Izabela Blou rođena je 19. novembar 1958. godine i bila je urednica engleskog časopisa. Kao muza dizajnera šešira Filipa Trejsija, zaslužna je za otkrivanje modelaStele Tenant i Sofi Dal, kao i za pokretanje i kontinuirano zagovaranje karijere modnog dizajnera Aleksandera Mekvina, počevši od trenutka kada je kupila čitavu njegovu eksplozivnu premijernu kolekciju inspirisanu Džekom. Trbosekom. Sebi je oduzela život 2007. godine i zavila modnu scenu u crno.
Izabela je rođena u Londonu, bila je najstarije dete majora sera Evelina Brotona, vojnog oficira, i njegove druge žene, Helen Meri Šor.
1972. godine, kada je imala 14 godina, njeni roditelji su se razdvojili i njena majka je napustila njihov dom, opraštajući se od svake ćerke rukovanjem. Razveli su dve godine kasnije. Izabela se nije slagala sa ocem, koji joj je dao u nasledstvo samo 5.000 od svog imanja, koje je vredelo više od milion funti.
Blou je studirala u školi Hitfild, nakon čega se upisala na sekretarski koledž, a zatim radila povremeno. U jednom intervjuu 2002. godine je rekla: "Radila sam najneobičnije poslove. Godinama sam radila u prodavnici kolača, prodavajući kolače sa kajsijama. Bila sam čistač ulica u Londonu dve godine.
Izabela se preselila u Njujork 1979. da studira drevnu kinesku umetnost na Univerzitetu Kolumbija i tada je delila stan sa našom glumicom Ketrin Oksenberg. Godinu dana kasnije, napustila je program istorije umetnosti na Kolumbiji, preselila se u Teksas i radila za modnog dizajnera Gaja Laroša.
Godine 1981. udala se za svog prvog muža, Nikolasa Tejlora, od koga se razvela 1983., i upoznala se sa modnom direktorkom američkog izdanja Vog, Anom Vintur. Blou je prvobitno bila angažovana kao njen pomoćnik, ali nije prošlo mnogo pre nego što je ona asistirala Andreu Leonu Taliju, glavnom uredniku američkog Voga.
Dok je radila u Njujorku, sprijateljila se sa Endijem Vorholom i Žan-Mišelom Baskijatom.
Vratila se u London 1986. i radila za Majkla Robertsa, tada modnog direktora magazina "Tatler" i magazina "The Sunday Times Style".
1989. godine, Blou se udala za svog drugog muža, advokata i trgovca umetničkim delima Detmara Hamiltona Bloua, unuka čuvenog arhitekte s početka 20. veka. Detmara Bloua, u katedrali Gloučester. Filip Trejsi je dizajnirao nevestin venčani veo i tada je stvorena njihova poslovna ali i prijateljska veza koja je trajala sve do njene smrti.
Shvativši Treasijev talenat, Blou je ustupila Trejsiju svoj londonski stan u kojem je on napravio svoj atelje za izradu šešira. Ubrzo je počela da nosi isključivo samo njegove kreacije, čineći ih prepoznatljivim delom njenog blistavog stila. U intervjuu 2002., Blou je izjavila da je nosila ekstravagantne šešire iz praktičnog razloga: "Da držim sve dalje od mene. Kažu, mogu li da te poljubim? Ja kažem, ne, hvala vam puno. Zato sam nosila šešire. Zbogom. Ne želim da me svi ljube. Želim da me ljube samo ljudi koje volim."
Otkrila je Aleksandra Mekvina i kupila njegovu celu diplomsku kolekciju za 5.000 funti, otplaćujući je u nedeljnim ratama od 100 funti. Uočivši Sofi Dal, Blou ju je opisala kao „naduvanu luku sa mozgom“ i pokrenula njenu karijeru modela, jer je njena reč kod urednika tada već imala težinu.
