Fizički neprepoznatljiv, ali jednako provokativan i nesputano kreativan kao u svojim najboljim danima, slavni dizajner visoke mode doživeo je da pariška izložba njemu u čast barem delomično ispravi nepravdu kojom je dve decenije prepuštan zaboravu.
Ima više načina da se uđe u legendu. Uz one poznatije metode i puteve, postoji i princip izbegavanja pažnje, odbijanja prerano ponuđenih – a tek delomičnih i nedovoljno sveobuhvatnih – priznanja te izmeštanje iz opšteprihvaćenih epicentara u svoj svet i manje praćene zone, da bi potom dugo iščekivano obraćanje širokoj javnosti bilo povod za davno izmaklu 'krunidbu'.
Tjeri Migler je jedinstvena pojava i ličnost među modnim dizajnerima. On je šablonskim znalcima s nedostatkom vizije i poimanja šireg konteksta (u koje, nažalost, spada i veći deo establišmenta iz svetskog modnog novinarstva, od urednica do izdavača) skliznuo s horizonta u trenutku kada je prestao da radi za modnu kuću koju je 1973. osnovao, a u kojoj je predugo poslednju reč imao njen većinski vlasnik od 1997. do 2019. godine, francuski kozmetički gigant Klarins.
Danas se još jedino preostaje nadati da će novi vlasnik brenda, još veći kozmetički gigant (i oglašivač), grupacija L’Oréal, s utemeljiteljem modne kuće koju su kupili imati barem malo bolji i konstruktivniji i odnos i komunikaciju nego što je to više od dve decenije bio slučaj s Klarinsom. S druge strane, svaku pohvalu za organizovanje već druge globalno uspešne izložbe posvećene životu i stvaralačkom opusu nekog modnog dizajnera koji – kao hvaljen, ali ne i opšteprihvaćen– nikada nije bio mejnstrim zvezda branše u kojoj je stvarao zaslužuje Montréal Museum of Fine Arts, inače najstariji muzej u Kanadi. Oni su svoj modni trijumf 2011. započeli izložbom posvećenom Žanu Pou Gotjeu, koja je nakon rekordnog broja posetioca u Montrealu jednako oduševila Dalas, San Francisko, Madrid, Roterdam, Stokholm, Njujork, London, Melburn, Paris, Minhen i Seoul.
Tako je i 'Thierry Mugler: Couturissime', koncipirana kao opera u pet činova i, uz brojne antologijske kreacije odavna upisane u kolektivnu memoriju, prepuna široj javnosti nikad pokazanih unikata, premijerno bila postavljena u matičnom montrealskom MMFA-a, odakle je 2020. trebalo da se preseli u Pariz, ali kao i mnoge druge stvari u svim sferama života naše problematične planete, milošću pandemije izložba je morala da apstinira godinu dana da bi od 30. septembra 2021. do 24. aprila 2022. zasijala u gradu u kojem je njen subjekt stvarao i bio senzacija.
Rođen 21. decembra 1948. u gradu Strazburu, Migler je s devet godina krenuo u školu klasičnog plesa, da bi s 14 postao član baletnog ansambla u Opéra national du Rhin. Tada je započeo i učenje za dizajnera enterijera s obzirom na to da je od malih nogu više mario za crtanje nego za školu. S 24 preselio se u Pariz, gde je prvo kreirao odeću za butik Gudule, a dve godine kasnije je kao frilenser sarađivao s nizom establiranih modnih imena iz Pariza, Milana, Londona i Barselone. Prvu kolekciju pod nazivom Café de Paris kreirao je 1973. i njom zapao za oko modnoj urednici Melki Treanton koja mu je pomogla da lasnira samostalnu karijeru. Iste je godine otvorio i svoju modnu kuću. Ubrzo je postao sinonim za urbani stil, a njegove smele kreacije koje naglašavaju telo, spoj futurističkih tehnologija i siluete s retro elementima u pravilu su birali individualisti okrenuti budućnosti i spremni na eksperiment, koji se nisu plašili da budu primećeni.
Multitalntovan, neumoran i znatiželjan,Tjeri Migler je redovno kreirao scenske kostime za produkcije mjuzikla, koncerte, operu i pozorište (nezaboravni su mu bili kostimi za Magbet), a snimao je video spotove, reklame i kratke filmove. obukao je Viktor Lazlo, egzotičnu voditeljku Evrovizije u Briselu1997., ali i Demi Mur u superženstvenu crnu večernju haljinu s prorezima u filmu 'Nepristojna ponuda' iz 1993. godine.
