Da je živa, Klaudija Kardinale bi ovih dana slavila rođendan, a svet bi ponovo govorio o jednoj od najlepših i najharizmatičnijih žena koje su ikada kročile pred kameru. Njena smrt prošle godine zatvorila je jedno veliko poglavlje filmske istorije, ali sećanje na divu koja je osvojila i Evropu i Holivud i dalje živi snažnije nego ikad.
Rođena 15. aprila 1938. godine u Tunisu, kao Klaudi Džozefin Rouz Kardinale, poticala je iz porodice sicilijanskih imigranata. Njeni planovi u mladosti bili su skromni, želela je da postane učiteljica. Ali sudbina je imala drugačije planove.
Sa 18 godina, sasvim slučajno, krunisana je za „najlepšu Italijanku u Tunisu“ iako se nikada nije ni prijavila za takmičenje, jednostavno je primećena u masi. Glavna nagrada bila je putovanje na Venecijanski filmski festival. Tamo je pozirala u zelenom bikiniju i odmah osvojila srca fotografa, producenata i reditelja. Italijanski pisac Masolino D’Amiko opisao ju je rečima: „Blistava u svoj svojoj mladosti, izgledalo je da misli da je mali pljusak klikova kamere samo igra.“
Iza tog osmeha, međutim, skrivala se teška trauma. Sa 17 godina bila je silovana od strane nepoznatog muškarca, a ona je ostala trudna. Klaudija Kardinale je odlučila da dete zadrži.
Tajna trudnoća i prvi koraci u svetu filma
Kako je gradila karijeru, savetovali su je da trudnoću skriva od javnosti. Njen mentor i producent Franko Kristaldi poslao ju je u London, gde je 1958. rodila sina Patrika. Javnosti su ga godinama predstavljali kao njenog mlađeg brata, a dečak je tek sa osam godina saznao pravu istinu.
"Bili su to veoma teški meseci. Bila sam daleko od domovine, borila sam se sa tuđom kulturom i jezikom koji nisam razumela. Kristaldi je shvatio da sam trudna kada sam otišla da tražim raskid ugovora. Moj odnos sa njim je tada postao otvoreniji, sve je postalo transparentno,“ prisetila se glumica.
Kristaldi je kasnije postao njen muž, usvojio Patrika i godinama čvrsto kontrolisao njen život i karijeru.
Uspon do svetske slave
Klaudija je debitovala u filmu „Goha“ 1958. godine sa Omarom Šarifom, a ubrzo je stigao i veliki niz uloga. Glumila je u filmovima „Roko i njegova braća“, „Gepard“ i u čuvenom „8 i po“ Federika Felinija, gde se prvi put čuo njen originalni, hrapavi glas.
Dejvid Niven je rekao da je Klaudija „najbolji italijanski izum posle špageta“. Nisu je bez razloga zvali „italijanskom Brižit Bardo“. Ubrzo je dospela i do Holivuda, gde je glumila u „Pink Panteru“ Blejka Edvardsa i u vesternu „Bilo jednom na Zapadu“ Serđa Leonea.
Njena raskošna lepota i glumački talenat učinili su je jednom od najtraženijih glumica svoje generacije, a do sedamdesetih godina mogla je da se pohvali sa preko 100 snimljenih filmova.
Ljubav i nezavisnost
Iako se činilo da sa Kristaldijem živi skladno, Klaudija se 1975. zaljubila u reditelja Paskala Skvitijerija i odlučila da napusti svog muža. "Želela sam da budem nezavisna žena," objašnjavala je kasnije.
Sa Skvitijerijem je provela više od 30 godina, dobila ćerku Klaudiju, iako se nikada nisu venčali. „Volela sam ga zbog njegove inteligencije, lepote, kulture. Bio je zabavan i pomalo lud,“ rekla je nakon njegove smrti 2017. godine.
Život bez kompromisa
Kardinale je uvek bila posebna i nikada nije pristala da se slika naga na filmu, niti da ide „pod nož“ radi estetskih korekcija. „Nikada nisam bila gola i nikada nisam menjala svoje lice. Volim da budem ono što jesam, jer niko ne može da zaustavi vreme,“ govorila je.
Proglašena je jednom od 50 najlepših žena svog vremena, a snimila je više od 150 filmskih ostvarenja. Bila je i aktivna borkinja za prava žena i zaštitu životne sredine.
Do samog kraja ostala je simbol slobode, snage i autentičnosti. 2017. godine bila je zaštitno lice Filmskog festivala u Kanu, kada je izjavila: „Ja nisam ulepšavala svoju starost, niti sam bilo šta činila protiv bora. Izvinjavam se mnogima zbog toga.“
