Austrijski car Franc Jozef (1830-1916) godine 1873. je imao već 43 godine kad je na jednoj bečkoj pozornici prvi put video dvadesetgodišnju Katarinu Štat, zgodnu plavušu koja je bila senzacija u novoj postavci "Ukroćene goropadi".
Car je, međutim, bio suviše obuzet skorašnjim krahom austrijske berze da bi je zapazio. Zbilja, život je uglavnom posvetio dužnosti, ustajući pre pet sati da bi do kasno noću radio na pitanjima od naconalnog značaja. Sem toga, veoma se zanimao za državnu službu, koja je pod njegovim nadzorom postala vrlo efikasna.
Privatni život Franca Jozefa bio je manje uspešan, ako su sreća i ispunjenost bili mera uspeha. Car je uglavnom živeo spartanskim životom, okružen uobičajenim bečkim luksuzom. Spavao je u krevetu s gvozdenim ramom i nije mario za udobnosti i ugađanja poput novog bademantila ili prostirke ispred kreveta da bi izbegao dodir stopala s ledenim podom.
Njegova kruta samodisciplina i osećaj dinastičke dužnosti obuhvatili su i porodicu, od koje je očekivao da se ponaša prema njegovim pravilima. Tako je svog problematičnog sina Rudolfa prisilio na ugovoreni brak, ne obazirući se na potrebe i želje drugih rođaka, a prema onima koji su mu prkosili ophodio se s hladnim gnušanjem.
Brak Franca Jozefa s Elizabetom, zanosnom i nažalost hirovitom bavarskom princezom, bio je ispunjen bolom. Izvesno kraće vreme pošto su se 1854. venčali, bili su veoma srećni. Onda je Elizabeta osetila da joj jednoličnost i teskoba dvorskog života pritiskaju dušu i čeznula je da bude "slobodna kao galeb".
Bežala je u putovanja, a 1867. utekla je iz bračne postelje, i nikada više nije mužu dopustila da s njom vodi ljubav.
Franc Jozef je nastavo da je voli, a mučila su ga njena duga odsustva i oštar bol nesreće.
Katarina, ili poularno nazvana Kati, bila je u svakom pogledu Elizabetina suprontnost. Bila je ambiciozna i uspešna glumica, prisiljena da se sama izdržava pošto je njen muž prvo nagomilao ogromne dugove, a onda kukavički napusto nju i sina.
Uspela je da se izvuče iz bede kad su njeni obožavaoci osnovali novčani fond za pomoć omiljenoj glumici. Uprkos iskustvu finansijske nesigurnosti, Kati je bila nehajna rasipnica i kockarka. Inače je važila za metodičnu i urednu ženu, marljivu i okrenutu domaćinstvu, sem toga, brižnu i duboko religioznu majku, kao i odličnu kuvaricu.
Prijatelji su je smatrali velikodušnom i dobra srca, sklonom ogovaranju i pustolovinama, koja je mrzela kad stvari nisu bilo po njenoj volji.
Upravo je carica Elizabeta zapalila prvu varnicu slavne ljubavi između Kati i Franca Jozefa. I sama je bila očarana plavušnom glumicom kao i ostatak Beča, a 1885. smislila je da je predstavi Francu Jozefu kako bi ublažila carevu samoću.
Elizabetine želje su bile ostvarene. Kati je u roku od nekoliko meseci postala carska ljubavnica u svakom pogledu osim seksualnom.
Car ju je obasipao veličanstvenim draguljima i velikim svotama novca. Za uzvrat, ona mu je poklanjala četvorolisne deteline i druge drangulije, i prisustvovala je svakoj jutarnjoj misi da bi je on video na galeriji, pošto su prethodno zajedno doručkovali.
Živela je dvostrukim pre nego dvoličnim životom, dvaput dnevno glumeći u pozorištu i provodeći vreme s prijateljima, odvajajući ostatak vremena za Franca Jozefa, i zajedničke doručke, duge šetnje, i izlaske u pozorište.
Kati se u jednom pismu iz 1888. uzdigla iz uobičajenih banalnosti i dirnula Franca Jozefa u srce.
