Psiholog iz Italije, Eleonora Lombardi iz Montesilvana, pre šest godina donela je odluku koja joj je potpuno promenila život – napustila je užurbani zapadni način života i preselila se u malo selo Svilojevo kod Apatina, u Vojvodini. Danas, umesto kancelarije, rokova i gradske gužve, njen svakodnevni ritam određuju priroda, životinje, porodica i mir koji, kako kaže, nikada ranije nije doživela.
Ona ističe da u Srbiji nije došla slučajno, već da je to bila odluka koja je u njoj sazrevala godinama. Kada je prvi put na internetu videla fotografije Sombora i vojvođanskih ravnica, javio se osećaj prepoznavanja. Ubrzo je i došla da poseti region, a ono što je videla uživo, kako kaže, bilo je još lepše i iskrenije od očekivanja. To je bio trenutak u kojem je odlučila da svoj život trajno promeni.
Od italijanske obale do vojvođanskog sela
Rođena i odrasla u Italiji, u gradu Montesilvano na obali, Eleonora je po profesiji psiholog. Ipak, njen životni put nije krenuo u pravcu urbane karijere i rada u prestižnim klinikama, već ka nečemu potpuno drugačijem – životu u prirodi.
Prvo je živela u Somboru, gde je, kako kaže, brzo stekla osećaj pripadnosti i nikada se nije osećala usamljeno. Ljudi, atmosfera i svakodnevni ritam omogućili su joj da se lako uklopi u novu sredinu. Tu je upoznala i svog budućeg supruga Danijela, poljoprivrednika iz Vojvodine, nakon čega je njen život dobio potpuno novu dimenziju.
Zajedno su se preselili u selo Svilojevo kod Apatina, gde su osnovali domaćinstvo i porodicu.
Život na selu: rad, porodica i priroda
Danas Eleonora i njen suprug žive porodični život u kojem se sve vrti oko rada na farmi i brige o životinjama. Imaju dvoje dece i svakodnevno se bave uzgojem krava, koza, ovaca, konja, kokošaka i pasa.
Njihovo domaćinstvo funkcioniše gotovo potpuno samoodrživo – proizvode hranu, mleko, jaja, sir, kao i različite prirodne proizvode. Sve što mogu, trude se da naprave sami, oslanjajući se na prirodne resurse i tradicionalna znanja.
Posebno mesto u njihovom životu zauzima proizvodnja kozjeg sira, koji Eleonora pravi po starim italijanskim receptima, kombinujući ih sa iskustvom stečenim u novoj sredini.
Svakodnevica koja ne poznaje pauzu
Za Eleonoru, život na selu ne znači odmor, već konstantan rad i posvećenost. Koze muze ručno, dva puta dnevno, bez obzira na vremenske uslove – bilo da je kiša, sneg ili praznik.
Pored sira, proizvodi i domaća jaja, jabukovo sirće, biljne čajeve, pa čak i prirodnu kozmetiku. Kako ističe, sve što koristi u domaćinstvu – od sapuna do paste za zube – trudi se da napravi sama, kako bi izbegla upotrebu hemikalija i veštačkih sastojaka.
Iako njeni proizvodi još nemaju zvanične sertifikate, za nju je, kako kaže, najveći dokaz ispravnosti njenog načina života – zdravlje i sreća njene porodice.
„U Srbiji sam pronašla slobodu“
Ono što Eleonora najčešće ističe jeste osećaj slobode koji je, kako kaže, pronašla tek u Srbiji. Smatra da se na Zapadu život previše vrti oko brzine, obaveza i novca, dok je u Vojvodini pronašla sporiji ritam, više prostora za prirodu i jednostavnije vrednosti.
Upravo taj osećaj, kaže, bio je presudan da ostane i izgradi život daleko od zemlje u kojoj je rođena.
Danas, između farme, porodice i svakodnevnog rada, Eleonora ne razmišlja o povratku. Naprotiv – svoj život u Svilojevu vidi kao izbor koji joj je doneo stabilnost, smisao i mir koji je dugo tražila.
„Još smo na početku, ali imamo viziju. Muzem koze ručno, svakog dana, bez izuzetka – bilo da je praznik, kiša ili sneg. Taj ritam ne poznaje pauzu, ali u njemu postoji red i smisao koji sam oduvek tražila“, priča Eleonora Lombardi, opisujući svoj život na selu kod Apatina.
