Svi neorganizovani ljudi imaju jednu zajedničku osobinu: Zbog nje gube prijatelje, posao i poverenje drugih

Kašnjenje se na prvi pogled može učiniti kao sitna i bezazlena navika koju je lako opravdati rečenicama poput: „Samo pet minuta“, „Evo me, stižem“ ili „Nije to ništa strašno“. Međutim, kada nekoliko minuta preraste u svakodnevni obrazac, kašnjenje više nije slučajnost niti bezazlena navika, već može ukazivati na dublji problem sa organizacijom, procenom vremena i odnosom prema sopstvenim, ali i tuđim obavezama.

Ljudi koji gotovo uvek kasne retko to rade samo zbog jedne nepredviđene okolnosti. Kada se ista situacija ponavlja iz dana u dan i iz obaveze u obavezu, mnogo je verovatnije da je reč o ustaljenom obrascu u kojem osoba pogrešno procenjuje koliko joj je vremena potrebno i istovremeno precenjuje koliko toga može da završi u kratkom periodu.

Takve osobe često polaze od pretpostavke da će se spremiti za deset minuta, da će put trajati kraće nego što zaista traje ili da mogu da završe još „samo jednu stvar“ pre nego što krenu. Problem nastaje kada se nekoliko takvih procena spoji, pa se od prvobitnog malog kašnjenja napravi deset, dvadeset ili trideset minuta.

Na kašnjenje mogu uticati i odlaganje obaveza, lako odvraćanje pažnje, preuzimanje previše zadataka odjednom, ali i navika da se vreme između dve obaveze popuni još jednom sitnicom, bez realne procene koliko će ona trajati.

Upravo zato osoba može iskreno verovati da će stići na vreme, dok ljudi koji je čekaju već znaju da će se isti scenario ponoviti.

Kako kašnjenje polako udaljava prijatelje

U prijateljskim odnosima nekoliko minuta kašnjenja uglavnom nije problem, naročito kada se dogodi povremeno i postoji opravdan razlog. Međutim, kada jedna osoba gotovo po pravilu kasni, problem više nije u vremenu koje je prošlo, već u poruci koju takvo ponašanje šalje drugoj strani.

Osoba koja čeka može početi da oseća da njeno vreme nije dovoljno važno, da se njeni planovi ne uzimaju ozbiljno ili da se od nje očekuje da se stalno prilagođava tuđoj neorganizovanosti. Čak i ako onaj ko kasni nema nameru da pokaže nepoštovanje, posledica može biti upravo takva.

Vremenom prijatelji prestaju da se ljute zbog svakog pojedinačnog kašnjenja i počinju jednostavno da menjaju svoje ponašanje. Više ne planiraju ništa važno u zavisnosti od osobe koja kasni, pomeraju dogovore ili je prestaju pozivati na određene aktivnosti.

Tako se odnos može udaljiti gotovo neprimetno – ne zbog jedne velike svađe, već zbog niza malih razočaranja koja se godinama ponavljaju.

Na poslu posledice mogu biti još ozbiljnije

Dok se među prijateljima kašnjenje ponekad može oprostiti, u poslovnom okruženju ono se mnogo češće posmatra kao pitanje profesionalnosti i odgovornosti. Dolazak na posao nakon dogovorenog vremena, kašnjenje na sastanke, probijanje rokova ili stalno traženje dodatnog vremena mogu ostaviti utisak osobe na koju se ne može u potpunosti računati.

Poslodavac pritom ne mora da zna da zaposleni jednostavno loše procenjuje vreme. On vidi samo rezultat – osoba kasni, obaveze se pomeraju, drugi moraju da čekaju ili da preuzimaju deo posla.

Kada se takvo ponašanje ponavlja, posledice mogu biti ozbiljne. Osoba može izgubiti poverenje kolega i nadređenih, ostati bez važnih poslovnih prilika ili biti zaobiđena kada se biraju ljudi kojima će biti povereni odgovorniji zadaci.