Blou je podržavala i svet mode i svet umetnosti. Umetnici Tim Nobl i Sju Vebster napravili su njen portret u senci koji je prikazan u Nacionalnoj galeriji portreta. Bila je modni direktor magazina "Tatler", a prestižni brenodovi kao što su "Lacoste" i "Svarovski" su se sa njom redovno konsultovali pre izbacivanja nove kolekcije. Bila je deo izložbe 2002. godine pod naslovom Kada je "Filip sreo Izabelu", koja je sadržala skice i fotografije kada se u javnosti pojavljivala u njegovim neverovantim šeširima.
Pred kraj svog života, Blou je postala ozbiljno depresivna i navodno je patila zbog svoje nesposobnosti da „pronađe dom u svetu na koji je uticala“. Dafne Ginis, Blouova prijateljica, izjavila je: "Bila je uznemirena što je Aleksandar Mekvin nije poveo sa sobom kada je prodao svoj brend Gučiju. Svi ostali su dobili ugovore, a ona dobila besplatnu haljinu“.
Blou je bila taj koja je posredovala u pregovorima u kojem je Guči kupio Mekvinov brend. Drugi pritisci na nju uključivali su finansijske probleme. Izabelu je razbaštinio njen otac 1994. godine ali najveću bol joj je prouzrokovalo saznanje da ne može da postane majka.
Izabela i Detmar Blou su se razdvojili 2004. zbog njegove prevare. On je nastavio da ima aferu sa Stefani Teobald, urednicom britanskog "Harpers Bazara", dok je ona stupila u vezu sa gondolijerom kojeg je upoznala u Veneciji.
Blou je dijagnostikovan bipolarni poremećaj i počela je da se podvrgava terapiji elektrošokovima. Neko vreme se činilo da su tretmani bili uspešni.
Izabela i Detmar Blou su se pomirili nedugo zatim. Ubrzo nakon toga, dijagnostikovan joj je rak jajnika. Depresivna zbog opadajućeg statusa slavne ličnosti i dijagnoze raka, Blou je počela da priča prijateljima da ima suicidalne misli. 2006. godine pokušala je da se ubije tako što je uzela preveliku dozu tableta za spavanje. Kasnije te godine, Blov je ponovo pokušala samoubistvo skočivši sa vrha kuće, što je dovelo do toga da je slomila oba gležnja. U sledećih godinu dana imala je još nekoliko pokušaja samoubistva, tako što je automobilom udarila u kamion, pokušavala je da nabavi sredstva za smirenje konja, pokušavala da se udavi u jezeru i predozirala se dok je bila na plaži u Indiji.
Dana 6. maja 2007. godine, tokom jedne vikend zabave u Hilsu, gde su gosti bili Trejsi i njegov partner Stefan Bartlet, Blou je rekla da ide u kupovinu. Umesto toga, kasnije ju je sestra Lavinija našla na podu kupatila i odvedena je u kraljevsku bolnicu Glosteršir, gde je Blou rekla doktoru da je popila otrov koji se koristi za ubijanje korova. Umrla je u bolnici sledećeg dana.
Njena smrt je prvobitno prijavljena kao posledica raka jajnika, međutim, mrtvozornik je kasnije proglasio smrt samoubistvom. Na istrazi, Blouova sestra, Lavinija Verni, izjavila je da joj je Blou rekla da je nakon što je otkrila da je njena sestra progutala otrov, „Brinem se da nisam uzela dovoljno.“
Njena sahrana je održana u katedrali Gločester 15. maja 2007. godine. Njen kovčeg, napravljen od vrbe, bio je prekriven jednim od njenih šešira dizajnera Filipa Trejsija, kao i cvetnim aranžmanom.
Glumac Rupert Everet i glumica Džoan Kolins održali su govor na sahrani. Komemoracija je održana je 18. septembra 2007. u Gardijskoj kapeli u Londonu na kojoj su govorile Ana Vintur i Džordi Grejg. Na njenom ispraćaju su bili sve modne ikone kao i poznate ličnosti.
