Marija je svaki put ponavljala isti ritual: pažljivo bi sredila kosu, obukla lepu haljinu, lagano poprskala parfem po zglobovima i vratu. U tom mirisnom oblaku Maša bi sela za sto i započela da piše nežno pismo svom voljenom mužu.
Jedini, strašni detalj bio je u tome što Ilja već odavno nije bio među živima…
Maša i Ilja
Maša Tarasenko rođena je u Odesi 1904. godine. Poticala je iz stabilne i imućne porodice – njen otac je držao pekaru u kojoj je radilo desetak ljudi. Nije dolazilo u obzir da to nežno i šarmantno dete provodi dane meseći testo, za takve poslove postojala je posluga. Roditelji su od Maše tražili samo jedno – da marljivo uči u ženskoj gimnaziji.
Volela je književnost i istoriju, ali najviše od svega – crtanje. Slikarstvo je za nju postalo prava opsesija. Njena soba bila je prepuna štafelaja, teglica sa bojama, četkice su bile razbacane na sve strane, a umetnički albumi stalno otvoreni. Nakon završene gimnazije, Maša je odlučila da pohađa umetničko udruženje slikara, gde je sa velikim zanosom pohađala časove kod prijatnog, mladog pedagoga.
Okviri njegovih naočara blistali su na svetlu i u tome je bilo nečeg očaravajućeg. A Maši je tada bilo samo sedamnaest godina… Kako se samo zaljubila!
Neuzvraćena ljubav i sudbinski susret
Međutim, Mihail Fajnzilberg ostao je potpuno ravnodušan prema osećanjima mlade učenice. Imao je velike planove za svoju umetničku budućnost – želeo je da napusti Odesu i ode u Petrograd, gde ga je čekao ozbiljan stvaralački put. Kada je primetio da njegov mlađi brat posmatra Mašu zaljubljenim pogledom, nehajno je dobacio nešto poput:
„Odlično! Biće ko da pripazi na Mašu.“
Ilja je prvi put ugledao Mašu u trenutku kada je zaneseno slikala pejzaž. Delovalo je kao da ju je taj posao potpuno obuzeo – oči su joj sijale, kestenjasti uvojci su se oteli iz frizure… Ilja je stajao i posmatrao je, kao gromom pogođen. A onda ju je pozvao na poetsko veče.
Te večeri su stihove čitali njegovi prijatelji, a zatim i sam Ilja… Iljf. Taj pseudonim je uzeo kada je započeo svoj književni i umetnički rad. U tom svetu reči, poezije i emocija, započela je priča o ljubavi koja će nadživeti i vreme i smrt.
Maša je slušala i ćutala. Reči su se u njoj slagale sporo, ali duboko, kao da je svaka strofa koju je Ilja pročitao ostavljala trag.
– Nisu dobri? – upitao je tiho, gotovo stidljivo, ne skrivajući nesigurnost u sopstvene stihove.
A ona je tada podigla svoje ogromne, tamne oči i, gotovo uvređeno, uzviknula:
– Kako to mislite? Nikako! Pročitajte još nešto, molim vas!
Od tog trenutka počeli su da se viđaju gotovo svakodnevno. Njihov odnos isprva je bio čist, svetao i nenametljiv, nalik prijateljstvu koje se rađa bez pritiska i očekivanja. Ipak, Ilja je u sebi gajio potajnu nadu da će uspeti da istisne svog starijeg brata iz Mašinog srca. Jednom prilikom je uzeo za ruku – ona nije povukla ruku. Zatim ju je pogledao pravo u oči… i sve je postalo jasno.
Maša je bila ta koja je prva priznala ljubav. Cela je planula, obrazi su joj se zarumeneli, a glas zadrhtao. Ilja nije mogao da poveruje da se to zaista dešava – do tada je samo u snovima doživljavao da mu Maša uzvraća osećanja. Sada su bili zajedno. I činilo se da ih čeka samo jedno: veliko, istinsko i ničim pomućeno zajedničko srećno sutra.
