Instalirao sam kamere po kući i shvatio zašto moja žena odbija da ima intimne odnose sa mnom: Ono što sam video me je razorilo

Nikada sebe nisam smatrao paranoičnim. Imam trideset osam godina, IT sam stručnjak i navikao sam da se više oslanjam na logiku nego na emocije. Ali poslednjih šest meseci logika mi je stalno palila lampice upozorenja: Lena bi sklanjala pogled kada bih je dodirnuo, telefon je uvek držala okrenut ekranom nadole, a naš intimni život je postao kao stari budilnik – trebalo bi da zvoni, ali samo tiho klikće u prazno.

"Odmori se malo, ionako stalno radiš", rekla je dok me je ljubila na rastanku. Bio je to savršen alibi – za nju da bude sama, a za mene da proverim da li mi se sumnja pretvara u paranoju.

Kamera za 28 dolara

Te večeri sipao sam sebi čašu jeftinog porta, pokrenuo prezentaciju na drugom monitoru i naručio sa Aliekspresa mini IP kamere maskirane u detektore dima. Dvadeset osam dolara po komadu. Ispostavilo se da bračna vernost košta manje od pice petkom.

Četiri dana kasnije, paket je bio u mojim rukama. Gledao sam ga kao ukradeni dnevnik.

"Ti si lud", rekao sam sebi. I otvorio kutiju.

Subotu sam proveo montirajući kamere: jednu u spavaćoj sobi, drugu u hodniku, treću u dnevnoj. Četvrtu nisam postavio – čak i paranoja ima granice.

Hteo sam Leni da kažem da smo dobili "pametnu kuću", ali me je sprečila pomisao da bi mogla da vidi obaveštenje: "Pokret u spavaćoj sobi" i da shvati da je špijuniram.

Prvi signal

Kada se vratila, sa sobom je unela miris tuđeg šampona i južnog sunca. Prvog dana – ništa. Drugog – opet ništa. Već sam mislio da će kamere završiti kao traka za trčanje na koju kačimo jakne.

Trećeg dana, oko šest popodne, telefon mi je zatreperio: "Otkriven pokret: Kamera u spavaćoj sobi."

Kliknuo sam. Dok se snimak učitavao, moj brak se raspadao u tišini.

Slika koja sve objašnjava

Na ekranu je bila Lena, u kancelarijskoj bluzi. Pored nje – njen kolega Serjoža. Video sam kako baca jaknu na moju stolicu. Smejali su se. Zatim poljubac. Pa još jedan. Njegova ruka nestaje ispod njene suknje.

Uključio sam snimanje ekrana. Sve mora biti dokumentovano.

Gledao sam dok nisu pali na naš krevet. Kad joj je otkopčavao kaiš, pritisnuo sam Alt+F4.

Dva glasa u glavi

Pešačio sam sedam kilometara do kuće.

Jedan glas je vikao: "Razvali sve!"

Drugi je šaputao: "Prvo napravi bekap."

Pobedila je struka.

Suočavanje

Kod kuće su na stolu stajale dve šolje kafe. Jedna sa tragom karmina.

Pustio sam snimak na velikom ekranu i pauzirao tačno na kadru istine.

"Lena! Kakav si imala dan sa Serjožom?"

Kada je izašla iz kupatila i videla ekran – zaledila se.

– Ovo… šta je ovo?

– Prenos tvoje iskrenosti uživo.

Pokušala je da se opravda. Ja sam samo isključio ton i gledao je kako se raspada.

Kraj jednog sistema

„Iznajmio sam stan blizu posla“, rekao sam mirno.
„Rešićemo decu po rasporedu. Advokat će se javiti.“

Plakala je. Stvarno. Ali bilo je kasno.

Spakovao sam torbu, laptop i punjač. Kamere sam obrisao sa sistema – ali sam snimke sačuvao na eksterni disk. Ipak sam ja IT stručnjak.

Na vratima me je pitala: "Šta ćemo reći deci?"

"Istinu. Da su mama i tata kao dva servera – više nisu kompatibilni."

Težina istine

Sat kasnije sedeo sam pored jezera i shvatio: najteže nije bilo dokazati izdaju. Najteže je bilo pritisnuti dugme "obriši" u tuđem životu.

Fleš sa snimkom bio je u mom džepu, težak kao metak.

Postoji čudan mir u tome da istinu držiš na medijumu. Jer laž je tok.

Ali snimak… snimak se jednog dana može izbrisati.

Ako ikada prestane da bude važan.