29. juna 1922. godine rođen je jedan od najpoznatijih pesnika sa naših prostora, akademik Vasile Vasko Popa.
Popa je rođen u mestu Grebenac u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, a svoje prve pesme objavio je u listovima "Književne novine" i "Borba", odmah nakon završetka Filozofskog fakulteta, gde je diplomirao na odseku romanskih jezika.
NE PROPUSTITE
Njegova prva izdata zbirka pod nazivom "Kora" smatra se početkom posleratne srpske moderne poezije, a sadrži čak 87 pesama. Upravo zbog ove zbirke, Vasko Popa je postao nadaleko poznat, jer su njegove pesme izazvale različite polemike i rasprave, a ostavile su i snažan utisak na mlađe pesnike.
Popa je stihovima pokazivao ljubav koja brani čoveka i ljudsko dostojanstvo. Svoju životnu ljubav upoznao je u srednjoj školi, a ona će biti njegov saputnik do kraja života. Njoj, Jovanki Singer, zvanoj Haša posvetio je sve svoje knjige i najlepše ljubavne stihove. Bila je njegova inspiracija i melem na rane. U gradu Vršcu, u Lenauvoj ulici, među najljepšim drvoredima upoznali su se gimazijalci Vasko Popa i Jovanka Singer. Haša je postala inžinjer arhitekture.
Po zapisima i tragovima priče o ljubavi Vaska Pope i njegove Haše vidimo da je to bila ljubav koja je pomjerala sve granice. Dani u kojima je ljubav grijala njihov svijet, kada su pogledi bili dovoljni da se kaže sva suština stvoreni su stihovi najljepše ljubavne pjesme:
"Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali"
Haša je poticala iz imućne porodice, bila je univerzitetski profesor, ali zarad ljubavi prema Vasku Popi odrekla se karijere kako bi u potpunosti mogla da se posveti njihovom zajedničkom životu, a sve u slavu ljubavi. “Novo” komunističko vreme navelo je Vaska i Hašu, da kao pravi komunisti donesu odluku da dva dvorca, koja su bila u vlasništvu Hašinog oca, advokata, poklone državi. Kasnije nije bilo mesta za povlačenje i povraćaj, dolazili su u Vršac i nisu imali gde da odsednu. Reči Hašinog oca na to bile su: “Deco, ako vama te kuće ne trebaju – meni još manje trebaju.”
Ovo je samo jedan u nizu dokaza koliko je ta ljubav bila snažna, dostojna, obostrana, potkovana dogovorom, požrtvovanošću i odlučnošću koja ih je vinula u večnost.
"Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo…
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede…"
A onda su u njihovu idiličnu priču došli januarski dani, bolnička postelja, onemoćali Vasko Popa ogrnut Hašinom željom da ga krišom izbavi i odvede kući, da ga ušuška među njihove zidove, u gnezdo gde “vrbe nežno preko praga prelaze” . Njihove stisnute ruke, polje žita i crvene bulke 5. januar 1991. godine prekida zauvek. Haša je spavala pored Popinog kreveta, kada je njegovo srce slalo poslednje pozdravne otkucaje svetu kome ostavlja na dar svoje dragulje inspiracije. Iz sna su je prenule ne Popine reči ozdravljenja, već bolničarke koje su davale sve od sebe da je udalje od njega. Umro je njen Vasko, dok su pilule za spavanje vršile svoju funkciju.
Nakon njegovog odlaska davala je sve od sebe da svaki njegov trag sačuva, sve je u stanu u kome su živeli bilo tamo gde je ostavio, želela je da njihov raj postane njegov legat za uspomenu svetu. Smislenim rečima koje predosećaju kraj, Vasko sugeriše prijatelju: “Iskoristi priliku dok sam tu”.
"Dok ima ruku
Dok ima nogu
Dok ima bilo čega"