Pisma kao most između duša
Ponekad su osećanja bila toliko snažna da jednostavno nisu umeli da ih izgovore naglas. Upravo tada rodila se njihova posebna tradicija – pisanje pisama, čak i onda kada su bili u istom gradu i mogli da se vide.
„Do jutra ima još mnogo, ali mislim samo na tebe, zato i pišem“, čitala je Maša njegove redove.
Ilja joj je pisao prodorno i suptilno, s pažnjom prema svakoj reči. Ona mu je u početku odgovarala stidljivo, a zatim sve slobodnije, sigurnija u sopstvena osećanja. Kada je 1923. godine Iljf odlučio da se preseli u Moskvu, Maša je samo tužno podigla obrve i rekla:
– Sada će pisma dugo putovati.
Ilja ju je molio da ga razume – pred njim su se otvarale velike mogućnosti. Zaposlio se u listu „Gudok“, najpre kao dopisnik, a zatim kao majstor feljtona. Pisma su, baš kao što je Maša predvidela, stizala sporo, ali su bila jedina veza koja ih je držala zajedno. Bez njih, njihova ljubav ne bi mogla da izdrži razdvojenost.
Brak uprkos siromaštvu
Uprkos svemu, njihove duše su neprestano težile jedna drugoj i već 1924. godine su se venčali. Ipak, čak ni tada nisu odmah mogli da žive zajedno. Godinama su bili razdvojeni između dva grada, sve dok Iljf, tek pet godina kasnije, nije dobio sobu u komunalnom stanu u Moskvi, u koju je konačno doveo svoju Mašu.
Bilo je to neobično i nimalo prijatno susedstvo. Tatarski susedi su, na zaprepašćenje svih, u svom delu stana držali – pravog konja. Maša se isprva plašila, naročito kada bi se usred noći čulo rzanje. Vremenom se navikla. Uostalom, ona se lako prilagođavala teškoćama. Najvažnije joj je bilo jedno: Ilja. Njegova ljubav. Njegovo toplo i pouzdano rame.
Kasnije su se selili još nekoliko puta, sve dok nisu završili u Lavrušinskom sokačetu, u kući broj sedamnaest – mestu koje će zauvek ostati vezano za njihovu priču.
Gladne godine i bogata ljubav
Maša je pokušavala da zarađuje crtajući. Njeni radovi su se povremeno objavljivali u novinama i časopisima, ali su Iljfovi i dalje živeli u velikom siromaštvu. U istoj komunalnoj kući stanovao je i Jurij Oleša, Iljin prijatelj. Njih dvojica su zajedno posedovali samo jedne pristojne pantalone za odlazak „u redakciju“, pa su ih, po potrebi, pozajmljivali jedan drugom.
I pored svega, Ilja je teškoće podnosio stoički. Obožavao je svoju Mašu, a kada se zaljubio u fotografiju, počeo je da je beleži u bezbroj kadrova: Maša za klavirom, Maša u kaputu, Maša kako ga gleda ukorno kraj otvorenog prozora… Marusja – kako ju je od milja zvao – od 1931. godine nosila je njegov najdragoceniji poklon: granatni krst, kupljen od svih njegovih zarađenih honorara. U to vreme krst su nosili retki i uglavnom ga krili, ali Marusja je ponosno pokazivala dar svoje ljubavi.
Rođenje ćerke i nova sreća
Godine 1936. dobili su ćerku, kojoj su dali ime Saša. Ilja je bio bezmerno zaljubljen u svoje dete. Svakoga ko bi zakoračio u njihov dom pitao je:
– Zar nije prelepa?
Drugi su se smeškali i mislili da preteruje – beba je bila tek mali smotuljak. Ali Ilju niko nije mogao da ubedi u suprotno. „Piga“, kako je nežno zvao Sašu, postala je njegovo najveće blago.
I opet – pisma, uvek pisma. Da bi prehranio porodicu, Ilja je često odlazio na putovanja i iz svakog grada pisao svojoj ženi i ćerki. Zvao ih je „moje nežne devojčice“. Koliko je samo želeo da bude uz njih! Čak je odbio i vrlo primamljivo putovanje na Kubu, kao da je slutio da mu vreme izmiče. Morao je da ga provede sa svojom porodicom – jer je ona bila smisao svega.