Imao je bezbroj žena, ali pored nje se konačno skrasio: Fatalna ljubav Une i Čarlija Čaplina! (FOTO)
"Molim vas, izračunajte koliko će vam još biti potrebno da platite vaše razne troškove, uključujući i balske haljine, da bih vam i to poslao"
To pismo ju je tako osmelilo da je Kati odgovorila impulsivnim "slovom misli", u kom se Francu ponudila kao ljubavnica. Car je, tobože, stalno iščitavao to pismo. Blago je odgovorio da Kati mora da je primetila da je on obožava. Ali voleo je svoju ženu, tako da nikada ne bi "njeno poverenje i prijateljstvo zloupotrebio" radi Kati.
Nadao se da će u Katinom srcu uvek biti mesta za njega, mada njihova veza nikada neće moći da pređe liniju koju su već povukli. Kati je bila skrušena, i brinula se da će je car smatrati "sumnjivom zavodnicom". Iako nije bilo razloga za brigu, Franc je bio očaran svakom njenom rečju, svakim postupkom, čak i njenom "mirnom nedeljom", menstrualnim ciklusom koji ju je jednom mesečno vezivao za postelju.
Ali je u njegovom pismu stajalo da ako se Elizabeta okrene protiv Kati, on će, u načelu, biti prinuđen da obustavi njihovu vezu. Pismo je takođe jasno stavljalo do znanja njegovo uverenje da bi krunisanjem duboke ljubavi pema Kati, seksom obeščastio Elizabetu i izdao svoj bračni zavet.
Ironijom sudbine, zgodni car je ranije imao mnoge seksualne avanture, ali dok nije sreo Kati, srce mu nije pripadalo nijednoj metresi. Zato što ju je voleo, Kati Šrat je morala da se zadovolji statusom ljubavnice bez seksualnih dužnosti.
Umesto toga, imala je da pruža druge usluge, uključujući i to da rano izjutra bude na raspolaganju svom ljubavniku ranoraniocu, što je bio tegoban zadatak imajući u vidu njen iscrpljujući raspored profesionalne glumice.
Glumica Kati Šrat je svoj novi život jezgrovito opisala kao "naizgled ne sasvim stvaran". Bila je prisna prijateljica Franca Jozefa. Posedovala je palatu u Beču i veliki letnjikovac. Bila je bogata i privilegovana, uticajna u pozorišnim krugovima. Njene su brige bile ništavne: problem s težinom, koji je opisala kao "galopirajuću gojaznost", zatim stres izazvan vršenjem pritiska na reditelje nevoljne da joj daju glavne uloge.
Odbijala je da se pozabavi problemom prinudnog kockanja, naslađujući se dobicima i ostavljajući Francu Jozefu da isplati njene gubitke. Nikada nije bila kivna na caricu Elizabetu, koja je u svakom trenutku mogla (ali nije) da joj život razbije u paramparčad.
Kati i Franc su u krizno vreme bili posebno nežni jedno prema drugom.
Najbolnija je bila Rudolfova smrt 1889, kao i ispunjenje sporazuma o samoubistvu sa 17-godišnjakinjom bez koje nije mogao da živi.
Franc Jozef je bio užasnut i zgađen sinovljevim postupkom i smatrao je da je to sramno zanemarivanje njegovih obaveza. Kati ga je, međutim, konačno navela da uvidi Rudolfov bol i patnju kako bi mrtvog sina pamtio i o njemu govorio sa saosećanjem, a ne sa stidom. U takvom raspoloženju, emocijom nabijeni događaji su produbili poverenje Franca Jozefa u Kati. Ali su raspalili i njegovu pritajenu ljubomoru, pri čemu ga je svaki pozoriši zagrljaj Kati i nekog glumca mučio. Srž problema bila je Katina gluma, i nezavisnost i istaknutost u javnosti, u kojoj je vidno uživala. Kati je, međutim, rešila da sačuva nezavisnost zbog koje je on bio tako kivan, i kategorično je odbijala da se povuče sa scene.
Uprkos toj naokolo bezizlaznoj situaciji, njihova veza je cvetala. Susretali su se za doručkom, a ponekad bi ga Kati primila u postelju, u negližeu. Takođe su se svađali i tukli - zato što ga je gnjavila da njenom odbačenom mužu sredi dobro plaćen posao.
