Publika ga pamti kao najstarijeg sina Mite Pantića iz kultnog serijala Tesna koža, ali život Gojko Baletić daleko je složeniji od televizijske uloge koja ga je proslavila. Dok su kamere beležile njegove glumačke transformacije, iza scene se odvijao jedan drugačiji, tiši i dublji proces – duhovno sazrevanje.
Tokom godina ostvario je brojne profesionalne i lične poduhvate, ali malo ko zna da je, kada se pozorišna svetla ugase, posvećen veri, tradiciji i proučavanju sopstvenog porekla. Njegov duhovni put vodio ga je kroz Svetu goru i Svetu zemlju, a ta hodočašća donela su mu, kako sam svedoči, blagodet i novu perspektivu za život.
Koreni koji oblikuju identitet
Za Gojka Baletića poreklo nije samo podatak u porodičnom stablu, već temelj ličnog identiteta. Godinama je istraživao istoriju svojih predaka, povezujući porodične sudbine sa širim istorijskim okolnostima Balkana.
"Stalo mi je do porekla. Dobro sam proučio i očevu i majčinu stranu. To sam preneo i svome sinu, da ne može niko da ga kupi za 30 srebrenjaka. Otac Vojislav je rođen u Radovišu. Baletići su iz Crne Gore, okolina Nikšića i Slanog jezera. Oni su za vreme stare Jugoslavije, 1922, kolonizovali Makedoniju i zaglavili u Radovišu. Tamo su sahranjene 33 glave Baletića, malarija ih je pokosila", pričao je ovaj dramski umetnik ranije.
Porodična istorija njegove majčine strane nosila je podjednako složenu i burnu priču, obeleženu promenama prezimena i istorijskim okolnostima:
"Deda mi je bio gradonačelnik Dračeva i na kraju su prešli u Skoplje. Moj deda je bio Toma Nikolić, za vreme rata su se prezivali Nikolov, a posle toga Nikolovski. Čak je pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski, jer su Bugari velike porodice delili po prezimenima. Kako ti se zvao deda? Nikola. A pradeda? Đorđe. Aha, pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski. A počeli smo od Nikolića. Ako si me pratila šta sam ti pričao…", dodao je.
Brak, razvod i lična iskušenja
Iako je profesionalno bio uspešan, privatni život doneo mu je ozbiljna iskušenja. Njegov brak sa poznatom kostimografkinjom Bojanom Nikitović trajao je sedam godina i iz tog braka dobio je sina Vuka.
"Ja sam sedam godina bio u braku sa našom čuvenom kostimografkinjom. Čuj, našom, svetskom kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom imam sina Vuka. Razvod mi je jako teško pao. Bila je to traumatična i gorka pilula i stvarno mislim da ljudi treba da urade sve da spreče to, a ne da se samo okrenu i odu. A posle trpe ljudi, a naročito deca", rekao je glumac.
Razvod je, kako priznaje, bio jedan od najtežih perioda u njegovom životu – vreme preispitivanja, bola i traženja oslonca.
Hilandar – prelomni trenutak
U trenucima najveće unutrašnje krize, Gojko je pronašao put ka miru kroz pravoslavlje. Njegov odlazak u manastir Hilandar predstavljao je prekretnicu.
"Bio sam u teškom stanju i javio mi se glas da treba da odem u Hilandar. To je bilo pre 25 godina i bilo je teško doći, jer je bilo dosta začkoljica i papirologije. Ostao sam 20 dana. Obilazio sam manastire na Svetoj gori. Posetio sam naše isposnike u Karulji. Bio sam na liturgijama, družio se, radio i sve me je to taklo u srce. Jednog trenutka sam osetio da me je Bog takao u srce i Duh Sveti. Kada sam se vratio, prvi put sam zadobio jednu veliku blagodet, koja se vremenom krnji. Krenuo sam da idem svake godine, mene je bratstvo Hilandara jako lepo primilo i ja im blagodarim na tome. Hilandar me je sačuvao da budem živ kao čovek i pametniji. Vaspitao me je. Nisam više mogao bez toga da živim", rekao je Gojko.
Od tog trenutka, Hilandar nije bio samo mesto molitve, već i duhovna škola, prostor u kome je, kako kaže, naučio da bude bolji čovek.
Hadžija u Svetoj zemlji
Njegovo duhovno sazrevanje nastavilo se i izvan Svete gore. Hodočašće u Jerusalim donelo mu je novu dimenziju vere i iskustva, a od 2004. godine nosi titulu hadžije.
"Od 2004. godine nosim titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC Dobročinstvo otišao sam u Jerusalim. Krenuli smo iz Beograda – Vaznesenska crkva. Proveo sam petnaest dana u Svetoj zemlji. Jedanaest dana sam bio u Jerusalimu, tri u Galileji i jedan u Tel Avivu", objasnio je glumac.
Boravak u Jerusalimu, Galileji i Tel Avivu za njega je bio više od putovanja – bio je to susret sa istorijom hrišćanstva i potvrda lične vere.
Vera kao oslonac i nasleđe
Za Gojka Baletića, profesionalni uspesi, uloge i priznanja imaju svoju težinu, ali najdublji trag ostavili su trenuci kada je, kako kaže, osetio dodir blagodeti. Njegov put kroz Hilandar i Svetu zemlju oblikovao ga je kao čoveka koji pažljivo čuva i porodično i duhovno nasleđe.
U vremenu brzine i prolaznosti, on bira povratak korenima – veri, tradiciji i tišini manastirskih zidina. Upravo tu, daleko od reflektora, pronašao je snagu koja ga je, kako sam svedoči, sačuvala i preobrazila.