Presuda bolesti, tuberkuloza koja ruši svet
Tuberkuloza. Ta reč je za Mašu zvučala kao presuda koju je morala da oplakuje iznova i iznova. Ilja je bio bolestan još od gladnih dvadesetih godina, ali tek desetak godina kasnije bolest je pokazala svoje pravo, nemilosrdno lice. U početku je još bilo nade – lečio se, borio, pokušavao da živi kao ranije, da radi, da piše, da se ne preda. Međutim, snaga je polako kopnela, a bolest je bila jača od svake volje.
Beznadežna borba i poslednji rastanak
Maša se nije mirila sa tim. Tragala je za mogućim rešenjima, tražila poznanstva, molila lekare da ponovo pogledaju Ilju, da pokušaju još jednom, da pronađu makar najmanju šansu za spas. Svaki put dobijala je isti odgovor – tiho, teško klimanje glavom i pogled pun sažaljenja. Spasa nije bilo.
Kada je došao trenutak da zatvori oči voljenom čoveku, Maša je zaplakala onako kako plaču ljudi kojima se život u jednom trenu sruši. U naručju je držala sićušnu ćerku, dete koje je tek započelo život, a pred sobom imala beskrajnu prazninu. Ostala je sama, sa tugom koja nije imala dno.
Ljubav u pismima, ritual koji traje 44 godine
Najviše ju je mučila misao da mu nije stigla sve da kaže. Da nije izgovorila svaku nežnu reč, svaku zahvalnost, svaku sitnicu koja se u svakodnevici podrazumeva, a tek u gubitku dobija ogromnu težinu. Sudbina im je podarila samo trinaest godina zajedno – i to isprekidanih rastancima, putovanjima, siromaštvom i brigama.
Od tog trenutka Maša je pronašla svoj način da ostane uz Ilju. Najmanje jednom nedeljno, a često i češće, pisala mu je pisma. Uvek je sledila isti ritual: obukla bi se lepo, sredila kosu, sela za sto kao da ide na sastanak sa njim. Uzela bi ono što joj se našlo pod rukom – pero, nalivpero, običnu olovku – i pisala. To nisu bila pisma mrtvom čoveku, već živa, iskrena obraćanja žene koja bezgranično voli i očajnički čezne.
Ljubav koja ne prestaje
Pisala mu je o ćerki, o svakodnevnim sitnicama, o mislima koje joj ne daju mira, o sećanjima koja bole i greju u isto vreme. Pisala mu je jer nije znala drugačije da živi bez njega.
I tako punih četrdeset četiri godine. Pisala mu je sve do svoje smrti. Ne iz navike, ne iz ludila, već iz ljubavi. Jer Ilja za nju nije bio prošlost. Bio je prisutan u svakoj njenoj misli, u svakom dahu.
Maša je mogla ponovo da se uda. Prosili su je, i to više puta. Ali ona je svaki put tiho odbijala. Niko, ma koliko dobar bio, nije mogao ni delićem da zameni Ilju. Njegovo mesto u njenom srcu ostalo je zauvek zauzeto.
Umrla je 1981. godine, dočekavši da vidi kako joj se ćerka udaje i kako se rađa unuk. Dali su mu ime Ilja. Govorilo se da je neverovatno ličio na svog dedu – istog pogleda, iste crte lica, iste tihe snage.
Samo trinaest godina bilo je dato ovoj izuzetno dirljivoj priči o ljubavi i odanosti. Kada je preminuo slavni pisac Ilja Ilf, njegova neodoljiva Maruša imala je 33 godine. Sledećih 44 godine, Marija Tarasenko svakodnevno će pisati pisma svom voljenom Ilji. Ta nevidljiva, gotovo ezoterična veza spašavala ju je od impulzivnih postupaka i olakšavala beskrajnu čežnju za čovekom koji je postao smisao njenog postojanja na zemlji.