Na modnu pistu su, uz nezaboravne top-modele (tadašnje megazvezde i autentične lepotice), za njega izašle i velika obožavateljka i verna klijentkinja Ivana Tramp, pevačica Dajana Ros i legendarna Hičkokova ledena plavuša, glumicaTipi Hedren. Sarađivao je s mnogim legendarnim fotografima, a mnoge od svojih antologijskih reklamnih kampanja snimio je i sam, vođen perfekcionizmom i sopstvenom vizijom koju je najbolje znao da izrazi, ali mu je od svih najviše odgovaralo da radi s Helmutom Njutonom s kojim je kliknuo na prvu i delio estetiku.
Hit Džordža Majkla 'Too Funky' iz 1992. bio je najpopularniji video te godine, a zapamćen je po video spotu koji je kompletno'obukao', ali i režirao Tjeri Migler. Taj je spot možda najbolja ilustracija dizajnerovog statusa u tom trenutku – erotizovana estetika njegovih eksperimentalnih krojeva koji naglašavaju siluetu te višestruko, višeslojno i višeznačno golicaju maštu sjajno se stopila s raspojasanim dance-pop ritmom pesme, sugerišići karnalnu euforiju s dizajnerskim stajlingom. Nepotrebno je podsećati da je pevač u tom trenutku spadao među najveće zvezde, a dve godine ranije je već privukao pažnju modnih poklonika spotom za 'Freedom', u kojem je nastupilo pet apsolutnih top-modela tog vremena - Linda Evanđelista, Sindi Kraford, Tatjana Patic, Kristi Tarlington i Tajra Benks. Od njih je Migler za svoj spot zadržao samo Lindu Evanđelistu, pridružujući joj Evu Hercigovu, Nadju Auerman, Emu Sjoberg, Estel Halidej, Šanu Zadrik, Beverli Pele i Tajru Benks, glumice Džulije Njumare i Rosi de Palmu. Bila je to jedna od tri apoteoze koje je Migler doživeo tu 1992. godinu, kada je zaista bio na vrhuncu slave i uspeha.
Na poziv Chambre Syndicale de la Haute Couture, komore kreatora visoke mode pri krovnoj strukovnoj federaciji francuske mode, prikazao je svoju prvu kolekciju visoke mode kojom je oduzeo dah. To je nastavio da radi i kolekcijama koje su usledile pa su do kraja decenije, kada je mu je Klarins ugasio visoku modu kao nedovoljno opravdan trošak, nastale nezaboravne kreacije neverovatne lepote u kojima su se futurizam, body power dressing i retro glamur spajali s citatima iz stripova, fetiš ikonografije, noir filmova, mitologije, botanike i zoologije.
Treći njegov trenutak iz 1992. bilo je izdavanje parfemskog prvenca Angel, kojim je nepovratno promenio savremenu parfimeriju i zbog čije je globalne popularnosti i uspeha Klarinsi poželeo da kupi inače nepraktično ekstravagantnu modnu kuću koju mu je njen osnivač 1997. i prodao. Migler je u tom trenutku već bio sluđen ritmom izdavanja novih sezonskih i međusezonskih kolekcija koji su nametnule korporacije, pretvarajući tako modni biznis iz ekskluzivnost zaštićene kreativne zone u arenu za nadmetanje konglomerata. Nije mu ostajalo vremena ni za scenske produkcije i kostimografske saradnje koje su ga najviše radovale pa je bio spreman menadžerske brige da prepusti drugima. Neosporno je da je zbog svoje odluke ubrzo zažalio.
Nakon niza nesuglasica i gašenja linije visoke mode, 2002. se povukao iz modne marke koju je stvorio, a Klarins je godinu kasnije ugasio i njegov prêt-à-porter ali je pri ponovnom lansiranju muške kolekcije 2010. dopustio novom kreativnom direktoru Nikoli Formičetiju– koji se i sam na toj poziciji zadržao samo dve godine – da promeni logo brenda u Migler i izbaci sopsteno ime osnivača kuće (ružan i nipodaštavajući koncept i inače prisutan kod pretvaranja modne kuće u brend, zahvaljujući kojem su na isti način iz Diora, Sen Lorena i Versaćea nestali Krstijan, Iv i Đani.
Napuštajući modnu kuću koju je stvorio, Migler je napustio modnu industriju – mašineriju, ali ne i kreiranje, pa je kao stilski savetnik sarađivao s Bejonse te kreirao ponešto za Cirque de Soleil i Kim Kardašijan. Godinama je odbijao pozive više vodećih svetskih muzeja da mu prirede retrospektivu, zbog čega kurator ove izložbe Tjeri-Maksim Loriot, 45-godišnji genijalac iz Kvebeka (koji je postavio i Gotjeov megahit od izložbe), nije verovao sreći da je dizajner uopšte pristao.
