sa zaustavljanjima u njegovim omiljenim restoranima. Živela sam pola sata dalje u pogrešnom pravcu od njega, ali rekao je da će doći po mene - i to je uradio. Nedostajalo mi je viteštvo. Za naš prvi vikend, odveo me je u Karmel jer je pročitao jedan od mojih postova na blogu u kojem sam pisala da mi je želja da posetim taj grad. Randal je želeo da ponovo uživam. Organizovao je odvojene sobe da ne bi bilo pritiska i nikada mi nije pokucao na vrata. Konačno sam našla nekog staromodnog kao što sam bila ja.
Deset godina kasnije, imam novi život, novu ljubav u uskoro objavljujem svoju prvu knjigu. Pre dve godine, preselila sam se u novu kuću pored vode, napustivši dom u kojem sam živela sa Džordžom 27 godina.
Ovog maja obeležava se naša godišnjica, pet godina sa mojim drugim partnerom, Rendalom, ljubav koja je još slađa što se pojavila kasnije u životu sada kada sam svesnija smrtnosti. Ali što je najvažnije, promena mog života mi je donela mir. Kada sam prvi put ostala udovica, očajavala sam da će moje preostale godine biti samo senka mog braka - samo bez Džordža. Brinula sam se da ću se svakog jutra probuditi sa hladnoćom u srcu do kraja života - i da će moja prva pomisao svakoga dana biti da ga nema.
Vremenom život je postao bolji. Trebalo mi je oko tri godine da se moj mozak rekonstruiše i četiri da prebolim svoju krivicu - godine oporavka nisam mogla da ubrzam. Ali mogla sam da napravim male korake napred - najbolje što sam mogla da uradim sa svojom anksioznošću - od prijave na radionicu i renoviranja svog novog doma. Ti koraci su doveli do skokova poput preseljenja i povratka u školu i pronalaženja ljubavi.
Debi Veis je bivša advokatica i autorka knjige „Dostupna kakva jeste: udovica srednjih godina u potrazi za ljubavlju“.