Razlika u godinama i početak ljubavi
Ilja je bio sedam godina stariji od Maruše. Čitajući njegova pisma, Marija Nikolajevna vraćala se u njihove bezbrižne i prelepe dvadesete. Mladička Maruša, lepa i nežna, uredno se sređivala pred ogledalom i kretala ka mestu susreta – bilo to kod spomenika ili u hladu kestena – gde je čekao njen voljeni Ilja.
Ipak, u početku, sedamnaestogodišnja Marija bila je zaljubljena u njegovog starijeg brata Mihaila, svog učitelja. Ilja je, od prvog susreta, uspeo da prepozna i prepozna u toj krhkoj devojci onu koja će postati smisao njegovog života. Budući pisac nije odmah zauzeo mesto u Marijinom srcu; pažnju joj je Ilja privukao tek kada je Mihail otputovao u Petrograd.
Susreti u umetničkoj studiji
Mladi su se sreli u umetničkoj radionici. Maruša je crtala portrete Ilje, dok je on njoj čitao stihove. Te sesije postale su za njih svet mesta u kojem su mogli da budu svoji, daleko od sveta, daleko od očekivanja drugih.
Nekoliko meseci njihovo dirljivo prijateljstvo ostalo je u granicama duhovne bliskosti. Tek kasnije Ilja je smeo da učini prvi korak – dotaknuo je njenu ruku, a nakon nekoliko susreta, stavio svoju glavu na njena kolena. Ta nežnost i tišina između njih označila je početak ljubavi koja će trajati čitav život.
Maruša prva priznaje ljubav, osećaj krivice i strast
Maruša je prva otvorila svoje srce i priznala ljubav, jer je osećala krivicu zbog ranijeg interesovanja za Mihaila, starijeg brata Ilje Ilfa i svog učitelja. Njihovi susreti više nisu bili ograničeni samo na šetnje po parku ili odlazak u bioskop. Sati su prolazili dok su sedeli u umetničkoj radionici, razgovarajući o beskonačnim temama, istražujući svoje misli i osećanja, pušeći papiruse i ljubeći se dugo i nežno. Njihova ljubav bila je istinski intenzivna i „bolna“ – svaki rastanak bio je bolan, a Ilf bi odmah, čim bi se razdvojili, sedeo da napiše pismo svojoj „miloj devojčici“, svom „malom, čudesnom, nežnom detetu“. Njegove reči su bile puni topline, strasti i nežnosti, i Maruša je u njima pronalazila utehu i sigurnost.
Ritual pisanja pisama i večna posvećenost
Maruša je razvila svoj ritual: pre nego što bi uzela pero ili hemijsku olovku, sređivala bi se do najsitnijih detalja – češljala kosu, nanosila šminku, oblačila najbolje haljine, kao da Ilja zaista sedi pored nje. Ovu naviku je zadržala do kraja života, i ona je postala simbol njihove nevidljive, ali snažne veze. Svaki put kada bi uzimala pisma iz svog tajnog kutka, srce joj je brže kucalo. Svako pismo bilo je posebno, svaka reč pažljivo čitana i analizirana, a odgovor pažljivo ispisivan, kao da piše samom životu koji je dobila u obliku Ilfa. Ovaj ritual joj je omogućavao da održi vezu sa svojim voljenim, i da se suoči sa tugom i usamljenošću koju je osećala nakon što je Ilf otišao u Moskvu ili bio na poslovnim putovanjima.