Presudno je, smatra, bilo što nije upotrebljavao termin 'retrospektiva' kad je reč o koncepciji postave već je želeo da prikaže bogato nasleđe kreatorovih spektakularnih kreacija razmišljajući o budućnosti. Zvuči zbunjujuće kad se zna da je Migler sopstveu marku kao kreator napustio još 2002., samo pet godina nakon što ju je prodao Klarinsu. Međutim, ništa čudno: sve u vezi ovog netipičnog protagonista modne scene u suprotnosti je s onim na što se od slavnog modnog dizajnera očekuje. Kad je, zbog nepremostivih razlika u dogovorenom braku s Klarinsom okrenuo leđa svom modnom čedu, počeo je da koristi pravo ime Manfred kako bi se i formalno distancirao od brenda u čijem je imenu i logu od prvog dana, uz prezime, koristio samo svoje srednje ime.
To je pak bila, pokazalo se ubrzo, najsitnija u nizu promena koje je tog trenutka izveo: istim je povodom započeo i ličnu, radikalnu, decenijski dugu promenu svoje spoljašnjosti pa novostvoreni Manfred Tjeri Migler od završetka lične transformacije do danas nije prestao biti tema svih koji pamte njegov nekadašnji izgled. Naime, na vrhuncu dizajnerske karijere u '80-ima i '90-ima Tjeri je bio fizički možda najatraktivniji kreator na svetu. Osim neizbežnog izazivanja pažnje kreacijama koje su se na pisti, stranicama časopisa, crvenom tepihu, ulici i filmskom platnu odmah prepoznavale kao njegove, fascinirao je svojim atletskim telom i čvrstom muskulaturom bivšeg plesača, kojem su pripijena odeća, predimenzionirane jakne širokih ramena čvrsto stisnute u struku i kao skalpelom krojeni sakoi pristajali jednako dobro kao i profesionalnim muškim top-modelima, u pravilu znatno mlađim od njega. Ošišan na nulu plenio je prodornim pogledom i pravilnim licem sportiste sa širokim osmehom. Sve u svemu, bio je to harizmatičan izgled– spoj vilenjaka iz ilustracija bajki i Fleša Gordona i nevaljalog Denisa iz stripova.
Nesreća u teretani (čiji je predani poklonik bio celi život), koja se dogodila kad i razlaz s nikad prihvaćenim gazdama, pokrenula je proces, tačnije metamorfozu tako temeljnu da je novo izdanje iste osobe potpuno nespojivo s likom iz kolektivne memorije modnog sveta. I dalje sklon provokaciji, pozirao je pre nekoliko godina potpuno go, s velom preko lica, za jedan od malobrojnih intervjua koje je pristao da da, da bi ga potom autor teksta u uvodu opisao kao 'monumentalno nabildovan 120-kilogramski spoj mišića, tetovaža i bradavica jednako mesnatih kao i usne nad kojima je pustio gustu četku brkova'.
Nekadašnjeg Tjerija danas gotovo zabavlja da opisuje kako mu je neizbežna rekonstrukcijska hirurgija lica pomogla da kreira novi lik Manfreda, kojim se distancirao od prošlosti i završenih poglavlja, priznajući da ga je živciralo stalno zaustavljanje ljudi koji bi ga prepoznali pa neizbežno pitali: 'Da li ste vi bili onaj dizajner…?'
Pariška inauguracija izložbe pokazala je koliki broj veterana modne scene, od Žan Pola Gotjea do Faride Kelf i Karle Bruni, pamti koliko je Tjeri Migler postigao i značio i koliko je bio ispred svog vremena, što nije uvek na vreme priznato. Njemu draga koža, lateks i čipka kojima je jednom šokirao postali su standardi u odevnoj industriji. Osvrćući se na raskošanu postavku izložbe, Manfred je, ne bez sete, rekao: 'Često ne verujem da sam toliko toga napravio, i to na takvom nivou perfekcionističke izvedbe i inovativnih tehnologija. Među prvima sam posedovao sopstvenu proizvodnu jedinicu, impresivan kompleks u Parizu. Ne prihvaćajući ideju da neko živo biće pati, nisam koristio krzno. Ali zato smo u neke ekskluzivne modele od ekološkog krzna ručno ušivali zlatne niti da inače grub sintetički materijal dobije mekoću i sjaj skupocene prirodne dlake. Šteta, novinari su toliko toga propustili primetiti…'
Tjeri Migler je iznenada preminuo u nedelju, 23. januara 2022. godine u 73. godini života.