U mnogim profesijama tačnost nije samo pitanje discipline, već jedan od pokazatelja pouzdanosti. Ako neko ne može da ispoštuje vreme za koje se unapred dogovorio, drugi se s pravom mogu zapitati kako će se ponašati kada je u pitanju važan rok ili zadatak.

Zašto ljudi koji stalno kasne često ne vide koliko to smeta drugima

Jedan od najvećih problema kod hroničnog kašnjenja jeste činjenica da osoba koja kasni često ne doživljava svoje ponašanje na isti način kao ljudi koji je čekaju. Njoj nekoliko minuta može izgledati kao nevažna sitnica, dok drugoj osobi tih istih deset ili petnaest minuta može značiti propušten autobus, pomeren sastanak, kašnjenje na posao ili jednostavno osećaj da njeno vreme neko ne poštuje.

Često postoji i uverenje da će se sve nekako „stići“. Osoba proceni da ima dovoljno vremena, a onda se pojavi još jedna obaveza, telefonski poziv, poruka, tuširanje, spremanje ili nešto što je želela da završi pre polaska. Kada shvati koliko je vremena prošlo, već je kasno.

Problem dodatno komplikuje činjenica da hronično kašnjenje može postati toliko uobičajeno da osoba prestane da ga doživljava kao nešto što treba promeniti. Umesto da preispita način na koji planira dan, ona počinje da traži opravdanja – gužva je, zadržala se, nešto se iskomplikovalo, nije mogla da predvidi šta će se dogoditi.

I tako se isti obrazac nastavlja.

Kašnjenje često otkriva širu neorganizovanost

Iako nije svako ko ponekad kasni neorganizovan, učestalo i hronično kašnjenje može biti samo jedan od vidljivih znakova šireg problema sa planiranjem vremena. Osoba koja ne uspeva da realno proceni koliko joj je vremena potrebno može imati poteškoće i sa određivanjem prioriteta, raspoređivanjem obaveza i pridržavanjem sopstvenog plana.

 Takva osoba često živi u svojevrsnoj stalnoj trci sa vremenom, pokušavajući da nadoknadi ono što je ranije pogrešno isplanirala. Umesto da ostavi dovoljno prostora između dve obaveze, ona ih niže jednu za drugom, računajući da će sve proći bez problema.

Kada nešto ne ide prema planu, čitav raspored se ruši.

Zato kašnjenje često nije izolovan problem, već posledica načina na koji osoba organizuje svakodnevni život. Ako nema jasnu predstavu o tome koliko joj vremena zaista treba, teško će moći da napravi realan raspored, bez obzira na to koliko puta sebi obeća da će sledeći put krenuti ranije.

Nije problem u jednom kašnjenju, već u onome što se stalno ponavlja

Važno je razlikovati povremeno kašnjenje od obrasca ponašanja. Svakome može da se dogodi da ga zadrži saobraćaj, neplanirana obaveza, zdravstveni problem ili neka druga okolnost na koju nije mogao da utiče.

Problem nastaje kada izvinjenje postane sastavni deo svakog dogovora, a „kasnim pet minuta“ gotovo redovna najava dolaska.

Tada ljudi oko nas više ne slušaju samo ono što govorimo, već počinju da donose zaključke na osnovu onoga što stalno radimo. A poverenje se, baš kao i prijateljstvo i profesionalni ugled, ne gubi odjednom – najčešće se troši malo po malo, svaki put kada neko mora da čeka, prilagođava se ili ponovo razočara.

Zato kašnjenje možda jeste mala stvar kada se dogodi jednom, ali kada postane deo svakodnevice, može da ostavi mnogo veće posledice nego što osoba koja kasni uopšte shvata.

Može da naruši prijateljstvo, udalji ljude, oslabi poverenje kolega i ostavi utisak neodgovornosti tamo gde je pouzdanost jedna od najvažnijih osobina.

Na kraju, nije najvažnije koliko minuta neko kasni, već koliko puta je drugima pokazao da njihovo vreme može da sačeka.