Kada sam upoznala Vitalija, učinilo mi se da mi se život, posle mnogo razočaranja, napokon okreće ka svetlijoj strani. Imam pedeset jednu godinu, on šezdeset tri. Oboje razvedeni, oboje umorni od tišine u sopstvenim stanovima i od večeri koje su ličile jedna na drugu. Vitalij je delovao baš onako kako sam zamišljala da treba da izgleda muškarac njegovih godina – uglađen, načitan, pristojan i galantan do poslednjeg pokreta.
Tri meseca smo se viđali. Vodio me je u pozorište, donosio cveće, pratio me kući. Uvek je imao neku lepu reč, neku sitnu pažnju, neko "draga moja" koje je zvučalo iskreno i toplo. Posle godina samostalnosti i borbe, ponovo sam se osećala viđeno, poželjno i nežno.
A onda se sve srušilo – u jednoj večeri, zbog jednog naizgled bezazlenog razgovora o novcu i dve rečenice koje su mi otvorile oči.
Prva tri meseca: bajka za odrasle
Vitalij je bio gospodin stare škole. Otvarao mi je vrata, pomagao da obučem kaput, pružao ruku kada bih izlazila iz automobila. U restoranima je uvek naručivao i uvek plaćao.
"Pusti mene da brinem o tebi", govorio bi dok bih posezala za novčanikom.
Topila sam se. Posle razvoda i godina u kojima sam sama nosila sve terete, ta vrsta brige mi je delovala kao luksuz.
Ispričao mi je da je bio inženjer, da se penzionisao pre tri godine, da ima stan i auto i da živi sam. Deca su mu odrasla, a unuci rastu.
— A ti, čime se baviš? – pitao me je.
— Radim u banci. Šef sam jednog sektora.
"Bravo. Karijeristkinja", rekao je uz osmeh.
Nisam tada obratila pažnju na tu reč. Mislila sam da se samo divi.
Počela sam da se zaljubljujem.
Veče kada se sve promenilo
Posle tri meseca, sedeli smo u restoranu. Razgovor je nekako skrenuo na posao.
— Koliki ti je godišnji odmor?
— Dvadeset osam dana.
— A plata? Pristojna?
Nasmejala sam se:
— Za moje godine – sasvim dobra.
— Koliko, ako nije tajna?
Bilo mi je nelagodno, ali sam ipak rekla:
— Sto osamdeset hiljada neto mesečno.
Vitalij se ukočio sa čašom u ruci.
— Sto osamdeset?
— Da.
— Mesečno?
— Da.
Zavalio se u stolicu i prekrstio ruke. Kao da je nešto u njemu puklo.
Prva rečenica: kada maska padne
Nagnuo se ka meni i tiho rekao:
"Znaš, ceo život sam verovao da muškarac treba da se brine o ženi. Kada žena zarađuje više, ona mu oduzima dostojanstvo."
Ostala sam zatečena.
"Ti meni ne dozvoljavaš da budem muškarac", dodao je.
"Ne mogu da se osećam kao glava kada ti zarađuješ četiri puta više."
Pokušala sam da objasnim, ali me je prekinuo:
"Ne mogu da budem sa ženom koja je finansijski jača od mene."
Druga rečenica: kada sve shvatiš
Rekla sam da novac nije najvažniji. On je odmahnuo glavom:
"Za tebe nije. Za mene jeste. Ja moram da se osećam kao hranitelj. A pored tebe se osećam kao višak."
A onda je izgovorio rečenicu koja mi je sve razjasnila:
"Treba mi žena kojoj ću biti potreban. A ti si samodovoljna. I ja ti nisam potreban."
Tu je bilo jasno – on nije tražio partnerku. Tražio je zavisnost.
Šta sam shvatila u tom trenutku
Tri meseca se udvarao ne meni – već slici koju je stvorio o meni. Slaboj ženi kojoj treba zaštita, novac i oslonac.
Kada je shvatio da sam samostalna i uspešna, njegov svet se srušio.
Kako se večera završila
Otišli smo u tišini. Na rastanku mi je rekao: "Ne mogu sa ženom koja je jača od mene.#
Odgovorila sam: "Nisam jača. Samo sam nezavisna."
Više se nikada nismo videli.
Šta sam naučila iz ove priče
Vitalij nije loš čovek. On je čovek iz drugog vremena. Iz doba kada je muškarac morao da izdržava, a žena da zavisi.
Ali ja više ne mogu da budem mala da bi neko drugi bio veliki.
Poruka sebi
Danas odmah kažem ko sam i šta radim. Ne da bih se hvalila, već da bih videla može li neko da me prihvati takvu kakva jesam.
Ne treba mi muškarac kojem moram da se pravim slabom da bi se on osećao jakim.
Treba mi partner.
A ako ga nema – bolje je biti sam nego se smanjivati zbog tuđeg ega.
