Ikona jugoslovenske, ali i svetske, kinematografije Mira Furlan ostavila je neizbrisiv trag u našem glumačkom svetu. Bila je jedinstvena i po neopisivoj lepoti i po raskošnom talentu. Njen život je bio poput ostvarenja u kojima je tumačila glavne role, a možda i još neverovatniji. U jeku slave odlučula je da ostavi sve zbog ljubavi i krene od nule u Americi, ne sluteći da će i tamo postići veliki uspeh.
U svojim memoarima "Voli me više od svega na svijetu" čuvena Mira Furlan je ogolina svoju dušu i pustila da i najdublje emocije isplivaju na površinu.
"Zima je 1991, jedna od najoštrijih ikad zabeleženih u New Yorku. U svojoj uniformi konobarice izlazim iz Caféa Monaco gde radim, sa stranim novinama u rukama. Smrzavajući se u dekoltiranoj bluzi (obaveznoj uniformi na mojem radnom mestu), stojim na uglu Amsterdama i Broadwaya i otvaram glavni članak s nadnaslovom: “Tragična sudbina velike hrvatske glumice”. Zatim mi oči skliznu do naslova: “Težak život lake žene”. Ko bi to mogao biti, pitam se. Sigurno ne ja. Kako bih to mogla biti ja?
Pokušavam se setiti svojeg poljuljanog osećaja identiteta. Zar nisam ja bila “ugledna kazališna glumica i popularna filmska zvezda s glavnim kazališnim i filmskim nagradama”, kao što tvrdi moj CV? Zar me nisu voleli i publika i kolege? Kako sam odjedanput tretirana kao izdajica? Odakle dolazi ta neobjašnjiva mržnja? I kako se ja s njom nosim? Pa zar nisam baš ja bila ona koja je progovorila protiv nacionalizma, protiv podele svoje zemlje, zemlje koja više ne postoji? Zar nisam ja bila ona koja je naivno mislila da nas umetnost može spasiti od rata? Zar nisam ja bila jedan od “dobrih momaka”? A ako jesam, kako sam završila kao narodni neprijatelj?
“Nemoj se nikad petljati u politiku”, običavali su govoriti moji roditelji. I nisam. Odrastajući u zemlji koja se zvala Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, mislila sam da je politika najdosadnija stvar na svetu. Prezirala sam je, skupa sa svim onim bezličnim, zamenjivim “političarima” u sivim odelima. U svojoj mladenačkoj aroganciji smatrala sam da sam iznad te vulgarne ljudske aktivnosti. Jedino je umetnost zavređivala moj interes. Ništa drugo.
Ne, nikad se “nisam petljala” u politiku. Umesto toga, politika se upetljala u moj život. I tako stojim tu, smrzavajući se usred New Yorka u svojoj oskudnoj uniformi konobarice, okružena ljudima koji nemaju pojma ko sam ja, a baš ih i ne zanima da to saznaju. Ne znaju čak ni kamo da smeste mene – ili moju nepostojeću zemlju. Jugoslavija, Jugoslovačka… ili je to bila Čehoslovačka… ko bi sve to pratio… I zašto bi ikoga bilo briga? Sve što se dešava, dešava se tako daleko. I dešava se ljudima koji su drugačiji. Necivilizovani. Primitivni. Skloni valjanju u blatu svojih vekovnih mržnji. Žude graditi zidove umesto mostova.
“Mi smo ovde, u Americi, tako različiti.” “Ne možemo shvatiti sve to primitivno plemensko ponašanje puno mržnje.” “To se nama nikad ne bi moglo desiti.” “To se ovde nikad ne bi moglo desiti.” Tako su naši novi američki prijatelji govorili 1991. Sad je 2019. Više ne govore tako. Ove 2019. živimo u svetu koji se čini sve više i više nalik na onaj koji smo 1991. u očaju napustili. Da li je krvoproliće u Jugoslaviji bilo neka vrsta predigre, predjela, uvertire za glavni program? Da li bi Amerika mogla naučiti nešto iz priča koje su se s njom činile tako nepovezane prije samo četvrt veka? Da li možda ima neke mudrosti u pričama tih “drugih”: sporednih, marginalaca, nevažnih? Da li “njihove” priče mogu biti i “naše” priče? Možda su sve priče “naše” priče. Nadam se. Zbog svoga sina i njegova neotuđivog prava da traži sreću. Zbog svih nas", napisala je glumica u svojoj knjizi.
A jedan deo je posebno posvetila traumatičnom iskustvu koje je na nju ostavio posledice za ceo život - silovao je muškarac koji je veoma popularan, ali njegov indentitet nikad nije otkrila.
Prenosimo odlomak iz knjige u celosti:
"… Jedne zimske noći tuširam se u Citeovoj zajedničkom kupatilu. Puštam da voda pada po meni nakon celog dana hodanja po ulicama i kontempliranja o mom samotnom, životu bez luke. Oči su mi zatvorene. Uživam u toploj vodi na koži.
Iznenada me neko hvata za ramena. Otvaram oči, do mene u tušu je veliki, goli muškarac. Vrištim i guram ga napolje. Pokušava da me savladati, ali moji ga krici oteraju i on me pušta. Bežim iz tuša. Trčim na ulicu pokušavajući prekriti svoje golo, mokro telo malim peškirom koji sam uspela u zadnji čas zgrabiti u tušu. Čujem kako muškarac viče za mnom: "Tu es une raciste! – rečenicu identičnu onoj koju je neki crnac vikao za mnom u Amiensu, na jednom od mojih solo putovanja po Evropi. Takođe, kao i pre, imam jak poriv da potrčim za čovekom, zaustavim ga i objasnim mu da moj beg nije rezultat mog rasizma, nego nedostatka interesa za je*anje s posve nepoznatim tipom pod tušem u zajedničkom kupatilu univerzitetskog doma. Prilično zanimljivo, ali ovaj incident nije me posebno povredio, skršio ili ponizio. Umesto toga smatrala sam ga još jednom avanturom, još jednom opasnom situacijom koju sam vrlo spretno uspela izbeći.
Više me brinula mogućnost da će zlostavljač pogrešno razumeti moj beg kao izraz mog rasizma. Ta optužba činila mi se teže podnošljiva od samog napada. Možda zato što nikad nisam mislila da sam u stvarnoj opasnosti. Osećala sam se nepobedivo. Sve te opasne situacije bile su tek zanimljive priče, predstave ili filmovi kraj kojih sam prolazila.
Već sam se susrela s (mogućim) seksualnim nasiljem i pre. Kad sam imala šesnaest, hodala sam niz jednu zagrebačku ulicu usred dana. Dve velike ruke iznenada su provirile kroz vrata, zgrabile me sa zaprepašćujućom snagom na koju nikad ranije nisam naišla te me povukle u mračnu zgradu. Nevidljiva osoba čvrsto me je držala u mračnom prolazu. Dva tipa razgovarala su o tome šta će uraditi sledeće, spominjući prazan stan na spratu. Snaga stiska bila je za mene potpuno novo iskustvo. Jasno sam shvatila da beg nije moguć. Tada sam se isključila i izdigla se iznad scene, promatrajući je ravnodušno. Tipovi su postajali nervozni. Nisu mogli shvatiti zašto se ne borim i ne vrištim.
"Pogledaj je", rekao je jedan. "Čudna je." "Previše je čudna", rekao je drugi. "Pustimo je uopšte nije zabavna". I tako su me oslobodili. Varijacija te scene dogodila se dve godine posle kad sam se s prijateljicom Katijom vraćala kući nakon noćne probe na Akademiji. Dva tipa pojavila su se nenadano i počela nas maltretirati. Katja je vrisnula i udarila jednog, psujući ih. No ja sam, zbilja čudno, prišla jednom od njih, ljubazno se nasmešila i pristojno ga zamolila da prestane. Katija se kune da je moj izbor reči bio ovakav (ja se toga ne sećam): "Molim vas, pustite nas na miru. Obećavamo da ćemo biti dobre devojke. Nikad više to nećemo uraditi." (Šta ponovo uraditi? Hodati ulicom?) I opet je reakcija bila čisti šok jer sam bila "čudna". Zlostavljači su izgubili interes, a mi smo ih se rešile.
To što sam bila "čudna", nije mi pomoglo puno godina posle, dok sam ćaskala i pila u nečijem stanu nakon predstave. Iznenada sam završila sama s čovekom kog sam jedva poznavala, čovekom iz drugoga grada, vrlo poznatom javnom ličnošću. Gde su svi ostali? Gde su nestali? Zgrabio me je snagom koja je bila zastrašujuća. Pričepio me je kolenom dok mi je obe ruke držao nad glavom. Osećala sam se potpuno bespomoćno. Rukom mi je pokrio usta da ne vrištim. Snošaj je bio gotov za nekoliko sekundi. Možda je upravo njegova brzina bila to što me spasilo od prestravljenosti zbog napada. Moj um nije to mogao da sledi. Sve je bilo gotovo pre nego što sam uopšte mogla shvatiti šta se desilo. Bila sam zapanjena i bez teksta. On je nestao sledeće sekunde. Ja sam pak trčala zagrebačkim ulicama celim putem do kuće, više šokirana drskošću nego duboko pogođena nasiljem. Na čas sam pomislila otići na policiju, ali sam odlučila da neću. Znala sam da bi policajci jedan drugom značajno namigivali misleći: "Drolja. Dobila je što je zaslužila", opisala je Mira Furlan.
Sreću i pravu ljubav upoznala je pored kolege
Ljubavna priča Mire Furlan i Gorana Gajića trajala je punih 36 godina, a jedno drugom bili su veliki oslonac i podrška u najtežim životnim situacijama.
Njihova ljubavna priča započela je sredinom 80-ih godina. Naime, upoznali su se na jednom nastupu 1986. godine grupe "Le Cinema", u kojoj je pevala, nakon čega je Mira započela svoj život na relaciji Zagreb - Beograd.
Upravo on je bio ljubav njenog života, a to je shvatila u jednom trenutku koji je otkrila i medijima:
"Popeo se na jarbol broda koji nas je vozio od Hvara do Visa. Gledajući ga kako se jednom rukom drži na tom neopisivo visokom jarbolu, shvatila sam da je to čovek koji se ne boji. Konačno, rekla sam u sebi. Moji dotadašnji susreti sa osobama suprotnog spola uglavnom su bili susreti s potpuno isprepadanim muškarcima", ispričala je Mira svojevremeno.
Iako rođeni Zagrepčanin, Gajić je režiju diplomirao na beogradskoj Akademiji te je uglavnom radio upravo u Beogradu. Nekako u to vreme krenule su i nacionalističke tenzije, a zbog svega toga glumicu su hrvatski mediji optužili da je izdajica koja je naklonjena Srbiji.
Tada je sve krenulo nizbrdo - oduzet joj je bakin stan, dobila je otkaz u Hrvatskom narodnom pozorištu, a sa svime su stizale i pretnje smrću, kojih je u pojedinim danima bilo i pedesetak. Sve to kao da je samo ojačalo njenu ljubav s Goranom zbog kojeg se 1991. prvo preselila u Beograd, da bi potom zajedno, nakon što su prodali automobil, otišli u Ameriku da započnu novi, srećniji život.
U prvim danima pomogli su im i kontakti koje im je dala glumica Milena Dravić, a pre nego što su našli svoje 'mesto pod suncem' i dokazali svoje talente i pred zahtevnom američkom publikom, Mira Furlan je radila kao konobarica, prevodilac i prodavačica, dok je Goran Gajić u svojim počecima radio baš sve i svašta - snimao, resturirao fotografije, radio CD za jednu japansku banku, bio dostavljač, montažer...
"Goran je nosio frižidere na šesti sprat po njujorškim zgradama, a ja sam isprobavala razne poslove. Emigracija znači 'od nekoga prema nikome', ti zapravo gubiš svoj identitet i onda ga polako moraš ponovo stvarati", izjavila je jednom prilikom.
Pre nego što je otišao u Ameriku, ali i pre nego što je postao reditelj, Goran Gajić bio je novinar Poleta i saradnik Starta, osnivač Vesele televizije, autor dokumentarca o Laibachu, a svoj debi imao je filmom 'Video jela, zelen bor'. Javnost ga još uvek pamti i kao jednog od autora, uz Zorana Pezu i Vladimira Slavicu, filma "Kako je propao rokenrol", a u Americi je jednom dobio priliku da režira jednu od epizoda 'OZ', početkom 2000-ih jednu od najpopularnijih američkih televizijskih serija, koja se bavi životom u zatvoru.
"Kad smo došli u Ameriku, ni Mira ni ja nismo imali jasnu ideju šta ćemo sa sobom. Ali shvatili smo da moramo da počnemo da živimo, što je u našim profesijama, zbog ogromne konkurencije, tamo prilično teško. Činjenica da sam u džepu imao diplomu reditelja nikad nikome ništa nije značila, osim mojoj mami, a pogotovo ne u Americi, gde za diplomu pitaju verovatno samo lekare", rekao je jednom prilikom Goran.
Nakon prvih godina života u Njujorku, tokom kojih je Mira Furlan 1993. dobila i ulogu u seriji "Babylon 5", par se preselio u Los Anđeles, gde su se 1998. venčali, a potom dobili i sina Marka Lava. Zapravo su, kako su jednom otkrili, tek kada su shvatili da će postati roditelji odlučili su da odu kod matičara i da ozakone svoju vezu.
"Goran i ja nismo imali tradicionalno venčanje, sve smo to prezreli u to doba kao malograđanštinu, ali neki put mi je ipak malo žao što sam, eto, u svom životu propustila venčanicu", iskrena je bila Mira.
U ljubavi su proveli skoro četiri decenije, a koja je bila tajna njihovog braka, otkrila je Mira Furlan u jednom intervjuu kojeg je dala za "Večernji list":
"Ne znam recept. Brak je jako težak zadatak, o tome nema sumnje. Kao i u životu uopšte, treba imati strpljenja i nadati se da će loše faze proći i da će dobre ponovo doći. Ponekad je to preteško ili čak nemoguće i čovek gubi nadu. Ali, da budem krajnje banalna, posle kiše obično zasija sunce. Meni je trebalo samo šezdesetak godina da zaista shvatim tu jednostavnu istinu."
Upravo je istaknuti reditelj u velikoj meri zaslužan što su objavljeni memoari njegove supruge.
"Mira je poslednji put udahnula 20. januara 2021. u našem vrtu. Držala je za ruku svog sina i mene, svog muža", napisao je Gajić, objavljeno je na poslednjoj stranici".
Glumica je preminula u 66. godini nakon višemesečne borbe sa virusom Zapadnog Nila koji joj je preneo zaraženi komarac. Iako joj je u bolnici SAD-u pružena najbolja moguća nega, bolest je, nažalost bila jača.
