U aprilu 2012. Belgijanac Raf Simons došao na čelo slavne pariske modne kuće Dior. Bio je to spas u poslednjem trenutku, nakon što je kuća Dior morala na svom vrhuncu, zbog rasističkih i antisemitskih ispada u jednom pariskom kafiću pod dejtsvom alkohola, otpustiti Džona Galijana. O njegovom povratku, kajanju i životu nakon Diora, snimljen je dokumentarni film pod nazivom "High and Low: John Galliano"(Visoko i nisko: Džon Galijano).
Pre toga, prepoznavši odlično filmsku robu u trenutku dolaska Rafa Simonsa na čelo brenda, scenarista i reditelj Fredferik Čeng počinje da snima svoj slavni dokumentarni film "Dior i ja", koji prati nastajanje prve Simonsove kolekcije. Film, koji je premijeru imao 2014. godine, ujedno je i jedan od najboljih modnih dokumentaraca svih vremena, harizmatičan i povrh svega jako zanimljiv, ali ono što zapanjuje način je na koji se karakter Rafa Simonsa podudara s karakternim osobinama samog Diora, koji je bio sramežljiv, blag i povučen čovek, kreator koji je profesionalno izvodio čuda, ali je u sebi "umirao" kada je trebalo da se pokloni publici na kraju defilea.
Dior je uvek govorio da mu ta muka zapravo raste s jačinom ovacija koju je dobio za pokazanu kolekciju, a sudeći po načinu na koji Raf Simons ne želi da izađe pred publiku, čini se da je Dior, godinama nakon svoje smrti, u mladom Belgijancu dobio svog istinskog naslednika.
Nakon Simonsa, na čelo brenda prvi put dolazi žena iz Italije, po imenu Marija Gracija Kjuri, koja i danas dizajnira za ovu veliku kuću. Poznata po ženstvenim komadima koji slave žensku solidarnost, feminizam i jednakost, Marija Gracija Kjuri je još više podigla Dior(i sebe) na pijedestal slavnih.
No, ko je čovek koji je stvorio "ženu cvet", kreator kojem je modna kritika 1947. napisala da je spasio Pariz, te grad izmučen nacističkom okupacijom i teškim uslovima života neposredno nakon završetka Drugog svetskog rata, ponovo pretvorio u centar svetske mode?
Kristijan Dior rođen je 21. januara 1905. godine, u Granvilu, gradu na obali Francuske, u Normandiji. Njegova porodica je bila bogata, otac mu je bio vlasnik fabrike veštačkog gnojiva i imao je petoro dece. U svim tekstovima o Dioru nalazi se i podatak da je porodična kuća smeštena na samoj obali mora, u velelepnom vrtu prepunom cveća, kao i to da je imala (ima i danas) sivo-ružičastu fasadu. Nije to trivijalni podatak iz njegove biografije, jer te prve slike detinjstva za Diora su bile večita inspiracija i celu je karijeru insistirao na ružičasto-sivoj paleti boja u svojim kolekcijama.
Bio je on i jedino dete koje je uspelo da otopi hladno srce svoje majke, koja je bila izuzetno stroga prema deci, a kako je Kristijan s njom delio njenu najveću ljubav, onu prema cveću, tokom dugih sati koje su proveli zajedno radeći u bašti stvorio je posebnu vezu s majkom i postao njen miljenik. Njoj u čast, u danima najveće slave, nije izlazio iz kuće, a da u rupicu na reveru svog sakoa ne stavi cvet đurđice, mamin najdraži cvet i miris. A upravo su đurđice sam srž njegovog prvog parfema Diorissimo, koji je lansirao 1956. godine. O cveću je razmišljao i kada je radio na svojoj prvoj (ujedno i najslavnijoj) kolekciji koja je te 1947. godine bila šok za celi svet.
Dior je želeo da stvori "ženu cvet", te je govorio: "Sva odeća koja nosi moj potpis mora biti jedinstvena, mora imati nežnu, konveksnu liniju ramena, finu zaobljenu liniju grudi, struk tanak i savitljiv kao stabljika cveta, široku liniju bokova, nakon kojih se model otvara prema dole baš poput čašice cveta”". I uspeo je u tome. Kolekciju, koju je on nazvao "Corolle", danas celi svet prepoznaje i slavi kao "New Look", jer tim ju je rečima opisala Karmel Snou, te 1947. godine urednica časopisa "Harpers Bazar".
Bila je to kolekcija koja je prekinula siromaštvo u modi i izgled koji je dominirao tokom dugih i teških ratnih godina, kada ne samo da nije bilo dovoljno tkanina za raskošnu suknju krojenu u pun krug, već je takva suknja bila i krajnje nespretna ženama koje su u tim godina preuzele radna mesta muškaraca koji su bili u ratu. A žene su se tada i same borile u ratu, bile članice pokreta otpora u okupiranim delovima Evrope ili bile bolničarke na prvim linijama bojišta.
Kada su videle Diorov "novi izgled", žene su se ponovo setile kako je divno voditi život u kojem mogu biti nežne, ženstvene, elegantne, raskošno putene... Ili (ako ne ide drugačije) kako je lepo maštati o takvom životu, makar u sopstvenom ormaru imale tek jednu raskošno široku suknju i pripadajuću jaknu neverovatno stisnutu u struku.