Kako kaže, proizvodnja na njihovoj maloj farmi razvija se postepeno, ali sa jasnim pravcem. Sir pravi po starim italijanskim receptima koje je ponela iz domovine, kombinujući ih sa iskustvom života u Vojvodini. Opremu je, kako ističe, donela iz Italije, jer je želela da zadrži autentičnost ukusa i način izrade koji poznaje od ranije.
Pored sira, u domaćinstvu se pravi i prirodna kozmetika – sapuni od kozjeg mleka, pasta za zube i drugi proizvodi za svakodnevnu upotrebu. Sve nastaje ručno, bez industrijskih dodataka i hemikalija, jer, kako naglašava, čak ni za čišćenje kuće ne koriste sredstva koja sadrže štetne supstance. Život na farmi počinje pre zore i traje sve dok poslednja obaveza u štali i oko životinja ne bude završena.
Sloboda u Srbiji
Eleonora ne krije da je u Srbiji pronašla osećaj koji, kako kaže, na Zapadu postaje sve ređi – slobodu.
„Tamo se sve vrti oko novca. Ljudi su stalno pod pritiskom sistema, planira se unapred, ali se retko živi u trenutku. Letovanje od dve nedelje postaje vrhunac godine. Ovde je drugačije – na selu, u prirodi, čovek ima osećaj da sam upravlja svojim vremenom i životom. Ja tačno znam šta jedem, kako je to proizvedeno i od čega živim. Za mene je to prava sloboda“, objašnjava ona.
Dodaje i da joj se način života u Italiji vremenom činio previše ubrzan, komplikovan i opterećen spoljnim utiscima i izgledom. Suprotno tome, u Vojvodini je, kako kaže, srela ljude koji više cene jednostavnost, spremni su da pomognu i koji je nisu posmatrali kroz poreklo, već kao osobu.
„U Italiji nikada nisam imala taj osećaj pripadnosti. Ovde, iako nisam rođena u ovoj zemlji, osećam da pripadam. Srpski jezik sam naučila brzo, čak sam izbegavala engleski da me ne uspori i ne udalji od ljudi“, dodaje ona.
Ekološka farma i život bez hemije
Zajedno sa suprugom Danijelom, Eleonora vodi domaćinstvo koje funkcioniše u skladu sa prirodom. Njihova filozofija zasniva se na što manjoj upotrebi industrijskih proizvoda i što većoj samoodrživosti.
Posebnu pažnju posvećuju ishrani dece, koja se bazira na domaćim namirnicama, bez industrijskog šećera, aditiva i konzervansa. Sve se priprema u kući, uključujući i sladoled, kako bi se znalo poreklo svake namirnice.
„Naše dete skoro da nije bilo bolesno. Za dve i po godine imalo je samo blagu prehladu. Čaj i med su bili dovoljni. Odrasta napolju, među životinjama, bez straha i u stalnom kontaktu sa prirodom“, kaže Eleonora.
Ono što je boli u Srbiji
Iako je pronašla mir, Eleonora iskreno govori i o onome što joj teško pada u sredini u kojoj živi.
„Najviše me boli odnos prema prirodi. Bacanje otpada gde stignu, seča šuma bez razmišljanja, upotreba otrova bez svesti o posledicama… to je ono na šta se teško navikneš“, priznaje ona.
Ipak, uprkos tim negativnim stranama, ističe da i dalje vidi mnogo više dobrog nego lošeg, i da joj to daje razlog da ostane i gradi svoj život upravo tu.
„Ne bih se vratila – ovde sam pronašla mir“
U Italiju se, kako kaže, vraćala samo nekoliko puta, ali svaki put sa sve jačim osećajem distance.
„Tamo se više ne osećam kao kod kuće. Ovde sam pronašla balans. Ne bih se nikada vratila. Volela bih da jednog dana živimo na salašu pored šume, jer šumu obožavam“, kaže ona.
Danas, njihova proizvodnja još uvek nije velika – uglavnom rade za svoje potrebe, a višak povremeno prodaju. Ipak, interesovanje ljudi raste, jer sve više traže prirodnu i domaću hranu.
„Kada znam da sam sve sama proizvela i stavila na sto svojoj porodici, to je osećaj koji se ničim ne može zameniti“, dodaje.