Njeno planinarenje i letenje u balonu Franc je smatrao opasnim i neozbiljnim, pored gladovanja koje je upražnjavala držeći besomučne dijete. Ono o čemu se nije govorilo zato što se nije priznavalo mora da je bilo ogromna muka ljudima koji su uzajamnu ljubav izražavali na sve druge načine osim seksualnog.
Nekoliko godina otkako su bili zajedno, Franc Jozef je ublažio svoja kruta načela pristojnosti i pozvao Kati da s njim i večera, srećno se baveći oko svake pojedinosti jelovnika.
Neostvarene ljubavi i život bez dece: Sahranila celu porodicu, tugu zalivala alkoholom! (FOTO)
Ono nezamislivo dogodilo se 1897. u Ženevi, kada je neki izbegli Italijan izvršio atentat na caricu Elizabetu. Žalost zbog njene smrti razdirala je Franca Jozefa do kraja života. I Kati je oplakivala Elizabetu, uprkos dvosmislenosti njihovog prijateljstva i Katinom uvek nesigurnom položaju.
Bilo koja druga žena pitala bi se, barem u tišini sopstvenog srca, da li će smrt ljubavnikove žene promeniti, čak i ozakoniti njen položaj. Ako je Kati i imala takvih misli, gorko je bila razočarana. Franc Jozef, koji je sinu i drugim članovima porodice zabranio da se žene ispod svog statusa, nikada ne bi pomišljao da se oženi građankom, makar to bila i žena koju voli. U stvari, Elizabetina smrt je ljubavnike udaljila pre nego približila.
Kati ga je tešila za vreme prvobitne potresenosti, ali se ubrzo protiv nje okrenula Francova ćerka Marija Valerija, koja je oduvek Katino prisustvo smatrala neprikladnim.
Nakon izvesnog vremena, Kati je, jednostavno, otišla. Car je bio skrhan od tuge. Konačno su prijatelji posredovali, i Kati se 1902. vratila u Beč. Na prvom mestu, ukinula je one užasne obede u sedam izjutra, jer, prema njenim rečima, "pre devet ona, prosto, nije ličila na civilizovano ljudsko biće".
Kad je neko otkrio da su zastrašujući dugovi njenog muža (od kojeg se nije razvela) i sina, koji su bili glavni uzrok iskidanosti njenih živaca, car je požurio da ih sve plati. Kati je takođe preuzela jedan od Elizabetinih trikova, možda usled sličnog osećanja gušenja, otisnuvši se na mnogobrojna putovanja - od Kanarskih ostrva, preko Malte, Tunisa, Alžira i Egipta.
Vreme kod kuće je provodila s carem baveći se dobrotvornim radom.
Pošto je Katin nesmotreni muž najzad umro, širile su se glasine da su ona i car ugovorili morganatski brak (između plemića i građanke). Za to nema dokaza osim razmišljanja na način "što je babi milo, to joj se i snilo", a priroda Franca Jozefa nepobitni je dokaz da se to nikada nije dogodilo.
Moguće je, međutim, da su počeli da spavaju zajedno. A zašto i ne bi? Ona je bila udovica, on udovac, voleli su se, on je imao novca i mogao da računa na njenu diskreciju.
Uprkos deceniji celebata, njihova je ljubav bila erotska, a samo ih je gvozdeno osećanje dužnosti Franca Jozefa održavalo čednima.
Njihova je ljubavna veza okončana Francovom smrću 1916. Za razliku od većine drugih ljubavnica, Kati je dovedena pred porodicu, gde je nekad osvetoljubiva Marija Valerija plakala i zagrlila je. Careva ljubavnica je dve bele ruže udenula u skupljene ukrućene šake Franca Jozefa i poslednji se put od njega oprostila.
Kao i u drugim područjima života, Franc Jozef je izdašno obezbedio i Kati. Ona ga je nadživela 24 godine, a i kad je došlo do kraha berze 1929, ona i njen sin, kojem je Franc dao plemićku titulu barona, nastavili su dobro da žive.
Autor: Sirom zatvorenih ociju