Dior je svoj "New Look" stvorio veštim krojevima, ali i još veštijom konstrukcijom odeće, jer u svoje je kreacije umetao kosti i žice pa koristio slojeve tkanine kako bi postigao tu željenu siluetu cveta. Najvažniji je bio uski struk, i sve su haljine (kostimi i kaputi takođe) bile jako pripijene u gornjem delu ženskog tela te jako odmaknute od tela u predelu bokova, a izgledu cveta i okruglom utisku celog modela dodatno je pridonosio i naglašeni rub odeće.
Iako su se na početku bunile nad suknjama koje im drastično skrivaju noge, žene celog sveta nisu odolele toj diorovskoj modnoj čaroliji, koja je bila toliko jaka da je u samo nekoliko godina Kristijan Dior izgradio modno carstvo u kojem je za njega radilo nekoliko hiljada ljudi. Ali, u mladosti, iako je svake godine šio karnevalske kostime za celu porodicu, Dioru nije padalo na pamet da se posveti modi. Sanjao je o karijeri arhitekte, što je, ako ćemo pravo, kasnije i ostvario jer njegove su kolekcije "građene" i po nekim arhitektonskim pravilima. Ali roditelji su za njega želeli nešto "solidnije", maštali o sinu koji će završiti u diplomatiji, pa je tako započeo studije političkih nauka.
Ali, bile su to vesele dvadesete godine u Parizu, gradu umetnika, gde Dior zajedno s prijateljem otvara umetničku galeriju u kojoj izlaže dela Pikasa, Matisea, Dalija... Uspeh je veliki, ali i ubrzo nestaje kako se nacistička pretnja nadvije nad celim svetom.
Porodicu Dior pogađa celi niz nesreća: otac bankrotira nakon propasti fabrike, majka umire od trovanja krvi, mlađi brat završava u ludnici...
Na kraju, Kristijan 1934. oboleva od tuberkuloze, ali u pomoć priskaču prijatelji koji mu plaćaju lečenje. Kada se godinu dana kasnije vraća s Baleara kao potpuno zdrav čovek, počinje modni deo njegove (i svetske) istorije, a prve skice koje radi su skice za šešire. Počinje da radi u modnoj industriji i odmah privlači pažnju, ali tada stiže i poziv za vojsku. Na sreću nije bio na prvoj liniji bojišta jer je vojsku služio u građevinskom bataljonu, a nakon okupacije Francuske beži u Provansu, gde njegova sestra učestvujuje u Pokretu otpora, a on neko vreme preživljava radeći kao poljoprivrednik.
Nakon rata sreća mu se konačno nasmejala, njegove modne ideje prepoznaje tada moćan proizvođač pamučnih tkanina Mardel Busak. On mu pomaže da osnuje modnu kuću Kristijan Dior, koja je otvorena 1946. godine. Sam Dior kasnije je pričao: "Kada sam vidio radnike kako stavljaju tablu s mojim imenom na vilu u Aveniji Montanj, pomislio sam: Da je moja majka živa, nikada se ne bih usudio ovo da učinim." Na sreću, usudio se i godinu dana kasnije bio je na vrhu sveta. Kuća postaje sinonim za francusku modu, godine 1955. kao asistenta zapošljava mladog Iva Sena Lorana, čime je pomogao da se napiše još jedno važno poglavlje modne istorije.
Uspeh Diora je neverovatan i traje do dana današnjeg, iako kuća od 1957. posluje bez svog osnivača. Te 1957. u potrazi za novim inspiracijama Dior putuje Italijom. Tamo je, u gradu Montekatini, 23. oktobra doživeo teški srčani udar nakon kojeg je umro.
Zvanični izveštaj kaže da je samo doživeo srčani udar, no, postoje drugi izvori koji tvrde šta je pravi razlog koji je izazvao srčani udar. Prema Muzeju dizajna, Dior je umro od srčanog udara dok se gušio ribljom kosti. Jedan članak u nedeljniku "Paris Match" kaže da je Dior umro od srčanog udara dok je igrao karte. Još jedan zbunjujući izveštaj dolazi zahvaljujući knjizi napisanoj o pariskom aristokrati Baronu de Redeu. U knjizi pod naslovom "Alekis: Memoari Barona de Redea", Dior je navodno umro od srčanog udara povezanog sa teškim seksualnim odnosom. Njegova smrt, a imao je samo 52 godine, bila je šok ne samo za Francusku nego i za celi svet, jer u tom se času činilo da je umrla sama moda.
Od njega se na pariskoj sahrani oprostilo dve i po hiljade ljudi, među kojima i mnoge njegove neutešne klijentkinje, ali i svi radnici modne kuće Dior.
Posebno poglavlje modne istorije ispisale su torbe s potpisom Dior. Lejdi Dior torba odavno je klasik koji za svoja vintnidž izdanja postiže neverovatne cene. Zanimljivo je kako upravo ta torba nije imala neko posebno ime, ali tada ju je ponovo proslavila princeza Dajana, po kojoj je torba i dobila ime Lejdi Dior. Naime, Dajani ju je 1995. godine, za zvaničnu posetu Parizu, poklonila tada prva dama Francuske Bernadet Širak, a oduševljena princeza odmah je naručila sve postojeće verzije te elegantne torbe.
Brend Kristijan Dior, nastavlja i dalje da dominira ne samo francuskom modom, već i svetskom. Prikazujuću čak sedam kolekcija godišnje. Istorijski značaj Diora za modu je neoboriv, ali ono što nas još više oduševljava, jesu kreacije koje će tek doći.
NE PROPUSTITE
Bonus video:
