Doktor Maks Pemberton britanski doktor koga su beskućnik i dobrota jedne žene definitivno uverili da anđeli postoje, kao i da su oni zapravo među nama.
Ispovest doktora i njegovu priču prenosi Dejli Mejl:
"Kad sam tek počinjao kao mlad doktor, sećam se kako sam znao satim da gledam kroz prozor i molim se za sneg. Detinjasto, shvatam, ali bolnice deluju tako da se čovek drži tih sanjarskih stvari. Tada sam počeo raditi na projektu koji je nudio zdravstvenu pomoć beskućnicima.
Pokrivali smo neke od najgorih delova unutar Londona, a klinike su nam bile mobilne na napuštenim parkiralištima ili u mračnim ulicama.
Leti je to bila avantura, hodati okolo u majici sa stetoskopom i rancem. Ali, došla je zima. Iznenada sam shvatio kako je sneg divan dok imaš centralno grejanje, crno-beli film na TV-u i keks. A to baš i nije na dohvat ruke beskućnicima.
Jedna je zima bila naročito oštra, pa smo moja ekipa i ja bili pomalo u panici. Vojska je izdala upozorenje pa su se delile vreće za spavanje, a medicinske sestre i socijalni radnici su u suzama odvlačili ljude na sigurno i toplo. Nikad pre nisam shvatao kako se ljudi mogu smrznuti na ulici.
Ali, iz straha u očima ljudi koje sam gledao, s time sam bio suočen. Prestao sam da sanjam o belom Božiću i snežnim praznicima. Stjuarta sam sreo na najhladniji dan u godini. Došao je drhteći u našu kancelariju, preklinjući nas za pomoć i moja sekretarica mu je napravila šolju čaja i rekla mu da sedne i sačeka.
Dobrota koja tera suze na oči: Mladići daruju beskućnike za Božić! (VIDEO)
"Jadniče, smrznuće se napolju. Izgleda tako nevino, poput anđela," rekla je.
Stjuart je imao 22 godine, bio je visok, vitak i bled, sa prestrašenim licem i razbarušenom plavom kosom. Pogledao bi vas u oči tek u prolazu i blago se ljuljao na svojoj stolici dok mi je govorio. Sumnjao sam na to da ima nekih poteškoća u učenju pa da je na ulici dugo. Nije imao nikoga od porodice.
Otac mu je odveden u zatvor nakon što je na smrt izbo majku dok je Stjuart imao osam godina. Od tada, većinu svog vremena je proveo u raznim institucijama gde se družio sa poprilično nezgodnim ljudima.
Sa 16 godina je poslat u popravni dom zbog pljačke u koju je bio uključen. Neko je stradao, a on je zatvoren kao svedok. Tek je nedavno pušten iz zatvora i na ulici spava par meseci. Ali, hladnoća ga je uništila, dobio je tešku plućnu infekciju i celo telo mu se treslo dok je kašljao.
Znao sam da, ako ga odbijem, to je kao da sam mu prepisao smrtnu kaznu. Trebale bi mu nedelje da dobije smeštaj u nekom od prihvatilišta, ali jedna mu je medicinska sestra našla hitan smeštaj.
Objasnio sam mu kako da dođe do tamo i zapisao mu sve na papir, rekavši "Tamo si dobrodošao, ali to je samo privremeno. Vrati se sutra i potražiću ti neko trajnije rešenje."
Izgledao je nesiguran, ali se uputio na hladan vetar. Sledećeg dana se nije vratio.
Spasao 669 dece od sigurne smrti, a nikome nije rekao: U pravo vreme na pravom mestu!
Za nekoliko dana je zima postala još gora, a ja sam čekao da se on vrati. Telefonirao sam prihvatilištu, ali su rekli da nikad nije stigao. Druga prihvatilišta nikad nisu čula za njega.
Napokon je jedna sestra rekla da se trebamo suočiti s istinom i da je verovatno umro u nekom mračnom i hladnom ulazu. Bio sam uništen. Znao sam da nisam ništa više mogao napraviti, ali ubijala me krivica. Napokon, nakon nekoliko dana, pojavio se u kancelariji. Napao sam ga što se nije javio, koliko nas je zabrinuo.
Tada mi je objasnio, a ja sam ostao iznenađen, ne nadajući se kako će mi jedan nevoljeni bivši zatvorenik vratiti veru u ljude.
Nakon našeg prvog sastanka, izašao je da nađe sklonište. Ali, ono što nisam uspeo otkriti je bio njegov otpor, a Stjuarta je bila sramota da mi prizna - nije znao da čita.
Adresa i uputstvo koje sam mu dao bile su napisane, a sve to je značilo veliko ništa za njega. Lutajući u mraku, ubrzo je postao dezorjentisan. U svojoj zbunjenosti je ispustio uputstva, pa mu ni drugi nisu mogli pomoći. Četiri sata kasnije bio je izgubljen, smrznut i vrlo uplašen.
Tada je sreo gospođu Klarens. Ona mu je dolazila u susret, noseći kese iz šopinga, a Stjuart je izleteo iz mraka i grozničavo je upitao da li zna gde je sklonište.
Napravite dobro delo: Naručite uslovnu kafu koja će vam ugrejati srce!
Svako drugi bi produžio, neko bi potrčao u strahu, bojeći se pljačke ili nečeg još goreg. Ona to nije učinila. Razgovarala je s njim, shvatila da je kilometrima daleko od mesta kojeg traži te da nije u stanju sam doći tamo. Tada je učinila nešto doista izuzetno. Pozvala je smrznutog i nervoznog beskućnika u svoj dom, kako bi prespavao jednu noć.
Stjuart je svoju priču ispričao sa tolikim osmehom na licu da je bilo očigledno kako je to bilo prvi put u njegovom životu da je neko bio dobar, ljubazan prema njemu. Otišao je sa njom kući, pojeo večeru sa njom i njenim mužem.
Nisu ga ispitivali o njegovoj prošlosti ni zašto je beskućnik, samo su ga prihvatili kao dragog gosta. Bio je tako umoran da je zaspao odmah nakon jela. Sledećeg jutra, gospođa Klarens mu je napravila jaja i objasnila kako je zvala neke ljude iz svoje crkve.
Svi su želeli da pomognu, a pop mu je ponudio da spava na crkvenom imanju dok nevreme ne prođe. To je sve mogao i sam platiti - obavljajući razne posliće.
Gospođa Klarens mu je dala stari kaput njenog supruga, par rukavica i šal te ga odvela u crkvu. Niko ga nije gnjavio, ali nekoliko dana nakon toga, u redovnoj poseti gospođe Klarens da proveri kako je, predložila mu da poseti doktora koji mu je rekao gde da ode one noći. Odvezla ga je - i bio je tu, razgovarajući sa mnom.
Sedio sam tako, otvorenih usta od čuđenja, potresen ovom jednostavnom, a tako dirljivom pričom. Stjuart se vratio u crkvu i ostao tamo još nekoliko nedelja.
Ta ga je zajednica praktički usvojila, i poslednje što sam čuo je da ga uče čitanje i pisanje i da radi u jednoj trgovini slažući police.
Stjuart nije bio anđeo, siguran sam. Ali, gospođa Klarens? Verovala je u ljudskost i dala mu šansu dok su svi drugi okrenuli glavu.
