Moje ime je Irina, živim u Kraljevu, imam 37 godina. Ceo život radim u školi, moja zarada ne prelazi 40.000 dinara.
Muž mi je građevinski radnik, ima bogato radno iskustvo, ali zarada varira od toga kod koga radi i kako to što je uradio naplati. Sledeće godine puni 43 godine.
Imamo tri dečaka, svi idu u osnovnu školu.
Pre pet godina, sa velikim poteškoćama kupili smo trosoban stan na kredit. Ostalo nam je još 15 godina da otplaćujemo dug bankama.
Ove godine sam shvatila da sam umorna od takvog načina života.
Iz dana u dan raste potreba za preživljavanjem, a naporan rad se gomila i uzima i meni i mužu svu snagu i vitalnost.
Sve više razmišljam da i moja porodica krene negde, "trbuhom za kruhom".
Muž sve manje može da nađe stabilnu zaradu. Često se sve svede na obećanje da će mu platiti to što je radio, a od obećanja ne može da se živi.
Obmana je svuda, jer čak i ako mu plate, to nikad nije sve u potpunosti. Svi nešto nekome duguju. Njemu duguje poslodavac, jer poslodavcu duguje neki drugi poslovni partner i td. To je začarani krgu koji prestaje da se okreće kada dođe do suda, a tamo već sve staje i naplata se nikad ne ostvari.
Često se zapitam, kako smo se našli u ovakvoj situaciji?
U našoj porodici niko ne pije, ne puši: moj suprug i ja zadnje pare odvajamo za osnovno - hranu i odeću.
Nakon škole, ja dajem privatno časove, ali opet ne možemo da skrpimo kraj s krajem.
Muž danima radi sve moguće poslove, od betoniranja i zidanja, do molerskih radova. Sve ga manje viđamo kod kuće, a i kad dođe toliko je umoran da jedva stoji na nogama.
Dokle može tako da se živi?
Moja deca nikad nisu bila na zimovanju, živimo u zagađenoj državi, godinama ne mogu da priuštim svojoj porodici letovanje...
Prošle godine smo podigli još jedan kredit da bi stariji sin išao na ekskurziju. Punu godinu dana smo otplaćivali rate...
Vidim koliko se dece rađa svake godine i osećam da će svi imati moju sudbinu. Ne želim da sutra moji sinovi dođu u situaciju da robuju kao i ja, da se taru i muče - a za šta? Za crkavicu?
Kad uzmemo u obzir i ono da je "Balkan bure baruta", ne mogu da zamislim da nekog od sinova šaljem u vojsku!!!
Ne želim da vidim moju decu kako postaju robovi kao što su njihovi roditelji.
Ali ne vidim izlaz! Ja ne umem da ih naučim kako da dostojanstveno žive u ovakvim uslovima.
Ja sam osoba koja se udala za čoveka kojeg je volela, koja radi posao koji obožava, ali umesto radosti, u meni se nakupilo more očajanja, sve zbog uslova u kojima godinama živim. Sada je došlo takvo vreme u kojem i najveći optimisti ne mogu da žive.