Od Odese do Moskve, prvi rastanci i Ilfova karijera
Ilf je sanjao o selidbi u Moskvu i radu u prestoničkim časopisima, nadajući se prilici da pokaže svoj talenat i ostvarenje snova. Mnogi njegovi prijatelji i saradnici već su odavno napustili Odesu, ali on je strpljivo čekao svoj trenutak. Maruša je duboko osećala strah od rastanka, ali je razumela da je Moskva nužnost za njegovu karijeru i budućnost. Njegove reči u pismima bile su pune razumevanja i ohrabrenja: „Šta mi Moskva? Ništa. Samo zaslužuješ to.“
Ilf je konačno otišao u Moskvu i počeo da radi u novinama „Gudok“, pišući feljtone i tekstove za različite publikacije. Svake noći, nakon što bi završio sa dnevnim poslovima, sedao bi da piše svojoj Mariusji, svom životu bez kojeg je svaka radost bila nepotpuna. Njegova pisma bila su puna nežnosti, čežnje i stalnog prisustva ljubavi, dok je Maruša sa strahom pratila njegovu udaljenost, često ljubomorna na grad, posao i zamišljene rivalke. Ipak, Ilf ju je molio da ne komplikuje stvari. Jedini put kada se naljutio bio je kada dugo nije dobio odgovor iz Odese, pa je poslao oštru belešku. Njena iskrena poruka, „Volim te i čekam te mnogo, mnogo“, rastopila je njegovu ljutnju i više nikada nije bilo nesporazuma između njih.
Studije, brak i zajednički život u komunalci
Ilf je nagovorio Marušu da putuje u Petrograd kako bi studirala slikarstvo, i ona je poslušala. Međutim, tokom prolaska kroz Moskvu, nije mogla da izdrži i ostala je u prestonici. Konačno, venčali su se, iako su živeli u komunalnom stanu, siromašno, ali radosno. Navikavali su se na buku komšijske konja koji je stvarno držan u stanu, na svakodnevne kućne izazove i deljenje sobe sa prijateljem Ilfa, Jurijem Oleshem.
Par je uspevao da se snađe čak i u podeli odeće – imali su samo jednu pristojnu pantalonu po paru, pa su ih pozajmljivali. Postojali su smešni incidenti, poput trenutka kada je Maruša već istrošene pantalone shvatila za krpu i oprala njima pod. U svojoj maloj sobi Maruša je konačno postala prava domaćica, dok je Ilf čitao knjige pod toplim pokrivačem, a ona crtala i uživala u tihom prisustvu svog muža. Njihova ćerka Aleksandra, koju je Ilf sa ljubavlju nazivao Piga, postala je njihovo najveće blago, svetionik u teškim danima, i predmet očeve beskrajne ljubavi.
Pisma i razdvojenost
Ilf je često odlazio na poslovna putovanja, ali je svako jutro i svaku noć provodio pišući pisma svojoj „nježnoj devojci i maloj ćerki“. Maruša je osećala ljubomoru, ali njihova komunikacija bila je posvećena isključivo ljubavi, strasti i nežnosti. Nijedno pismo nije govorilo o svakodnevnim brigama ili finansijskim teškoćama. Svako je bilo prepuno strastvenih molbi i iskrenih priznanja u ljubavi. Ova korespondencija omogućavala im je da održavaju nevidljivu, ali nepokolebljivu vezu, čineći ih jednim celim i kada su fizički bili razdvojeni.
Ilfov odlazak
Ilf i njegov saradnik Petrov putuju u Ameriku, ali tokom putovanja Ilf oseća simptome tuberkuloze, bolesti koju je imao još od detinjstva. Vraća se neizlečivo bolestan. Maruša neumorno traži lekare, lekove, pokušava sve moguće metode kako bi spasila svog voljenog. Njena borba je bila gotovo herojska – ne dopušta sebi trenutak predaje. Međutim, bolest se neumoljivo razvijala i Ilf je preminuo, ostavljajući Maruši reči pune ljubavi i sećanja: „Ostavlјam ti moju Sašenku. U sećanje na sebe.“
Nasleđe, tajna i večna sećanja
Maruša čuva pisma i uspomene decenijama, do svoje smrti. Čitavih pedeset godina njen život bio je ispunjen uspomenama na voljenog muža, na njihovu strastvenu ljubav, nežnost i zajedničke trenutke sreće. Njihova ćerka Aleksandra i unuk Ilju nisu znali za tajne kutke pisama – Marija Tarasenko je čuvala svoj unutrašnji svet ljubavi, posvećenosti i sećanja, koji je bio njen nevidljivi životni oslonac. Ona je do poslednjeg dana živela u sećanjima na svoj jedini, istinski, životni svet – Ilju Ilfa.
