Tihi okean, nepregledna, često podmukla plava pustinja, svedok je bezbrojnih drama i tragedija. Ali retko koja priča o preživljavanju može da se poredi sa epskom odisejom Hozea Salvadora Alvarenge, ribara iz El Salvadora, čije je 438-dnevno putovanje kroz pakao i nazad šokiralo svet i pomerilo granice ljudske izdržljivosti. Njegova priča, isplivala na površinu pre više od decenije, i danas izaziva nevericu i duboko poštovanje.
Početak košmara: Izgubljeni na pučini
Bilo je 17. novembra 2012. godine, uobičajen, ali buran dan za isplovljavanje iz ribarskog sela Kosta Azul na obali meksičke države Čijapas. Alvarenga, iskusni ribar sa više od decenije iskustva na moru, ukrcao se na mali ribarski čamac dugačak tek nešto više od sedam metara, poznat po tome što služi za dnevni ribolov. Sa njim je bio Ezekiel Kordoba, mladić od oko 20 godina, koji je tek počinjao da uči ribarski zanat, navodi "Gardijan".
Cilj je bio jasan: lov na ajkule daleko od obale.
Međutim, iznenadna i žestoka oluja, koja je trajala pet dana i pet noći, pretvorila je rutinsko putovanje u najgoru noćnu moru. Visoki talasi su nemilosrdno udarali o čamac, a ono što je bilo najgore, motor je otkazao. Radio oprema, neophodna za komunikaciju sa kopnom, zauvek je izgubljena u besnom okeanu. Dva čoveka počela su da plutaju ka nepoznatom. Spasilački timovi su ih tražili, ali nakon nekoliko dana, potraga je obustavljena. Proglašeni su nestalima na moru.
Borba za svaki dah
U danima koji su usledili, očaj je polako ustupao mesto goloj borbi za opstanak. Voda za piće bila je prvi i najveći problem. Alvarenga i Kordoba su skupljali kišnicu u plastičnim posudama koje su imali, ali kada kiše nije bilo, pribegavali su očajničkim merama: pili su krv kornjača koje bi uhvatili i, u najgorim trenucima, sopstveni urin, prema navodima portala "LadBible".
Hrana je bila jednako kritična. Jeli su sirovu ribu koju bi uhvatili rukama ili koristeći konopac kao udicu. Na meniju su se našle i meduze, male ptice koje bi sletele na čamac, čak i zmije. Svaki zalogaj bio je borba, ne samo sa glađu, već i sa mučninom i strahom od trovanja. Alvarenga, kao iskusniji ribar, preuzeo je ulogu vođe i primorao Kordobu da jede, znajući da je to jedini način da prežive.
Gubitak saputnika
Nakon otprilike četiri meseca agonije, u martu 2013. godine, fizička i mentalna iscrpljenost uzela je svoj danak. Kordoba, mlađi i slabiji, počeo je da odbija hranu i vodu. Usledio je tada neviđeni šok. U delirijumu, Alvarenga je obećao da će ga baciti u more ako umre, kako ne bi morao da ga gleda kako truli. Nekoliko dana kasnije, Kordoba je preminuo. Alvarenga je održao obećanje, gurnuvši njegovo telo u vodu. Ostavljen sam, hiljadama kilometara od bilo kakvog kopna, bez ijednog živog bića osim morskih stvorenja, Alvarenga je bio na ivici ludila.
Psihička borba
Usamljenost je bila jedan od najvećih neprijatelja. Kako bi ostao priseban, Alvarenga je počeo da priča. Pričao je sa Kordobinim duhom, sa imaginarnim prijateljima, sa pticama. Stvarao je mentalne igre i zadatke, prisećao se detalja iz svog života na kopnu, svoje porodice, svoje ćerke. Znao je da je ključ preživljavanja u očuvanju razuma. Svaki izlazak sunca bio je novi dan, nova šansa, nova pobeda nad smrću.
Čudesno spasavanje
Neverovatnih 438 dana kasnije, 30. januara 2014. godine, priča je dobila svoj neverovatni epilog. Izmučen, izgladneo i prekriven ranama, Alvarenga je video kopno. Njegov uništeni čamac, koji je postao njegov zatvor i njegov dom, nasukao se na koralni greben Ebon Atola na Maršalskim Ostrvima, grupi ostrva hiljadama kilometara udaljenoj od polazne tačke u Meksiku.
Pronašle su ga lokalne žene, zapanjene prizorom čoveka koji je više ličio na priviđenje nego na ljudsko biće. Težak tek oko 50 kilograma, sa natečenim zglobovima i izgorelom kožom, Alvarenga je jedva mogao da govori. Ali bio je živ. Njegov povratak u civilizaciju izazvao je senzaciju. Svet je bio podeljen između neverice i divljenja. Mnogi su sumnjali u njegovu priču, smatrajući je previše neverovatnom. Međutim, detaljna istraga, uključujući svedočenja meteorologa, okeanografa i medicinskih stručnjaka, potvrdila je autentičnost Alvarenginih navoda. Njegova priča je proglašena jednom od najizvanrednijih u istoriji preživljavanja.
Hoze Salvador Alvarenga preživeo je ne samo fizičku torturu gladi, žeđi i izloženosti vremenu, već i zastrašujuću psihičku borbu sa usamljenošću i očajem. Njegova priča, dokumentovana u knjizi "438 dana: Istinita priča o preživljavanju na moru" (eng.438 Days: An Extraordinary True Story of Survival at Sea) autora Džonatana Franklina, služi kao moćan podsetnik na krhkost ljudskog života, ali i na neuništivu snagu volje u čoveku.
